fbpx

Dnevnik jednog maturanta/budućeg studenta

Jun je. Početak, sredina ili kraj – nije ni važno. Dovoljno mi je da ponovim u glavi tu rečenicu i da me uhvati panika. Možda zvuči smešno, možda i tužno, znam da postoje mnogo veći problemi ali subjektivni osećaj mi je da je ovo najstresniji period u mom svesnom životu, kako ja to volim da kažem. Kraj školske godine, pomešana osećanja povodom završetka četvorogodišnjeg perioda koji je bio jako važan za mene i u mom (psihičkom) razvoju. Osećam da nisam pošteno ni ,,prebolela’’ kraj, činjenicu da neću više prisustvovati određenim predavanjima kod profesora koje sam zavolela kao članove porodice, činjenicu da neće biti onih neplaniranih bleja tipa e ajmo u kafić posle škole, da neću slušati glupa ili zabavna dobacivanja i opaske u toku časa, zajedničko smejanje, nerviranje i odrastanje.

Nisam ni to pošteno prebolela, već moram da se usredsredim na sledeću važnu stavku – spremanje prijemnog. Tri predmeta, društvena doduše, od kojih prva dva jako volim (istorija i sociologija) – pa dobro, nije strašno. Strašne su svakodnevne borbe sa sobom i pomahnitalim mislima koje idu od abnormalno pozitivnih do neutešno negativnih. Upisujem/ne upisujem. Podseća me na igru sa laticama bele rade - voli me/ne voli me. Možda i najveći neprijatelj sama sebi sam – ja.

Matursko veče. Polaganje maturskih ispita, odbrana maturskog rada. Najlepši deo svih ovih sintagmi koje u sebi sadrže reč ,,matura’’ bila je maturska ekskurzija.

Izveštaji i misli 10 dana pred maturu: gotova kupovina modnih detalja, obuće i nakita za maturu. Uskoro će i prva proba kombinezona. Biće to sve okej.

6 dana pred maturu: druga proba kombinezona. Oblačim se, zakopčavam. Vruće mi je, znojim se. Želim da odem odavde. Gledam se u ogledalo – jedva se suzdržavam da ne zaplačem. Zašto? Zbog moje iluzije da to treba da bude savršeno i da ja moram da budem u tome savršena inače... neću se dobro osećati. Kao sad. Udaraju me u glavu (k’o šampanjac) negativne misli, nesigurnosti, na sebi u ogledalu uočavam samo nepravilnosti i mane. Šaljem poruku svima čije mi je mišljenje važno, da vidim šta misle. Svima se sviđa, ne vide u čemu je problem. Kombinezon će, uz sitne prepravke i završnicu, biti odličan.

Nije mi dovoljno. Ne želim da svima bude dobar. Važno mi je da meni bude dobar. I u ovom trenutku, ne sviđa mi se. Nastavljam da bauljam kroz ostatak dana, dva sata sedim u kafiću sa drugaricom i jedva progovaram. Zauzeta sam gledanjem u jednu tačku. 

Prvi dan maturskih ispita (ispit iz srpskog jezika):  Ma to je samo formalnost. Samo da ne pogrešim kako se pravilno ispisuje ovo. Uuu, ima čak i pečat. Znači, sve je zavedeno, zabeleženo, validno, važeće. Ništa, pisaću ovu temu o životu i pravilima. Šta je uopšte život?

Kad će da prestanu da pričaju? Zašto ovaj dežurni čovek ne zaklapa? Treba mi koncetracija. Sat vremena kasnije, tek je 11. A ja sam završila. Proveravaj, je l’ sve ispravno. Ali sad ionako nema nazad, zaključak je napisan, uvučen i istaknut. Ma biće to okej. Predaću.

Minut nakon izlaska iz učionice: Prva sam izašla. Al’ šta ću kad sam završila. Čekaj, jebote... Jesam se potpisala? Sigurno jesam. Ali opet se tripujem... Doooobro.

5 dana pred maturu: Ako mi se sad ne bude svideo... Oblačim ponovo, završna verzija mog odevnog komada koji nosim te večeri kad proslavljamo završetak svog srednjoškolskog obrazovanja. Konačno je to ono što sam želela. Sa olakšanjem udahnem i izdahnem, kažem sebi da će sve biti okej i znam da će biti. Ali ne bih ja bila ja da ne paničim.

Mada... čekaj malo. Ovde bi mi lepo stajala neka ogrlica. Ali već sam kupila minđuše. A ne može oba – bilo bi previše. Samo mi fali još da jurcam za ogrlicom po gradu, moram da učim.

Dan mature: Moram sama sebi da ponavljam da je večeras ta famozna matura. Svečano okupljanje naše generacije, zvuči previše apokaliptično ali i poetično – poslednje okupljanje svih nas ovakvih kakvi jesmo. Možda se sretnemo kroz koju godinu ponovo, ali ovakvi više ne. I to me i plaši i uzbuđuje istovremeno. Kakva li ću biti za nekoliko godina? U svakom slučaju se samo nadam da neću izneveriti sama sebe, ni u kom smislu.

