Devojčice i seksizam – zašto ih društvo osuđuje, a ne štiti?

Zašto devojčice ne umeju da promisle partnerske odnose u koje ulaze i zbog čega ih društvo kasnije osuđuje?
Autor/ka Snežana Pajkić

14. July 2020

Do sredine svojih dvadesetih godina, iskustvo koje žene dožive u partnerskim odnosima može biti svakoliko: imaju dobru vezu, imaju lošu vezu, ostvare nekoliko površnih seksualnih kontakata, imaju mnogo kratkotrajnih avantura, „nahvataju“ se s nekim u alkoholisanom stanju (više puta) ili nemaju seksualno iskustvoI to je sve u redu, ako te odluke donose same. Okej je i ako su starije od pomenutih dvadeset. Međutim, nije okej ako su, dok su mislile da same donose bilo kakvu odluku o stupanju u bilo koju vrstu seksualnog odnosa, bile izmanipunisane. Jer, „one su pametne, one su zrele i mnogo su ispred svoje generacije“.

Ovakve reči neretko dolaze od dosta starijeg tipa (u periodu kada ženska osoba ima 16 godina, i pet godina razlike je dosta) koji je, eto, od svih devojaka, da – i onih starijih – ipak odabrao da „muva“ nekoga ko ima šesnaest. Mehur njene tobože posebnosti neće pući baš tako brzo, ali kroz koju godinu će shvatiti, dok se bude prisećala tog perioda, da je lik jednostavno kreten koji i dalje muva šesnaestogodišnjakinje (reci hvala ako si ga se rešila ili nikad nisi dospela u kontakt s njim). Da se odmah ogradim od generalizacije – postoje i kvalitetne veze koje se ostvare ako lik ipak nije kreten i odluči da sačeka. Jer, u svojim dvadesetim, devojka će znati da je to što je odlučila da bude sa nekim ko je potpuna, zrela i odrasla ličnost (ili bi bar to trebalo da bude), ipak stvarno njena odluka. Sve dok je ona mlađa, i ovo duplo podvlačim, maloletna, odluka apsolutno nije na njoj, ona samo misli da jeste.

Suštinski problem kojim se bavi ovaj tekst ne nastaje, međutim, kada devojčica, devojka, zovi je kako god hoćeš, dođe do kraja puberteta. Ne bih mogla s nekom visokom preciznošću da se setim, ali, kako mi se sada čini, priča počinje da se dešava negde u šestom osnovne. Tada devojčicama tek počinju da rastu grudi, dobile su prvu menstruaciju i sve što se tada događa dovoljno je traumatično samo po sebi. Biranje grudnjaka posebna je vrsta pakla jer grudi više ne mogu da se sakriju ispod topića, a za brus su još uvek nedovoljno porasle. Još je gore ako su porasle, pa je nošenje brusa neophodno, a ne nosi ga još niko u odeljenju. A najgore je ako nisu porasle, pa ih nazivaju daskama. Ali, dobro, sad bar ne moraju stalno da rade fizičko.

U momentu kada tek počinju da osvešćuju svoju seksualnost, oko njih je horda razularenih dečaka kojima hormoni već uveliko divljaju i tada kreće nešto što se u mojoj (i verujem ne samo mojoj) osnovnoj zvalo prosto – vatanje, a što podrazumeva da te (skoro) svaki dečak pored koga prođeš uhvati za grudi ili udari po zadnjici. Kao posledica toga, javljaju se uglavnom tri varijante:

  1. devojčice se požale roditeljima, koji se požale razrednoj, koja sazove roditeljski sastanak na kome se lepo zaključi da je krivica u tim istim devojčicama „koje se oblače provokativno“
  2. devojčice ćute i ne žale se nikome, samo čekaju da prođe; mrze svaki mali i veliki odmor i mrze što zvoni za kraj časa i sve što žele je da se samo vrate kući
  3. pošto ne umeju da verbalizuju problem, devojčice postaju „harambaše“, pa same krenu da udaraju po glavi te dečake koji njih udaraju po dupetu (eventualno im razvuku šestar preko leđa u hc varijanti).

I sve im je to glupo, ali ne znaju kako da se izbore sa celom tom situacijom. I dečaci su im glupi i nezreli, uopšte nisu kao oni stariji. Sa starijim momcima mogu da razgovaraju i oni su mnogo bolji. U međuvremenu, niko se ne pita zbog čega je rešenje za ovaj problem čekanje, pa tako i one same provode vreme čekajući da se njihovi vršnjaci „ižive“ i da ih ova faza prođe. Posle zaborave šta je bilo i više nikad ne pominju nelagodu kroz koju su morale da prolaze. Ko bi se uopšte sećao nečega što uz ružne uspomene evocira i ružan osećaj koji te tera da ti ne bude prijatno u sopstvenom telu?

Bežeći od svojih nezrelih vršnjaka, devojčice često stižu do onih „kul“ starijih momaka, koji i nisu toliko stariji od njih, ali ako one imaju 15, a oni preko 20 godina, nije isključeno da je reč o osobama sklonim efebofiliji, odnosno osećaju privlačnost prema osobama koje se nalaze u kasnim fazama adolescencije.

Iako se ovaj scenario nije nužno desio svakome i nije jedini uzrok za redove koji slede, već u tom periodu javljaju se problemi koje će, kako budu rasle, sve više primećivati, a koje će vremenom naučiti i da imenuju. Ovde se, pre svega, misli na mizoginiju i seksizam koji uz sebe podrazumevaju i pojam rodne neravnopravnosti. Devojčicama koje ovde rastu neretko se mere dužine suknje i jezika, broje im se partneri, pogrdno im se komentariše fizički izgled, a ako reše da se protiv toga pobune, dobijaju epitet ludih feministkinja koje promovišu sve što je antisrpsko i koje rasturaju tradicionalnu porodicu. Zbog toga većina žena ćuti. Ćuti kada dobija lascivne poruke, ćuti kada se manijak u prevozu češa o nju, ćuti kada joj u izlasku priđe navalentan tip koji ne želi da se skloni, ćuti kada joj dobacuju majstori sa gradilišta, ćuti i trpi fizičko i psihičko zlostavljanje u vezi ili braku. Ćuti, jer kada je govorila, čini se da nikome nije bilo važno da je čuje.

Naša celokupna kultura zasnovana je na zahtevanju određenih karakteristika i ponašanja koja su za ženu „poželjna“, a koja joj se nameću još od malena. Poseban problem nastao je sa pojavom pametnih telefona i masovnom upotrebom društvenih mreža, čijom zloupotrebom dolazi do novih oblika seksualnog nasilja. Malo – malo, pa u javnost isplivaju prepiske, fotografije ili video-snimci eksplicitnog sadržaja osobe koja je akter tih događaja, a koja nije pristala da to bude obelodanjeno. Uglavnom je reč o ženskoj osobi na koju se kasnije upire prstom, dok osoba, najčešće muška, koja je to podelila, prolazi bez ijedne reči. To je tako normalno, a njoj tako i treba, jer je „niko nije terao to da radi“. A osim što je niko nije terao da razmenjuje slike i snimke, niko je nije terao ni da se vraća noću kasno uveče, niko je nije terao da govori ono što se njenom partneru ne sviđa i zbog čega on treba da je udari, niko je nije terao da prekine kontakt sa osobom koja joj više ne prija. I zato je sama kriva ako je silovana u mračnoj ulici, ako se nad njom vrši nasilje, ako je bivši partner uhodi ili uznemirava preko telefona…

Kakvo onda samopouzdanje i znanje može imati osoba u razvoju kojoj se stalno govori da je sama zaslužna za sve loše što joj se dešava i koja je svojom krivicom sve to izazvala? Vratimo se na primer koji je naveden na početku teksta: ako devojčica od 13 godina raste u uverenju da nekoga provocira (valjda time što postoji) da je dodiruje tamo gde ona to ne želi, ista će kriviti sebe i u kasnijem periodu kada bude stupala u odnose sa nekim s kim ne želi, jer će je lako ubediti da je ona to htela i tražila, jer ako nije, zašto se onda i ljubila? Ista će ući u brak u kome će reći da u određenom trenutku ne želi seks, ali će ga na kraju ipak imati jer njen muž „ima potrebe i to je normalno“. U brak neće smeti da ne uđe jer ni to nije normalno. No, o tome nekom drugom prilikom.

Živimo u državi gde žena ima pravo na abortus, ali u kojoj muškarci smatraju da oni treba da donose odluku o tome i da se ona tu ništa ne pita, gde se muški potomak ceni kao naslednik loze, gde je femicid u poslednjih deset godina učinjen preko 300 puta i gde nam je suštinski kao društvu neophodna edukacija.

Nedovoljna zastupljenost svih ovih tema dovodi nas u zabludu da, kada govorimo o manipulaciji, to nužno znači da se ona vrši prisilom. Međutim, osoba često nije naterana na nešto pod pretnjom fizičke sile ili ucene, postoje i drugi mehanizmi pomoću kojih se dolazi do istog ishoda, a to su – lepe reči. Vratimo se na trenutak u onaj infantilni period kada devojke istražuju šta njihova simpatija voli i šta je interesuje kako bi imali o čemu da razgovaraju, jednom kada im se konačno obrati. Kako bi im bile super. Kako bi im se dopale. Kako bi ušli u vezu i bili srećni.

A sada zamislimo da je njihova simpatija javna ličnost (dešavalo se, nebrojeno puta). Dokle su one spremne da idu kako bi ostvarile kontakt sa njim/njom, pa makar to bilo samo preko društvenih mreža?

A šta ako ih pozove da se vide?

Pa, sada, iz ove perspektive – ništa. Pogotovo ako je to osoba kojom su fascinirane iz raznih razloga koji nemaju veze sa njegovim/njenim osobinama. Poznati jedu u restoranima, voze dobar auto, skupo su obučeni, putuju na egzotične destinacije, odsedaju u luksuznim hotelima, druže se sa drugim poznatim ličnostima, imaju ekskluzivan pristup mnogim dešavanjima. Rečju, imaju moć. Postoje adolescenti koje takve ličnosti ne fasciniraju i to ima veze sa usađenim sistemom vrednosti koji uglavnom potiče iz porodice. Ali, dokle će ići maloletna osoba i na šta će sve pristati, ako za uzvrat dobija mogućnost da provede vreme sa javnom ličnošću koja joj se dopada i da uživa privilegije koje uživa i njen predmet obožavanja? Koliko možemo računati na kognitivne sposobnosti adolescenata? I zašto bismo se, uopšte, oslanjali na moć rasuđivanja tinejdžera, ako sa druge strane imamo osobu koja je starija, pametnija (?), iskusnija…

Kada je neko javna ličnost, a uz to i uticajna, mora snositi odgovornost za svaku izgovorenu reč. Jer je nekome idol. Jer neko želi da bude kao on. Jer u periodu adolescencije taj neko lako prihvata stavove koje javne ličnosti imaju i gradi ceo sistem vrednosti prema njima i u odnosu na njih. Roditelji i profesori smaraju, ali oni su ti koji su super. Jer imaju toliku moć da promene neke stvari, a oni, umesto toga, izaberu da ne uradite ništa. Još gore, izaberu da osobama koje ih prate plasiraju sadržaj koji degradira druge osobe, predstavljajući ga zabavnim, koristeći razne šovinističke komentare, šireći krug onih kojima je smešan vic da je ofsajd kad žena izađe iz kuhinje i doprinoseći tome da uvrede budu najnormalniji deo rečnika onima koji bi da budu kao oni. Dakle, ukoliko se obraćaju maloletnicima, treba da vode računa na koji način to čine. Posebno treba da vode računa o tome koga pozivaju u stan. A najposebnije treba da vode računa da nemaju seksualne odnose sa maloletnim osobama, i to bi trebalo da važi za sve, bilo da su javna ličnost ili ne.

Sve gore napisano treba da skrene pažnju na to da je situacija u društvu takva da, kada dođe do spornih situacija koje izazovu veliku pažnju javnosti, žena obično bude ta koja je etiketirana kao uzrok problema. To dalje vodi u njenu nesigurnost, omalovažavanje i osećaj sramote, a datim primerom ne podstiču se druge žene na reagovanje. Jer, u situaciji kada treba da se oštro osudi politički funkcioner za seksualno uznemiravanje službenice, slavi se što je isti bilo kakvu kaznu uopšte i dobio. Za unutrašnje bitke mnogih žena nećemo nikada ni čuti. Ono što, međutim, slušamo svakodnevno, jesu muški glasovi koji stalno insistiraju na tome da žena treba da zna gde joj je mesto.

Jedino je sigurno gde ženi mesto nije i ne treba da bude, a to je – pored takvog muškarca. Pa makar to bio i susret na jedno veče.

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *