fbpx

Devojčicama je mesto na rok sceni

Devojčicama je mesto na rok sceni

Drugog vikenda septembra, u Uličnog galeriji u Čavketovom pasažu, održana je deveta manifestacija Radost Ludost, organizovana od strane Rekonstrukcija ženskog fonda. Ovu manifestaciju otvorila su dva benda sačinjena od polaznica drugog Rok kampa za devojčice. Upravo o ovom kampu i devojčicama koje su ga pohađale u našem Oblakoderu razgovarali smo sa Selenom Simić, muzičarkom, organizatorkom kampa i jednom od mentorki.

Photo: John Wolfrik

Misliš li da je Rok kamp za devojčice pomogao u rušenju stereotipa o ženama u rok muzici?

Ja mislim da Rok kamp aktivno radi na tome. Naravno da je pomogao i da je taj vid borbe, što se mene tiče, jedini ispravan. Mi smo, na osnovu istraživanja Tanje Nikolić „Rodni odnosi na alternativnoj sceni”, koje je izdao Zavod za ravnopravnost Vojvodine, shvatile da statistički ima mnogo manje žena na alternativnoj muzičkoj sceni. Želele smo da to promenimo i otud sam Rok kamp. Rok kamp ima odličnu vidljivost i naravno da pomaže u rušenju stereotipa, a tek će da pomogne kada sve te devojčice još više navežbaju, kada malo porastu i kada postanu aktivni deo scene.

Da li na Rok kamp dolaze devojčice koje već imaju muzičkog iskustva?

Na Rok kamp dolaze i devojčice sa iskustvom, ali i one bez ikakvog iskustva. Ove godine smo imale malo više devojčica sa malo više iskustva, dok je prošle godine možda bilo samo par devojčica koje su pre toga svirale. Sve ostale nisu baš ništa znale, a neke od njih nikad pre toga nisu uživo videle instrumente.

Koliki napredak može da se postigne za samo nedelju dana?

One za tih nedelju dana nauče osnove sviranja svakog instrumenta i po jednu pesmu, što je, iz moje perspektive, dosta dobro. Mi tamo puno radimo sa njima i trudimo se da one stalno budu motivisane. Svaka devojčica nauči da svira bar tu jednu pesmu. Neke nauče i po dve, tri, pet, ali, u principu, svaka devojčica uspe da savlada osnove instrumenta i da nauči celu pesmu.

Da li ste se, i u kojoj meri, susretale sa kritikama zbog toga što je Rok kamp namenjen isključivo devojčicama?

Aktivno se susrećemo s takvim kritikama. Neki to nazivaju diskriminacijom, a mi kažemo da je to jedan vid pozitivne diskriminacije. Ceo naš rad se bazira na naučnom istraživanju i činjenicama da nema dovoljno žena na sceni i da se, u našem društvu, sviranje u rok bendu, bas gitara, električna gitara, bubnjevi ne prikazuju devojčicama kao moguć i poželjan izbor. Uvek ima tih nekih „zlih jezika” koji će to da kritikuju. Mi ne ulazimo u njihove razloge kritikovanja, ali to su uglavnom seksistički i diskriminatorski komentari, na koje se ne osvrćemo i guramo Rok kamp dalje.

Devojčice, osim što uče da sviraju, uče i o ženama u rok muzici. Da li one tim putem, osim o osnovama muzike, uče i o osnovama feminizma?

Moguće. Sve zavisi od toga kako one to shvate. Naravno, ceo Rok kamp je obojen feminizmom, međutim shvatamo da neko striktno, naučno, učenje devojčica o tome nije prilagođeno uzrastu od 10 do 14 godina. Mnoge devojčice su već upoznate sa feminizmom. Ako nisu upoznate, onda jednostavno osećaju da su jednake i jednako sposobne za sviranje kao njihovi vršnjaci.

Da li ste primetile da su devojčice koje su bile polaznice prvog kampa ostale u bendovima i da se i dalje bave muzikom?

Kao što su devojčice iz drugog Rok kampa nastupile na manifestaciji Radost Ludost, tako smo prošle godine organizovale nekoliko koncerata za devojčice sa prvog Rok kampa. Pošto smo u kontaktu sa njima, znamo da su nastavile da sviraju sa nekim svojim bendovima koji su uglavnom sastavljeni od devojčica sa Rok kampa, ali su se one sada u svojim gradovima organizovale kako su one znale i kako su se roditelji povezali. U principu, nama je jako drago i puna su nam srca što su devojčice nastavile da sviraju. Neke su, osim instrumenta koji su naučile da sviraju na Rok kampu, naučile da sviraju i neki drugi instrument.

Da li već planirate treći rok kamp i postoji li šansa da neki od narednih bude regionalnog karaktera?

Planiramo. Mi smo, kao radni tim projekta Femix, pričale o regionalnom kampu, ali da li će se i kada desiti, ja stvarno ne znam.

Šta ste vi, kao mentorke, tokom kampa naučile od devojčica?

Naučile smo svašta. Naučile smo kako da se jako brzoo zbližimo za jako kratko vreme. To je nešto što smo skroz zaboravile. Zaboravile smo da se igramo. One nas nekako uvek podsete na to da se igramo, da se zezamo, da „pustimo mozak na ispašu” i sve naše dnevne obaveze kao odraslih ljudi ostavimo po strani. Naučile smo da se ne plašimo jer one se uopšte ne plaše, njima nije poznat koncept treme, tako da su to možda najbitnije stvari koje smo naučile od njih.

Autor teksta: Jelena Ostojić

Leave a reply