fbpx

Dobrodošli u Super mesto bez šećera!

Ako ste fan domaće alternative (za zakerala koja će odmah da se uhvate za to šta je uopšte alternativa, nudimo definiciju, koja će biti podrazumevana u ovom tekstu: ono suprotno od mejnstrima) i videli ste naslov ovog teksta, jasno vam je zašto nas je zaintrigiralo da posetimo i upoznamo Super mesto bez šećera.
Ukoliko nemate pojma o čemu pričam, evo kratkog uvoda: ako ste ikada pretraživali domaće alternativne izvođače i njihove albume na Jutjubu, shvatićete da među njima postoji jedna spona - od Darkwood Dub-a preko  Petrola, Nežnog Dalibora i Velikog prezira do Videosexa, Bjesova i Urbana - žanr definitivno nije uvek ono što ih spaja, ponekad čak ni jezik na kom pevaju, već ime u donjem levom uglu, onde ispod imena izvođača. E tu pogledajte, baš tu uvek piše jedno ime - Super mesto bez šećera. Kanal koji je svima nama zasladio živote i postavio stara kultna izdanja iz 80-tih i 90-tih, ne sva naravno, ali dobar deo njih na jedno mesto; otkrio i obelodanio  mnoga muzička regionalna imena, ali i na tacni nam ponudio nove albume i EP-ove aktuelnih bendova.

Sve to na jednom mestu - jedan do drugog stoje predstavnici najrazličitijih žanrova i muzičkih perioda.

Bilo je krajnje vreme da bolje upoznamo osobu koja je svorila ovakav prostor i upitamo je šta joj je u životu trebalo da troši svoje vreme čekajući da se aplouduju albumi tamo nekih bendova? Za koga to radi i da li mu je onda to bar posao? Uzeli smo u obzir postojanje mogućnosti da je to samo čin jednog muzičkog fanatika, kao i da materijalni interes nije pokretačka snaga ovog projekta, ali i sami ćete videti šta smo sve saznali.

Stoga, dame i gospodo - dobrodošli u Super mesto bez šećera!

Lepo se provedite i vodite računa da ne zaboravite nešto da posetite!

 

Zašto je Super mesto, mesto bez šećera?

Namera mi je bila da to bude e-lokacija gde nema zaslađivanja, odnosno podilaženja muzičkim ukusima. Dok sam se bavio novinarstvom shvatio sam da je osvestiti u sebi publiku običan mit, i umesto razmišljanja o onome šta bi druge zanimalo, zaključio sam da je daleko korisnije udubiti se u sebe, u svoja lična osećanja. Tek tada, zapravo, dolazi do alhemije između pojedinca i ljudi sličnih afiniteta.

Kako ste došli na ideju da napravite ovakav kanal na Jutjubu?

U početku je bila više potreba, nego ideja. Igrom kolekcionarskog slučaja, kragujevačka radio-stanica “Prvi na skali“ krenula je u osvajanje etra s kapitalom izuzetno vredne i bogate fonoteke. Osim toga, kao član redakcije imao sam privilegiju da budem upoznat s novim plejlistama ljudi poput Žikice Simića i Aleksandra Žikića, čija je posvećenost tokovima kojima muzika generalno ide naširoko poznata. Ipak, petnaestak godina kasnije, zatekao sam sebe u carstvu kvadrilionterabajta arhive, koja, umesto heroja generacija bez budućnosti, magnetiše čestice mikro prašine. U eri interneta ne vidim ništa racionalnije od ovog koraka.

„Znaš li ti da mi živimo od muzike koju pravimo? - Da, znam, naravno da znam. A znate li vi da ja živim od muzike koju slušam? “ je deo dijaloga koji se nalazi u opisu vašeg profila. Kako izgleda živeti od slušanja muzike?

Zapravo, loše je sročeno, ali, neka ostane. Nije to život od muzike, nego život sa muzikom. „Od” podrazumeva neku vrstu koristi, a ovde je reč o potrebi koja se od one vezane za, recimo, disanje razlikuje samo po brzini dolazećeg kraja. Danas je ljude teško uveriti da je sve to baš toliko dramatično. Inače, na citiranu konstataciju trebalo bi gledati kao na imaginarni dijalog između mene i svih tih muzičara čije autorske radove „kradem“. Jer, tačno, sa stanovišta profita i nazora muzičke industrije na to ne polažem pravo, međutim, kao neko ko ne vidi smisao bavljenja mentalnom higijenom isključivo u svoja četiri zida, dao sam sebi slobodu da bacam kamenje na takav sistem.

Da li se i sami bavite muzikom? Čime se bavite?

Ne, nemam bend, ali devedesete su, kao i mnogima, prošle uz distorziju, horus, flendžer i raznorazne pokušaje da se ostvarim i kao muzičar. S ove vremenske distance taj period života dragocen mi je kao neka vrsta orijentira za sva dalja interesovanja. Trenutno radim u kompaniji koja se bavi analizom medija i taj deo dana fokusiran je na „mehaniku“ egzistencije. Ono ostalo, zbog čega sada i pričamo ovu priču, meni lično, neuporedivo je važnije u životu.

Da li vam je ovo samo hobi? Da li želite da nešto više nastane od toga?

Hobi je, da, ali voleo bih da se njegova forma i dinamika menjaju. S jedne strane ako sebe obavežem da ću ono što me čini zadovoljnim raditi po  nekakvom planu i programu, onda vrlo lako hobi postaje posao, što zapravo ne želim? Mislim da je na ovom usponu pametnije ići kružno nego pravolinijski, jer puno više može da se vidi i nauči, a manje da se umori. Usput, dok sebe navikavaš da si prisutan, i drugi se naviknu da si tu.

Kome su namenjene pesme koje kačite? Zbog koga to radite?

Isprva zbog sebe, tačnije, poslužio sam se internetom kao nekom vrstom online arhive, da ne bih svaki čas kupovao hard diskove i gubio se među fleš memorijama. U svakom slučaju veoma je praktično s dva do tri klika stići do muzike koju želite čuti. A onda, sasvim spontano, počeo sam ostavljati neke svoje crtice o albumima, i pčele su nezvano počele da uleću u košnicu. Sada je to jedno ozbiljno društvo od preko 6000 subskrajbera, što na neki način obavezuje da budem još pedantniji u odabiru muzike.

Jasno je zašto je Jutjub medij koji ste odlučili da koristite u ovome što radite, ali zašto je i jedini? Super mesto nema fejsbuk stranicu i promoviše se „samo od sebe”, zašto ste napravili takav izbor?

E da, tako je bilo do nedavno, jer nisam hteo prosto recikliranje sadržaja iz jednog u drugi kanal komunikacije. Međutim, vremenom je mreža bendova i muzičara koje pratim narasla toliko da sam svakodnevno počeo dobijati informacije o novitetima, pa je imalo smisla i nadograditi priču. S obzirom na to da je SMBŠ bendovi osim albuma objavljuju i spotove, daju intervjue i na razne druge načine javno su aktivni, nije bilo razloga da i od tog segmenta medijskog života ne napravim komplementarni info-eko sistem.

Deo kolekcije albuma na kanalu Super mesto bez šećera

Ognjenka Lakićević iz Autoparka je u jednoj svojoj fejsbuk objavi napisala „ne znam koji car stoji iza jutjub kanala super mesto bez sećera… e sad sam saznala, sa zakašnjenjem od skoro dve godine i baš mi je drago”. Dakle, mnogi ljudi ne znaju vaš identitet, zašto ste se odlučili na anonimnost?

Mislim da apstrahovani identitet razgovetnije objašnjava suštinu fokusiranu na muziku uopšte i ljude koje spaja, a onoga ko se dosetio da deliće mozaika sabere u jedinstvenu celinu štiti od „skromnog" umišljaja da joj je ravan. U lancu vrednosti ime nakupca ne bi trebalo da etiketira trud, odricanje i snove onih koji ulažu sebe u realizaciju kreativnih ideja. Za mene je to zdrav stav logike, i dobrim delom odraz vaspitanja. Mada, anonimnost, ma kako i koliko skrajnuta, daleko od toga da nije u službi marketinga. Na internetu je sve reklama, pa i anonimnost.

Kako istražujete muziku?

Istražujem je tako što ona pronalazi mene. Na primer, Bendkempu nudi mogućnost praćenja bendova po geo-tagovima, pa je trebalo pohraniti algoritam svim tim mestima od Šentjura do Dojrana, preko Koprivnice, Tuzle, Prištine, Gornjeg Milanovca... Usput, ne možete zamisliti koliko nama, rođenima u SFRJ, ovo može biti korisno za obnavljanje zaboravljenog gradiva iz geografije. Na Fejsbuku grupe takođe imaju svoj page, što znači da ova igrica nudi još jedan nivo - lične stranice muzičara. Dakle, to više nije samo uvid u izdavačku delatnost i koncertne aktivnosti, već i upoznavanje s nemuzičkim afinitetima, stavovima, svakako, jedna intimnija priča koja daje širinu imaginarnoj slici o životima onih koje ne poznajem, a uzimam slobodu da komentarišem ono što rade.

Da li postoji neka spona između svih autora, koji se nađu na Super mestu bez šećera?

Naravno, postoji, mada osećaj na prvo slušanje stavljam uvek ispred onoga kako povezati sve te niti. Ima, takođe, i zadrške, tj. neke albume postavljam tek nakon mesec ili dva od kada ih čujem, ali ne zbog sumnje u odluku koju sam brzopotezno doneo. Prosto, ne želim kanal - kontejner u koji preručujem ne znajući tačno šta i zbog čega. Trudim se da tek pošto sam načisto sa sobom šta se dešava i kako se delovi priče razlažu u svesti ide upload. A to, vrlo često, podrazumeva strpljenje.

Prva objava na kanalu Super mesto bez šećera

Kako izgleda saradnja sa muzičkim autorima, da li Vam svi uvek rado daju svoje pesme i albume?

Kako je kanal izlazio iz anomimnosti i rastao, tako su mi sve češće u inbox stizali mejlovi s molbom da poslušam novi materijal, ali dobra je fora to što sam za sva ta izdanja najčešće saznavao pre direktnog kontakta, zahvaljujući subscribe networkingu.  Sve u svemu, lagao bih ako bih rekao da ovu vrstu interakcije nisam priželjkivao. Za mene lično muzika su ljudi i SMBŠ je jedan od načina kako da se na neviđeno ujedine, a onda i prepoznaju na koncertima, ili kupe album, ukoliko ga žele u hi-res. Inače, hobi koji samo ispunjava, ovde nije dovoljna satisfakcija. Tačnije, svedok odrastanja muzičke scene uviđa smisao tek ako je roditeljski koristan onima koji je kreiraju.

Da li svi znaju da se njihove pesme nalaze kod vas, da li ih pitate?

Ne. Jednostavno mi se svidi i učini da bi svirka dobro upotpunila sadržaj, i  sve ostalo u domenu je tehnike i introspekcije. Naravno, svestan sam da ono što radim zalazi u sferu kršenja autorskih prava, ali šta to uopšte znači? U najmanju ruku deluje čudno to da se oglušujete o nekakva pravila, a da vam se oštećeni zbog toga često zahvaljuju?!? Nešto tu ne štima. Zapravo, očigledno je da regule ne prave razliku između neafirmisanih bendova i onih koji pune stadione, mada su neuporedivi kada je reč o budžetima za strateško planiranje marketinških kampanja. Otuda i sadržaji na Super mestu koji su isključivo afirmativni. Naime, ovo jeste promocija, samo neobavezna, pa samim tim i besplatna. Ukoliko, pak, drugoj strani u ovoj priči nešto nije po volji, smatram to sasvim legitimnim, ali mislim da bi sukob s ukusima i biznis planovima pre strikeovanja trebalo da ima međukorak, tj. zahtev da se postavljeno izbriše. Tek oglušavanje o takvu molbu, imalo bi smisla kazniti, a ovako, papazjanija.

Da li posetioci kanala komuniciraju sa Vama putem komentara?

Komunicija se svodi na pozitivnu i vrlo svedenu kritiku postavljene muzike.  Očigledno prija to što se na jednom mestu mogu pronaći bendovi iz žanrovskih miljea koji se prepliću i dodiruju, a ostvarena interakcija mogla bi biti važna i kao gruba skica za to koliko nas ima. Događaji u prethodne tri decenije sistematski su otuđili ljude prirodno upućene jedne na druge. Uostalom, pogledajte gde Svemirko trenutno najviše svira, i razmislite dobro kako je moguće da Bernay‘s Propaganda postane pravi pravcati exYU fenomen. Te dijagonale i pravci popularnosti nisu geometrijske, već sociološke forme. Drugim rečima, umetnost je najbrži vodič s kojim se stiže do suštine, pa je zato i toliko mnogo onih, reprogramiranih, da je guraju pod tepih. Ne vredi. Mora gerila.

