STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com

Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon   |   Antifejk

Deset hiljada koraka: Štrand – priča o četiri generacije

Četiri generacije moje porodice naučile su se ljubavi, prijateljstvu i smrti na Štrandu
Piše: Filip Grujić

2. November 2021

Ako nekog zanima, Štrand je baš mnogo toga. Daću nekoliko primera.

Prvo je moj pradeda Štefi skakao u vodu i muvao ženske na Štrandu, a ubrzo ga je prababa Micika tamo pronašla i oni su odlučili da započnu svoju vezu. Zatim je ista ta Micika spasila Štefija od racije. Kad su Mađari tokom Drugog svetskog rata odlučili da Jevreje i Srbe bace u zaleđeni Dunav sa Štranda, Micika je unezvereno trčala. Tražila je gde su odveli Štefija. Na kraju ga je, kao austrijska državljanka, izvukla iz reda. Drugi u redu, naravno, nisu bili te sreće, pa su završili pod ledom. Dalje, moj deda Ivica igrao je sa velikim uspehom kečket, toliko da je izašao u nekom zborniku gde su hvalili njegov slajs levom rukom.

Da se vratimo na leševe, moja majka Marina je devedesetih svakog dana plivala, a leševi su dolazili iz Hrvatske. Gurnu ih nogom i nastave dalje. Slaviša nije išao na Štrand. Uvek je smatrao Dunav prljavim. Pokušao je da natera Marinu da ni ona ne ide, ali to nije urodilo plodom. To je kao da ste joj oduzeli obe noge.

Da, tu sad dolazim ja na red. Evo, samo par sećanja.

Prvo smo imali kabinu pored Čebe. Igrali smo picigen i fudbal na travi. Nedaleko od nas se otvorio mini-golf. Tamo mi je Nađa razbila nos golf palicom. Promašila je lopticu i udarila palicom direkt u moj nos. Nikad nisam saznao da li je slomljen, ali zakleo bih se da imam neprimetnu kvržicu sa leve strane. Kad smo se preselili na drugi kraj, tu je Goran imao kabinu, a pored njega i Peca. Goranova kabina je uvek izazivala pozor kod nas, zato što je bila kao mala kuća. Imala je zavesu, sav pribor za jelo, aparat za vodu, prostirku da ne bude hladan beton. Stalno smo gledali u kabinu i govorili kako su je lepo uredili. Zatim je Pecina porodica prodala njihovu kabinu i naše porodice su se udružile i delile jednu. Tamo su dolazila sva deca iz škole Jovan Popović. Tako je dolazio i Toma, koji nije bio na tako dobrom glasu u školi. Ali on je jeo mekike sa kremom takvom silinom da je bio ceo u čokoladi! Imali smo plastični stoni fudbal, koji smo od uzbuđenja uništili, a sa nama je često igrao i Bojan, moj tadašnji očuh.

Nožni tenis, picigen, sva prijateljstva koja sam imao i koja sam kasnije sa manje ili više uspeha održao ili upropastio su nastajala i nestajala na Štrandu.

Znali smo sve stalne posetioce – nekog tipa koji liči na Dejvida Duhovnija i otvara i zatvara sezonu, pse koji preskaču ogradu kod Cesle, devojku sa izvajanim trbušnjacima (mislim da je, u međuvremenu, rodila tuce dece); ona je najlepše igrala picigen, bacala se kao sveća u vodu, a tu je bio i neki slikar koji je kasnije pretrpeo silne moždane udare, stonotenisere kod kafića Brod, koji su se nervirali kad ih Čeba i ja, tada desetogodišnjaci, dobijemo na vetru. Marina je plivala svoje ture, most Slobode je dugo bio srušen i stalno se pričalo da ima mnogo virova oko njega, pa kad je nema dugo, deda bi se nervirao i brinuo da se nije udavila. A ona bi se onda samo pojavila i lupala nogama u vodi, tako je radila vežbe, pa je pravila ono što sam ja voleo da zovem sprajt (kad se stvore mehurići).

Slaviša mi je pre naših putovanja stalno govorio da ne idem na Štrand, da ne navučem prehladu. Ja sam uvek išao i kad sam jednom navukao prehladu u Americi uporno je govorio da je Štrand glavni krivac. I dalje mislim da nije. Zatim se rodio moj brat Igor, pa je onda on počeo da odlazi na Štrand, da tamo sklapa prijateljstva, provodi celo leto na plaži, a Marina bi samo donosila ručkove u kutijama za sladoled, zato što nije bilo vremena da se ode kući na ručak, jer se onda gubi vreme na Štrandu, a to je nedopustivo! Tako sam, kad sam bio tinejdžer, zamrzeo Štrand, bunio sam se protiv njega, nisam želeo da dolazim, želeo sam da leta provodim u centru, u kafićima, a Marina je stalno govorila, dođi na Štrand, dođi na Štrand, a mene je to nerviralo, ali ipak sam odlazio i ipak sam uživao.

Kad tako posložim stvari, četiri generacije su stasale na Štrandu, četiri generacije moje porodice naučile su se ljubavi, prijateljstvu i smrti na Štrandu. Možda otuda i ne treba da čudi san koji sam imao pre koju godinu, a koji i dalje ne mogu da zaboravim. Išao je ovako:

Stojim na pesku, a pesak je suviše beo za Štrand. Nema granja, nema kamenčića, nema mulja. Na prilazu u reku je sve ravno. Nema rupa, nema školjki koje mogu da ti raseku stopalo. Pogledam ispred sebe, a sa leve strane vidim Marinu i Igora kako ulaze u vodu i smeju se. Pogledam desno, a tamo Goran i Čeba stoje i pričaju i nešto me dozivaju. Okrenem se ka kabinama, a tamo moj otac i očuh stoje i razgovaraju. Obojica su mladi, obojica nemaju stomake, a Bojan ima svoju gustu, kovrdžavu kosu. Vreme je onakvo kakvo leti najviše volim; sunce zalazi i pesak više nije užaren. Konačno mogu da stojim, a osećam, uskoro će mi biti potrebna i majica. Sve deluje previše idilično, sve deluje, jednostavno, previše. Pogledam iznad sebe, a tamo, nebo se spušta. Zagledam se i mislim da mi se pričinjava. Niko drugi ne primećuje. Pogledam opet gore, a nebo je još bliže. I dalje niko ne primećuje. Ne želim da pitam ikog da li išta vidi, ne želim da rušim idilu. Ali svako malo pogledam ka gore, a nebo je sve bliže i bliže i kad mi se učini da više nemam vazduha i da mi nebo pritiska telo – budim se.

Ako neko pita, reći ću da ne znam šta to znači.

Preporučeni tekstovi

Pesak, fudbal i još ponešto

Pesak, fudbal i još ponešto

Đani Infantino obrisao je iz telefona sliku sa Svetskog prvenstva u Rusiji na kojoj s njegove leve strane sedi Vladimir Putin… Ali je zapamtio da je sedeo zdesna – Saudijski princ, Bin Salman

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *