Dimitrije Kokanov: U kapitalizmu smo prevideli činjenicu da nismo rođeni da bismo radili

Dimitrije Kokanov za Oblakoder magazin govori o novim predstavama, Ateljeu 212, tržištu dramske umetnosti, seriji Jutro će promeniti sve...

9. June 2021

Dimitrije Kokanov je dramaturg, pisac, scenarista, stalni dramaturg Ateljea 212. Dobitnik je najznačajnijih pozorišnih priznanja u našoj zemlji među kojima su Sterijina i Mihizova nagrada. Kao dramaturg sarađivao je na više predstava u mnogim pozorištima širom naše zemlje (Atelje 212, Narodno Pozorište Beograd, DKCB, Omladinsko pozorište Dadov, Narodno pozorište Subotica…). Autor je scenarija za nekoliko filmova i koautor scenarija za seriju Jutro će promeniti sve. Sa Dimitrijem, pre svega pozorišnim delatnikom, razgovor počinjemo od aktuelnih predstava i premijera koje nas uskoro očekuju, najpre od predstave Moj muž koja je tokom prethodnih meseci ponela pozitivne kritike, a možete je videti na sceni Studio Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Predstava Moj muž po zbirci priča Rumene Bužarovske, u režiji Jovane Tomić i tvojoj dramatizaciji na repertoaru je Jugoslovenskog dramskog pozorišta od aprila. Kako ste odabrali priče za dramatizaciju? 

Bužarovska je poznata ovdašnjoj publici, njene knjige su veoma čitane, a ja već dugo nemam potrebu da se putem dramatizacija  dokazujem kao pisac. Trudim se da u dramatizacijama zadržim jezik pisca/spisateljice što je moguće više, ako ne i u potpunosti. Tako sam pristupio i prilikom dramatizacije Nobokovljeve Lolite,  ili trentne dramatizacije romana Bludni dani kuratog Džonija Filipa Grujića, isto u režiji Jovane Tomić, kao i Moj Muž i Lolita. Izbor priča dolazi iz mog i rediteljkinog inicijalnog koncepta – predstavu izvode samo žene, muževi se fizički u prostoru nikada ne pojavljuju. Žene komuniciraju kroz formu ispovedanja sopstvenog životnog iskustva. Posle je Jovana Tomić odlučila da mesto radnje, odnosno prostor izvedbe, bude bračni krevet u kome nema bračnih partnera, već u njemu dve žene razgovaraju. Rad na pripremi teksta sam počeo kada je već bilo dogovoreno da će glumice Sanja Marković i Jovana Belović igrati u predstavi. Činjenica da smo znali kakve glumice će izvoditi predstavu je dodatno doprinela odluci da koncept izvođenja bude roleplaying.  Računali smo na njihovu genijalnost.

Reč je o veoma intimnom prostoru.

I on je potpuno deseksualizovan i služi da bi žene pričale o svojim iskustvima jedna drugoj, a onda i publici. Izbor priča je tako napravljen – odnos majke i ćerke, dve prijateljice ili komšinice, mentorke i radnice. 

I nema muža. 

Da. O fenomenu braka su pisali mnogi – meni su bili značajni na primer mislioci od Marksa i Engelsa do Fukoa. Društvo nam tek kada smo u braku omogućava neku vrstu privatnosti. Partneri u nominalnom, heteronormativnom braku mogu da rade “šta žele”. To je njihova stvar i stvar crkve, ili neke druge nadzorne institucije, ali Fuko konkretno govori o crkvi, jer ljudi tu dolaze da se ispovedaju. Fuko je pisao o ispovedanju, o toj potrebi, na koju smo vaspitani, da govorimo o sebi i svojim odlukama, da ih analiziramo, izlažemo proceni, da tražimo potvrdu i oprost. Muža, u predstavi Moj Muž, nema i zbog samog naslova. Najčešće će se u patrijarhatu reći ona je njegova žena, a jako retko ćemo odrediti muža kroz pripadanost ženi. U predstavi je on njen muž i njen problem. Onog trenutka kada žena izgovori moj muž, ona ga prisvaja i svodi na ravan sopstvenog specifičnog iskustva, te o njemu tako i govori. Svela ga je, dakle, na diskurzivnu ravan – ja ću o tom čoveku i braku govoriti kao o svom iskustvu, i takvim govorom ću ga označiti kao svog. Prisvajanjem muža u  govoru, žena svoje iskustvo braka određuje kao nešto što joj pripada, a ne kontekst kome ona nužno mora da pripadne. Mi smo u predstavi dali glasove ženama, a muža nema jer mu glas nismo ni dali. Muškarac u našoj predstav ne govori. Dakle, na sceni imamo situaciju koja često ume da izaziva paranoju kod muževa, a označićemo je kao:  šta ona priča o meni i našem odnosu svojim prijateljicama, kakve zavere kuju, iza mojih leđa. 

A to jeste bojazan. 

Svakako, jer je moguće govoriti o iskustvu, a posle ga i podvrgnuti analizi. Tada se muškarac može analizirati na razne načine. Mislim da je jako važan trenutak u kom Jovana Tomić pušta i druge žene da uđu u prostor izvedbe (šminkerke, garderoberke, rekviziterke…). One daju jedna drugoj, veoma eksplicitno, podršku u stvaranju jezika ove predstave. 

Pomenuo si Bludne dane kuratog Džonija. Kako teku pripreme, za kada je zakazana premijera? Podsetimo se, ko je Džoni, tragični junak Filipa Grujića koga su neki zazvali nazivali i personifikacijom naše zemlje? 

Premijera je zakazana za polovinu juna, tačnije 17.06. u Novosadskom pozorištu u Novom Sadu  i već 1. jula će, u okviru Belef festivala, imati gostovanje u Ateljeu 212 u Beogradu. Ne bih rekao da je Džoni tragičan junak, posebno ne da je personifikacija naše zemlje. On je simbol mladosti, sazrevanja i traganja za sopstvenim identitetom, poreklom. Junak je u toliko što ga Filip Grujić šalje na putovanje koje možemo, kao i većinu drugih putovanja, upoređivati sa matricama herojskog putovanja u mitovima. Džonijevi bludni dani su njegova potraga za smislom i sobom. On je dakle  mladi čovek prpošnog karaktera, emocionalne nezrelosti i ogromne mladalačke energije koji svet vidi kao svoje igralište (kao i većina dece). Mi, u dramatizaciji tj. u predstavi, kao i u romanu, pratimo Džonijevu recepeciju sveta i njegov pokušaj da se u tom svetu pozicionira kao slobodan čovek. Ali to je pre svega intimna priča o sinu koji traga za svojim ocem koji ga je napustio, jer da bi mogao da odraste on naravno mora da decentrira figuru oca – da izvrši simbolički patricid. Grujić Džoniju daje mnogo životne energije, i više ga formira kao poetsku figuru, koja nam je poznata iz različitih epoha svetske književnosti, nego li kao političku metaforu. 

Govorio si o važnosti zadržavanja jezika. Koliki je to bio izazov kada je reč o Grujićevom romanu?  

Uvek je izazov odrediti stepen intervenisanja u određeni tekstualni sadržaj. Proceniti da li je reč samo o dramatizaciji ili i o adaptaciji, da li je reč o pisanju novog teksta po motivima proze ili se zaista trudimo da zadržimo što je više moguće značenjskih polja koje sam prozni materijal zadaje. Filip Grujić je i dramski pisac, u romanu Bludni dani kuratog Džonija on već zadaje fragmentarnu sturkutru koja se nameće i kao vrlo praktično i tačno rešenje za dramatizaciju. S obzirom da smo rediteljka i ja odlučili da zadržimo i tu dominantnu Džonijevu vizuru, to je omogućilo da ostanemo dosledni jeziku romana. Dakle, nisam dopisivao tekst, samo sam ga montirao, i pretvarao u sturkutre koje odgovaraju potrebama našeg scenskog čitanja. Roman svakako ima svoj književni život, a predstava je nešto drugo, to više nije samo delo Filipa Grujića, jer ga on nije scenski promišljao, predstava je sada pre svega delo rediteljke Jovane Tomić, jer je ona u tom proznom materijalu pronašla razlog da se bavi temama koje roman pokreće.  Daleko je veći izazov kada pred sobom imate neko kapitalno i opšte mesto knjiženosti spram koga imate veliku kontekstualnu istorijsku distancu te se teže otključavaju značenjska polja. Pored toga publika od takvih naslova uvek ima određena očekivanja. U slučaju savremenog romana kakav je Grujićev roman, olakšavajuća je ta okolnost da je roman određen kontekstom vremena i poetikama koje su savremene, delimo iskustvo tog konteksta. Takođe, Grujić  je kao autor kolega koga poznajemo pa nam je bio dostupan za eventualnu komunikaciju i konsultacije. Dobar je osećaj kada autor proznog dela koje dramtizujete može da pročita vašu dramatizaciju. 

Aktuelne su još dve pozorišne predstave na kojima si radio ili trenutno radiš – Sterijini Ajduci u režiji Anđelke Nikolić, koja je premijerno izvedena u Teatru Vuk krajem maja i autorski projekat Putovanje izvan središta zemlje. Kako bismo ih predstavili našim čitaocima? 

Na Ajducima sam zajedno sa Anđelkom Nikolić radio adaptaciju teksta, a predstava je nastala u produkciji Narodnog pozorišta u Prištini i Sterijinog pozorja. Za razliku od gore pomenute dramatizacije, adaptacija postojećeg dramskog teksta je potpuno drugačiji proces i podrazumeva drugačije autorske pozicije. Sterijin komad koji je svim svojim značenjima i kontekstima daleko od našeg iskustva, u tom smislu je klasičan dramski tekst. Rediteljka i ja smo želeli da naše čitanje ovog Sterijinog komada bude ogled za istraživanje pozicije muškaraca koji su odgajani u duhu patrijarhalne tradicije tj. da promišljamo poziciju žrtava u patrijrhatu i kroz poziciju žena, ali i mladih muškaraca u takvom društvu. 

Autorski projekat Vladimira Aleksića Putovanje izvan središta zemlje u produkciji Belef festivala je projekat o (ne)mogućnostima putovanja u pandemiji, o našim potrebama da se izmestimo iz sopstvene svakodnevice, političke i intimne realnosti i da odemo daleko – na dakle utopijsko putovanje. Olga Dimitrijević, Maja Todorović i ja smo autori teksta za izvedbu koja će se odvijati na relaciji od 25. maja do aerodroma, uključujući i deo izvedbe u samom avionu. Premijera ovog projekta je planirana za kraj juna meseca. 

Pratimo i radujemo se premijerama, a volela bih da se u ovom intervjuu vratimo i na sam početak tvog rada i delovanja uopšte. Kako je počelo tvoje interesovanje za priču i za pisanje? 

Poželeo sam da se bavim pozorištem i oko toga su se sužavala moja interesovanja. U srednjoj školi sam želeo da se bavim performansom, ali nisam ništa znao o umetnosti performansa. Pitao sam se gde se to studira. Različitim sistemima eliminacije sam došao do dramaturgije, jer ona spaja pisanje, za koje sam mislio da imam dara, i scenu. Na kraju osnovnih studija sam shvatio da i dalje ne znam ništa o izvođačkim praksama izvan dramskog teatra i onda sam upisao postdimplomske studije. U teorijskom, kao i u praktičnom smislu, više me zanima šire polje izvođačkih umetnosti, što mi bavljenje dramaturgijom i omogućava. 

Zanimljivo je to što si pomenuo – gde studira neko ko bi se bavio performansom? Ne postoji smer na akademijama koji je specijalizovan za izvođačke umetnosti. Vidiš li to kao problem? 

Dramske umetnosti jesu jedna od mnogih praksi izvođenja. Ali nažalost kod nas se edukacija najčešće i zadržava na izučavanju samo dramske umetnosti (izuzev, naravno, škola u oblasti muzike). Fakulteti se ne bave adekvatno širokim poljem izvođačkih umetničkih praksi . Ovde nema programa poput Šeknerovog ili mnogih drugih na zapadu – u Holandiji ili u Nemačkoj na primer, gde su različite prakse rada u polju izvođenja jasno diferencirane. Često razgovaram sa kolegama i koleginicama o tome kako se kod nas niko ne školuje da bude osposobljen za profesiju dramaturga, već isključivo u polju dramskog pisma i scenaristike. Recimo, kolege sa zagrebačke Akademije dramskih umjetnosti se, u okviru katedre za dramaturgiju, bave odvojeno teorijama izvođačkih umetnosti i pisanjem za izvedbu, uz rad na dramskom pismu i scenaristici. 

Nedavno sam radila intervjuu sa Jovanom Tomić, tvojom dugogodišnjom saradnicom, i ona je pomenula da se dramaturgija na mnogim školama izučava kao kreativno pisanje. Slažeš li se? 

Kao škola kreativnog pisanja u užem smislu, ne kao negde u svetu gde se u okviru takvih programa izučava mnogo toga. Kod nas je reč o kursevima dramskog pisma i scenarsitike. Filmske škole su često potpuno odvojene institucije .  Prakse drugačijeg pisanja,  od dramskog teksta,  za scenu već toliko dugo traju i postoje i moramo ih učiti. Nije to više izlet u nepoznato. Šta je tu više nepoznato – od Beketa i Joneska sa jedne strane do Hajnera Milera i Elfride Jelenek, kada pričamo o dramskom tekstu, a posebna je kategorija teksta za prakse umentosti performansa, plesa itd. Već su ozbiljne knjižurine objavljene o ovim praksama, i autorima i autorkama, ali se one (naravno) retko ili nikad ne prevode i ne izučavaju kao deo zvaničnih kurikuluma.

Već pet godina radiš kao dramaturg u Ateljeu 212. Kako vidiš poziciju tog teatra među beogradskim pozorištima? 

Mislim da je Atelje ostao ono što je oduvek bio. Postoje razne priče o tome šta je Atelje bio nekad. Ipak, kada se otvore monografije i vide spiskovi svih naslova, vidi se naravno oscilovanja kao i u radu svake pozorišne institucije koja ima toliko dug vek trajanja.  Sa jedne strane, uvek se koketiralo sa komercijalnim sadržajem, sa druge strane su se postavljali relevantni novi komadi, a opet neretko su na scene postavljani veliki klasični teksovi, od Šekspira, Šilera, Getea do modernih klasika iz 20. veka. Atelje jeste važno pozorište zbog postavki Beketa, Kose, Hajnera Milera… I do danas ostaje važno zbog toga što je gradsko, dramsko pozorište, sa  pre svega jasnim fokusom na istraživanje i upoznavanje savremenog dramskog teksta. To objedinjuje Atelje od nastanka do danas. To je ono što repertoar Ateljea 212 čini prepoznatljivim. Ono što se menja jeste pitanje savremenenog dramskog teksta danas. Kosa ili Beket ili Hajner Miler su postavljani u Ateljeu u pravom trenutku. Nije se kasnilo sa prepoznavanjem važnosti tih tekstova. Različite su stvari bile na tržištu dramske umetnosti… Ali i danas, kao i nekad ranije, pozorište Atelje 212 je bilo pozorište savremene drame, i velikog broja praizvedbi domaćeg savremenog dramskog teksta. 

Kako to zvuči – tržište dramske umetnosti…

Mi jesmo na tržištu. Svi proizvode tekstove za scenu sa željom da neko drugi izvodi taj tekst, da tekst bude otkupljen i onda uspešno izveden. 

Zanimljivo mi je što su tvoji tekstovi, recimo Boli kolo, prvo izvođeni u formi radio-drame na Radio Beogradu, a potom u teatru? Da li tokom pisanja razmišljaš kako će i da li će tekst funkcionisati u različitim medijima? Koliko tu ima ili nema prilagođavanja? 

Ne pravim nikakvu razliku u pisanju teksta koji se piše za pozorište ili radio. Pišem ga kao tekst koji neko govori odričući se (u velikoj meri) dramskih načela. Podrazumevam samo da te tekstove neko treba da izgovara, a neko drugi da sluša ili gleda. Govor subejakata izvedbe nije upućen samo partnerima na sceni ili u studiju, već i nekome izvan – publici. Recimo, projekat To feel or not to feel koji sam radio sa Markom Grabežom nije izgubio premeštanjem iz fizičkog prostora u isključivo auditivni prostor radio drame. Isto je i sa tekstom Boli kolo. U tom komadu nisu upisane didaskalije, nema upisanih preciznih indikacija za izvođenje.  Jako su mi uzbudljive sve te naslage teksta i jezika, jer upućuju na potrebu da se govori, ne samo da se priča ispriča. Da zaokružim ovaj odgovor – šta mi govorom radimo jeste ono što me zanima u svim medijima. Kako govor interveniše u našu realnost.

Tema mnogih intervjua koje si do sada dao jeste serija Jutro će promeniti sve na kojoj si radio kao jedan od scenarista. Sa ovim vremenskim otklonom, u čemu se ogleda uspeh te serije? Možda mlada ekipa scenarista? I dalje se o njoj govori kao o jedinstvenom projektu koji je obuhvatio jednu specifičnu ciljnu grupu, koja je, posle ko zna koliko godina, sedela pred televizorom u vreme emitovanja epizode. 

Skoro svi scenaristi na toj seriji imaju više od trideset godina, ne znam koliko su mladi (smeh). Reditelji serije Vladimir Tagić i Goran Stanković  su pozvali grupu scenarista, među kojima smo bili Maja Pelević, Boris Grgurović, Filip Vujošević, Milan Marković i ja. Tagić i Stanković su kao autori serije već bili profilisali glavne likove. Meni je bila privlačna tema, ali i taj polusatni format. Publici je prijalo jer su teme bile relevantne za profil likova kojima se serija bavila, a to su svakodnevne teme koje se tiču svih nas u tom dobu života. Ekonomska (ne)bezbednost. Ambicije i (ne)mogućnost realizacije istih. Brak ili ne? Identitetske politike. Napuštanje države, ideal stalnog radnog mesta, nasleđe iskustava naših roditelja… Da li je to održivo? To su pitanja koja smo otvarali sebi i publici ovom serijom. 

Sada sam i ja upala u zamku u koju često mnogi upadaju. Nekoga ko ima više od 35 godina sam nazvala mladim autorom. Ko je danas mlad autor i do kada je autor mlad? 

To je zanimjivo pitanje, a možda je još zanimljivije i važnije koga smatramo savremenim autorom/kom. Da li je autor/ka mlad/a po broju radova koje je proizveo/la ili mlad/a biološki? Ili koliko je dugo vidljiv/a u javnosti? 

Često mi sagovornici kažu da ih nervira deljenje po generacijama – ili se čuje on je mlad, te nije dovoljno dobar ili on je mlad, ima šanse koje stariji nemaju. 

Ili na mladima svet ostaje. Olako se kaže mladima da ima vremena za njih i na kraju to vreme često nikad ne dođe.

Da, stalno se ponavlja da treba dati šanse mladima. A šta im se suštinski daje? Ovde možemo razgovarati i u kontekstu pozorišta, kao polju koje je tebi svakako najbliže. 

Daje im se mali budžet za izradu predstave. Dešava se i nedovoljno plaćanje nečijeg rada. U slučaju dramskih pisaca – loše plaćeni otkupi drama, jer se oslanja na to da je mladima važno da se tekst uopšte izvede. Uz retke izuzetke, to se daje mladima. 

Postoji li adekvatan međugeneracijski dijalog? Ponekad ti mladi steknu utisak da treba da budu počastvovani samim ulaskom u instituciju i dobijenom šansom. 

Ne znam zašto ćemo doveka biti nekome zahvalni ako je osnovni parametar našeg rada dokazivanje da smo sposobni za davanje adekvatnih rezultata. Država ili privatni poslodavac, zavisi za koga radimo, valjda treba da nas plati i da bude zahvalna što stvaramo kulturu, a ne da mi budemo zahvalni što uopšte imamo priliku da radimo. To je kao da se stalno zahvaljujemo što smo živi. U kapitalizmu smo prevideli činjenicu da nismo rođeni da bismo radili. Treba postaviti pitanje zašto uopšte radimo. Da bi smo preživeli? Da bi poslodavac bio zadovoljan? To je pogrešno. Tu se otvaraju i mnoga druga pitanja – kome smo zahvalni, kako je neko nama nadređen došao na poziciju moći, šta mu daje moć uopšte… Treba sve posmatrati i na mikronivou, u kući. Zašto postoji i opstaje partijarhat? Neka se ukinu patrijarhat i kapitalizam! 

Za kraj ovog razgovora bih volela da se dotaknemo i književnosti. Kako se razvijao tvoj književni ukus? 

Ja sam bio dete koje ne voli da čita. Mama me je terala da čitam školsku lektiru tokom leta. Tek pred kraj osnovne škole sam otkrio “kul knjige” Mi deca sa stanice Zoo i Trejnspoting. Kasnije je došao na red Hjubert Selbi i Poslednje skretanje za Bruklin. A počeo sam da volim da čitam čitajući  Dikensa, Džejn Ostin, Tomasa Hardija, sestara Bronte itd. Eto tako sam počeo da čitam. Posle sam čitao sve i nadoknađivao ono što nisam na vreme.  

Sada me zanimaju razni savremeni autori. Imam i apel za izdavačke kuće – prevedite Pola B. Presijada. Prevedite i Keti Aker. 

Šta si čitao u poslednje vreme što bi preporučio našim čitaocima? 

Poemu Deca Milene Marković. Obožavam pismo i jezik Milene Marković.

Fotografije: Vera Trifunović

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Prijavi se na Oblakoderov Newsletter i na kraju svakog meseca na mejl ti šaljemo pregled najupečatljivijih tekstova iz prethodnog meseca, informacije o aktuelnim događajima i razgovore sa aktivnim glasovima, mladima koji menjaju društvo!

Uspešno ste se prijavili!