Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon

Deset hiljada koraka: Zajebi sve – Idemo na more

U novoj kolumni saznajte da li je Filip otišao na more
Piše: Filip Grujić

1. December 2021

Jutro mi je počelo ovako… zapravo, nije počelo, bolje da kažem, jutro se iznenada pojavilo ovako… hajde bolje da kažem, šetao sam Zagrebom u svitanje nakon što sam ti uzeo… dakle, otprilike kod glavnog kolodvora slušao sam “The Jesus and Mary Chain”, čitav album sam preslušao, toliko sporo sam hodao, kad sam shvatio – ne mogu više.

Moram da vidim more. Stvarno moram da vidim more.

(da, baš kao u “podstanaru”, znam)

Onda sam došao u neki čudan stan i malo sam se izgubio, bolje da kažem… Pavle mi je rekao: samo produži napred, videćeš, spušta se put i onda samo desno i tu si, dobro, možeš…

Dušek je stajao na terasi, probudio sam se u dijagonali – možda bolje da kažem, nisam više bio siguran da li mi se ide na more.

Onda sam izgubio sto evra i rekao sam sebi – ne idem na more. Ne idem na more zato što nemam više para.

Onda mi je neko odjednom uplatio sto pedeset evra na karticu. I dalje ne znam ko. Rekao sam – može.

Onda sam izašao iz stana i kupio kiflu – tačnije, dve kifle i jogurt. Shvatio sam – izgubio sam slušalice i izgubio sam kapu. Odlučio sam, idem na more. Na moru mi ne treba kapa. Ali su mi potrebne slušalice. Kupio sam kartu na stanici, imao sam još pola sata do polaska autobusa. Otišao sam do Cvjetnog trga u nadi da ću naći slušalice – nisam. Više mi se nije išlo na more.

(šta ću na moru bez slušalica?)

Onda sam šetao gradom i shvatio da kasnim na autobus, ali svakako – odlučio sam već, ne idem na more. Ali sam video stanicu tramvaja iza ćoška. Ako dođe broj 6 dok stignem do stanice, idem na more. Stigao sam na stanicu, a tramvaj mi je stao pred noge. Pogledao sam na sat. Ako stignem – što da ne?

Onda sam stigao na stanicu i pronašao peron sa kojeg autobus polazi. Platio sam tri kune da pišam. Da li idete za Rijeku? Požuri, krećemo, rekao mi je.

Ušao sam u autobus, bio je pun. Osvrnuo sam se oko sebe ili bolje da kažem, seo sam pored devojčice od deset godina – sa njom se neću gurati.

U mom redu sedeo je čovek s naočarima, pogledao sam ga. Bio mi je poznat, ali već sam dao kartu kondukteru i – krećemo.

Pitao sam vozača kad stižemo u Rijeku – rijekao je (oprostite na ovoj užasnoj igri riječi, evo je opet, gospode, ne mogu da odolim) – stižemo za dva i po sata, ako otvore autoput, bio je neki sudar. Video sam da čovek pored mene gleda sajt hrvatskih cesti na svom telefonu, pa sam ga upitao da li ima neku informaciju. Put je prohodan, rekao mi je, tako makar piše na sajtu. Pogledao je u mene.

Da li si ti Filip i da li si sedeo jednom sa Štiksom? Jesam Filip, rekao sam mu, i zaista, jednom sam sedeo sa Štiksom u Beogradu. A ne, rekao mi je, sedeli ste u Zagrebu u Dalmatinskoj ulici, a tu je bio i Seid. Teško, rekao sam mu, nikad nisam sedeo sa Štiksom, a još manje sa Seidom u Zagrebu. Neko od nas dvojice je lud, rekao mi je. Kako ja znam da si ti Filip, da se baviš pisanjem, kako znam tvoje lice i da si sedeo sa Štiksom? To već ne znam, odgovorio sam mu. A kako se ti zoveš? Goran Ferčec, rekao mi je. Ne seri, nastavio sam, pa ja sam čitao tvoje drame… Da, nego da se vratimo, da li si siguran da nisi sedeo sa Štiksom pre dve godine u Zagrebu? To je sasvim nemoguće, pa ja Štiksa nisam poznavao pre dve godine, štaviše, upoznao sam ga u Monksu nakon Krokodil festa, ove godine u septembru. Da nisi možda bio pijan, pitao me je. Nije nemoguće, ali toliko pijan nisam bio da se ne sećam večeri u Zagrebu – uostalom, da sam bio toliko pijan, sasvim sigurno bi me upamtio po nekom skandalu. Da, to ima smisla, ali to nas dovodi u nezgodnu situaciju, nastavio je, a to je da je neko od nas dvojice lud.

Nastavili smo razgovor celim putem do Rijeke, rijekao mi je koje rijestorane da posetim (molim vas, neka me neko zaustavi), a kad smo prošli kroz Gorski Kotar, pokazao mi je na jedan zamak pored puta i objasnio da se tamo drže radionice za pisanje. Rekao sam mu da deluje nestvarno (mislim da sam zaista tu reč iskoristio), a on me je pitao da li želim da me spoji sa Sanjom koja tamo pravi radionice da možda budem predavač.

Naravno, jebote.

Rastali smo se u Rijeci, Ferčec je nastavljao na sajam knjiga u Puli, poželeli jedan drugom ugodan boravak gde god da budemo i razmenili kontakte.

Stigao sam, dakle, na more.

Šta sad? Sunce je zalazilo iza brda. Seo sam na klupu, gledao kako talasi udaraju u stene. Putovao sam dva i po sata zbog tih deset minuta sunca. Otišao sam do kafića. Popio kafu. Izašao iz kafića. Otišao do restorana. Ne radi. Otišao do drugog restorana. Ne radi. Otišao do trećeg restorana. Naručio lignje. Da li hoću ceo meni? Hoću. Daj mi ceo meni. Predjelo – burata sa paradajzom. Može. Lignje na cvekli. Može. Dezert – palačinke sa kestenom. Dve čaše vina.

(drago mi je da sam došao na more, šta ti radiš? jedeš sladoled? uživaj)

Stigla mi je poruka od Ferčeca. Piše: Filozof Filip Balunović je te večeri bio sa Štiksom u kafiću. Nisi bio ti. Ali ipak ste slični. I obojica ste Filip.

Odgovorio sam mu: neverovatno hahah.

Napisao je: Jest. Ipak sam našao logiku vlastite fikcije. Nisam izlapeo.

Potražio sam Balunovića na Guglu. Simpatičan tip. Nisam bio siguran da li ličimo, ali makar sam mu upamtio lik.

Stigao sam do smeštaja. Iskuckao par poruka. Otvorio prozor. Gledao u Rijeku (odnosno, more, bože, ovo nikad neće prestati). Istuširao se posle dva dana. Pokrio se jorganom. Gledao u plafon. Zaspao.

Kad sam se probudio ujutru, otišao sam do tržnice, kupio šest mandarina, žena me je pitala da li mi je dovoljno, rekao sam da ni u ludilu ne mogu više da pojedem, kupujem samo za sebe, rekao sam joj, velik si ti momak, odgovorila je, hvala, ali ipak, dovoljno mi je šest mandarina, otišao do klupice, gledao u more, jeo mandarine i jebote, zaista je imalo efekta. Zaista sam nešto osetio – šta, ne znam, ali sam nešto osetio! Nešto mi je značilo, nešto me je pomerilo, zbog nečeg sam prodisao i postao miran.

Onda sam otišao do kafića, popio kafu i israo se.

U autobusu za Zagreb zapisao sam par stvari: 

petak je,

vraćam se iz rijeke

neko mi je uzeo kapu

pre dve noći

ali eto

danas mi nije potrebna.

četvrtak je bio juče

razumno brojim dane

sven je rekao

ne razumem te, pričaš na ćirlici

a ne

ipak

to je bilo u sredu.

bojim se smrti

ali evo je

tabla na kojoj piše

“bosiljevo 2km”

tamo sam nekoliko puta jeo jagnjetinu

vrlo ukusnu.

Zapisao sam i još neke stvari, ali neću da ih delim, malo su sramotne, ili bolje da kažem – ljubomorno ih čuvam.

Pažnja, sad dolazi sasvim neočekivan obrt! Pokupio sam Luku u Zagrebu, plan je bio da sednemo u kola i vratimo se za Beograd, ali poželeo sam da svratim do knjižare Fraktura i kupim roman Gorana Ferčeca (čoveka kojeg sam sreo u autobusu za Rijeku). Kupio sam knjigu i sa njom u ruci izašao iz knjižare. Digao sam pogled i video muškarca kako zakopčava jaknu. Pogledao sam malo bliže u njegovo lice.

To je bio jebeni Filip Balunović. Čovek s kojim me je Ferčec pomešao. Viknuo sam – Filipe – on je zastao, a ja sam mu ispričao čitavu priču.

Rekao sam mu – zar nije neverovatno – dok kupujem knjigu čoveka koji me je pomešao s tobom, srećem tebe. Odmah je nazvao Štiksa i ispričao mu priču, a mi smo seli na pivo.

Od tad je prošlo dve nedelje.

Saradnja sa radionicom pisanja u Gorskom Kotaru se zaista ostvarila. Ferčec me je spojio sa Sanjom i dogovorili smo se da budem predavač u januaru (prijavite se na radionicu).

Igor Štiks mi gostuje u subotu u radijskoj emisiji “Čudna šuma” koju vodim na Radio Beogradu (slušajte).

Balunovića čekam da opet sretnem (ispričaću vam).

Na kraju, pouka – zajebite sve. Idite na more. Uvek se nešto desi.

Preporučeni tekstovi

Mala preterivanja: Klasici

Mala preterivanja: Klasici

Sedela sam u Mornaru sa drugom, grickali smo pomfrit i pili pivo kada me je, usred moje rečenice, prekinuo – „šta si ti sve gledala, bre, ove godine”. Učinilo mu se kao da sam videla mnogo filmova i serija, a ja sam znala da greši i da sam, kao i uvek, toliko toga propustila.

Skrinšot: Vazduh

Skrinšot: Vazduh

Beograd se ponovo našao na listi 10 najzagađenijih velikih gradova sveta – po ko zna koji put od početka jeseni.

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Prijavi se na Oblakoderov Newsletter i na kraju svakog meseca na mejl ti šaljemo pregled najupečatljivijih tekstova iz prethodnog meseca, informacije o aktuelnim događajima i razgovore sa aktivnim glasovima, mladima koji menjaju društvo!

Uspešno ste se prijavili!