Imam vremena do 16h, kada je zakazana frizura. Do tad sam uspela malo i da učim za prijemni (griža savesti je gadna zverka) i pripremim važne sitnice koje uveče treba da ponesem. Proveravam da li je sve spremno da kasnije samo dođem i obučem se – jeste. Uzbuđenje počinje da kulminira dok sam na šminkanju. Dolazim kući, zadovoljna izgledom, ona polako počinje da se puni i uskoro nas ima... pa ne mogu nas ni prebrojati. U nekim trenucima mi je prevruće i nervozna sam, u drugim se osećam kao boginja sveta. Dok smo se svi islikali i pozdravili, krenula sam znajući da ću verovatno malo zakasniti. Haotična gužva ispred ulaza u hotel, ko zna koliko je članova uže i šire porodice išlo da isprati svoje velike maturante na završnicu srednjoškolskog obrazovanja. Uspela sam da vidim i zbunjene ali vidno zabavljene Korejce koji ne ispuštaju telefon iz ruke, snimajući šarenu svečano obučenu povorku koja se kreće ka ulazu u hotel gde se proslavlja matura. Tokom cele večeri atmosfera je bila baš onakva kakvu bih i zamislila za jedan takav događaj – svečano, opušteno, zabavno. Vreme je brzo prolazilo, slikali smo se na terasi hotela, slušali zdravicu zamenika direktora, pevali iz sveg glasa uz popularne pesme, večerali i plesali. Uspela sam da kažem nešto za šta sam dobila priliku te večeri, jednom dečku kog sam odavno zapazila i nekako ga izdaleka zgotivila (u čistom prijateljskom smislu), rekla sam mu to i poželela mu svu sreću u životu. Nekad me i te želje malo zastraše, jer ih govoriš ljudima za koje znaš da ti neće biti blizu, nećeš ti biti u njihovom životu da im možda doneseš tu sreću nego je samo poželiš i skloniš se. Čudno je to.

Kad se matursko veče završilo, nismo želeli da kraj stvarno bude kraj, jer smo znali da posle toga nema ništa... Nikakav događaj koji bi mogao na tako poseban način da nas u isto vreme i zbliži i udalji jedne od drugih. Manja grupica nas iz odeljenja je zablejala u parku preko puta Hiltona, ostali smo još nekih sat vremena. I to je zabavno iskustvo, sedeti sređen u sred centra grada, po malo i raspadnut od celovečernjeg provoda, pričati sa ljudima s kojima si proveo prethodne 4 godine, i ne znaš gde ćete tačno biti u narednih još toliko.

3 dana pred prijemni: Nisam sigurna da li me hvata frka i panika ili sam skroz u chill out fazonu. Negde između, balansiram od jednog do drugog stanja. Ruke su mi ispisale toliko redova u poslednjih par nedelja, da više ne smem ni da razmišljam koliko sam papira pocepala iz raznoraznih sveski.

1 dan pred prijemni (praktično se meri satima): Osećam se pomalo kao da mi je rođendan. Samo što nije april. Stižu mi poruke podrške, svi mi žele sreću. Zahvaljujem se ljubazno, ali imam potrebu da ih i utešim, mada više kroz to da utešim samu sebe. Imam potrebu da stalno idem i govorim: ,,Biće sve okej’’. Šta sam do sad naučila – naučila sam. Spremala sam se za ovo mesecima, donela sam jednu jako važnu odluku i nisam se pokajala. Shvatila sam da su predmeti koje sam imala da spremam za prijemni zapravo ono što me jako interesuje – sociologija, istorija; jednom rečju humanističke nauke i pristupi životu kroz taj ,,društveni’’ spektar. Nadam se da će me život, put, a i ja sama sebe odvesti baš tamo gde treba da budem i baviti se onim što će mi definitivno ležati. Da li to bilo novinarstvo, u bilo kom obliku, ili zapravo rad u politici, međunarodnim ili lokalnim zajednicama i organizacijama, ili nešto treće... Želim samo da ono što naumim – to i ostvarim.

Dan prijemnog: nekoliko sati nakon završetka – čudna mi je činjenica i pomisao na to da sam završila prijemni. Nemam više obavezu svakodnevnog učenja, zbog čega me je često grizla savest i uvek mi se činilo da može još, da nije dovoljno... Utisci? Poprilično pozitivni. Ponosna sam na sebe kako sam nonšalantno odradila ceo test, kako nisam paničila ni pre ni tokom testa, kako sam razmenjivala odgovore posle prijemnog i to potpuno bez tenzije. Kao da mi se u glavi desio neki skroz čudan preokret. A ista ta JA je pre samo nekoliko dana panično išla po kući, plakala zbog svake sitnice, preračunavala koliki je broj prijavljenih kandidata, kolike su šanse da ,,upadnem’’ na faks, šta ako ovo, šta ako ono... Previše razmišljanja ubija, u to sam sigurna. Ne znam kako da obuzdam svoje misli. Još dva dana čekanja, pa saznajem preliminarne rezultate.

EPILOG

Kraj juna. Sve se završilo. Čitav haos je iza mene. Uspela sam u nameri vezanoj za fakultet, upisala sam smer koji sam želela. Na kraju krajeva, sve se završilo onako kako je trebalo. Mnogo truda, stresa i vremena sam uložila u sve to što je na kraju, srećom, urodilo plodom.

Autorka teksta: Danijela Nikolić

Ostavi komentar