Izdvojite nam svoje omiljene albume sa kanala.

Naravno. Evo liste, a i kratkih osvrta:

1. „Bloodylon“, Miladojke Youneed jedinstveni je spoj produkcije ispred vremena i neopunkerskog duha koji hoda za tragovima soničnih jazzy bravura. Ovo će MYN ujedno biti vodilje inspiraciji i daljem eksperimentisanju na samoproglašenom dancefloru.

2. U začaranom krugu sopstvene fantazmagorije, Darkvudi su svoj pretposlednji krug odvozali školski, uspevši da simbiozu daba, R'n'R-a i elektra održe u predtranscedentnom agregatnom stanju. Njihovo „Jedinstvo“ donosi nagoveštaj poslednjeg pozdrava s neobičnom lakoćom otpozdravljanja, a naziv izdanja ima dalekosežnu simboliku u životima svih nas.

3. Iako u realnosti tu nema ničeg previše mističnog, oduvek me je intrigiralo kako je „Neočekivani dolazak u Blekpul“, Viborg Dalasa vreme uspelo da konzervira na neki svoj, poseban način. Poenta bi lako mogla biti ne odgonetavati šta se zapravo dešava kada se dešava svašta. Pa, ipak, album je neizmerno sexy bez očigledne šminke u produkciji, a sa vrlo sofisticiranim touchom da zvuči baš kako zvuči, i uvek, sa slušanjem više, čudi i obuzima.

4. Neki abumi zvučni zid probijaju već u prvih nekoliko taktova i voze do kraja potiskom varijacija katapultiranog ritma. „Sve dalje“, Autoparka pomenuta je raketa sonične raskoši, gde komfor i   spontanost ne manjkaju u pauzama između disanja i fleševa tokom sigurnog leta. Na kraju, tu su i Ognjenkine Boye u multikoloru instrumentalnih shoegaze sugestija, da bi priča dobila novo, originalno značenje.

5. „Veliki prezir“ Velikog prezira je na srpsku brit-pop scenu devedesetih doneo neočekivani zaplet, i to baš u trenutku kada je magma iz vulkana jednog trenda naglo usporila i počela da se hladi. Gledano s postojeće distance, dalo bi se poverovati da iza svega stoji Koletovo majstorsko pismo, koje samo sebe izmišlja za epiloge kakve prosečni ljubitelji ove vrste muzike ni pomoću kraljičine kristalne kugle ne bi mogli da naslute.

6. „Jarboli“su se od neoprezne devojke s vokmenom potvrdili na nekoliko izuzetnih izdanja, samo, „Dobrodošli“ nije album! Posredi je moćna intimna relikvija nastala u trenutku željnom značenja prethodno proživljenog, i odgovora šta sa tolikom muzikom u glavi kad je nemo i polupusto? A trebalo je samo nastaviti dalje, jer, kao što sada znamo, raspadaju se i društva i čitave države, ali „moć muzike, imam sve“.

7. I na kraju, nezaobilazna „Marsovska Listina“, Valentinota Boškovića. Albun koji bi trebalo da vam stražari u glavi kao što vam detinjstvo od zlih duhova sadašnjice čuvaju Hilmanov Domaći lekar i ona crvena, „1000 zašto, 1000 zato“. Zapravo, mislio sam na knjige Daglasota Adamsa, i stripove Dilanota Marti Misterije Doga.

Ma, to je to, čak i kad nije.

Šta još volite da slušate, da li postoje neki žanrovi / izvođači, koji se ne nalaze na Vašem kanalu?

Na SMBŠ izostaju albumi koji nailaze na spuštenu rampu copyright claimera, mada ni podignuta ne pruža nikakve garancije. Na primer, godinama je na kanalu život živeo sjajan album podgoričkih „The books of the knjige“, i samo odjednom – puf - strike! Identično je bilo i sa Kraljem Čačka i Pocket Palmom, koji su mi pomalo razočarano objasnili da bend nema nikakvu kontrolu niti mogućnost da takve slučajeve predupredi. S druge strane, dešavalo se i ono što priželjkujem kao princip, da mi izdavačka kuća „Zvono records“ uputi molbu da sklonim sve albume Supernauta, i ja to, naravno, odmah i učinim. Ovde nije cilj da iko ikome odmaže. Upravo suprotno.

Kojim albumima se uvek vraćate? (nevezano od kanala)

Definitivno prvi album zrenjaninskih „Oružjem protivu otmičara“. Za mene je to remek-delo domaće alternative, a istovremeno i fenomen kroz koji pokušavam da razumem sebe. Imam skoro 45, a Draganin infantilni vokal i dalje mi je nešto najuzbudljivije što sam ikada čuo. Je li to deo mene koji ne može da odraste, ili su simpatije toliko jake da nam nema leka? Ko zna, možda i saznam, ali osećaj mi kaže da to neće biti na ovoj strani kasete. Drugi rikverc potežem u pravcu Pesama za gladijatore, Pips, čips i videoklipsa. Volim SF, a još ako se ovako genijalno upakuje, uff! Kraj.

Ko su vaši muzički favoriti iz prethodne godine? Albumi, autori, singlovi?

Favorit svih favorita i bend od kojeg očekujem mnogo više od regionalnog uspeha su prištinski SYTË. Njihov topao i sanjivi downtempo pluta u synthy koktelima r'n'b-a, i zavodi na prvu. Muzikom stvaraju hipnotički osećaj izmeštenosti iz konteksta prostor-vreme i vode u dimenzije gde se žmureći vidi mnogo više nego ovde otvorenih očiju. Od ostalih izdanja ne bih preskočio ni indie-biser, ep „Tomorrow's Ration of Dreams" slovenačkih „Persons From Porlock", kao ni vokoderični „Emotional Tourist", grupe „Futurski" i nezaobilaznu Nemanjinu retro-futur egzibiciju „Tarot funk". Ljubiteljima lo-fi bedroomproducer projekata skrenuo bih pažnju na misiju autora s nepostojeće etikete Prokulica Records, i Mi Nerve na njenom pročelju, a poklonicima realnosti ozvučene maksimalnim gainom, obavezna lektira su pančevački „Klopka za pionira". Mada, realno, samo jedan je „Prviot Makedonec vo vasilenata".  Ako ste Zemljanin, Aleksandra Velikog u uši, pod o..ba..ve..zno!

Da li ste upoznati da su u Beogradu u bifeu „Ventil" bile održane muzičke večeri tematski inspirisane vašim kanalom?

Stvarnooooooo? Neeeee. Prvi put čujem. Fenomenalno! Inače, komunikaciju ovog tipa smatram korisnom ukoliko ide preko „motorola" koje koristimo s merom da priča ne izgubi na autentičnosti. Isti cvikeri su mi na pameti i kada pokušavam da shvatim položaj bendova koje promovišem. Dok s jedne strane svi imaju potrebu da izlađu u šire vidno polje javnosti, intenzivna prisutnost menja ugao pod kojim se vidimo, pošto više nema izolovanosti s one strane znatiželje. Po ovome ispada da je putovanje umetnika smislenije dok u svom mikrokosmosu neplanski srlja u nepoznato nego kada je na čistini, gde vladaju sile nekih sasvim drugačijih inercija. Biti deo industrije informacija znači ući u poreski sistem gde se identitet tarifira po pravilima onih koji tu drže monopol. A pošto su to svi… Adio, Trafikonte!

Koja je sledeća nezaslađena poslastica, koju nam sprema Super mesto bez šećera?

Već pomenuti, drugi album Luke Šipetića, iako medijski prisutan i koncertno prometan, na SMBŠ kanalu još čeka premijeru. Nakon nje planiram objavu prvog albuma novosadske grupe „Plavi Maks", „Sve za publiku", a ukoliko u međuvremenu stupim u kontakt s nekim od članova benda, možete očekivati i dva fantastična i raritetna komada grupa „Stereotrip" i „Stranded". Kada mi vreme i okolnosti dozvole, želeo bih da dođem i do još jednog zacrtanog cilja, a to je da "Super mesto bez šećera" zaživi i kao podkast. U radio sam zaljubljen odavno, a čini mi se da scena koju kanal prati ili je ignorisana ili previše razuđena u komercijalnim medijima. Zato je poželjno da nas bude što više u ovoj šumi. Samo sada, i zauvek, bez pušaka.

Marija Todorović

Ostavi komentar