fbpx

Dogs in Kavala: Sve je improvizacija

Trojac Dogs in Kavala proteklih godina privukao je svojom muzikom brojnu publiku ne samo u Srbiji, već i širom bivše Jugoslavije, gde su uvek poželjni gosti. Ranije spominjani kao fuzija nastala „mešanjem beogradskih blokova, bosanske slanine i blata iz Vranjske banje” bend čine članovi različitih muzičkih ukusa okupljeni oko garažnog roka, što mu daje specifičan zvuk koji je nemoguće žanrovski klasifikovati. Ali oni to ni ne žele.

O proteklim turnejama, predstojećem albumu i njegovoj promociji, ali i doživljajima sa snimanja singla i spota, u mračnom studiju Bigza pričali smo sa Srđanom Jeremićem (gitara i vokal), Sinišom Janjićem (bas) i Nikolom Hajdukovićem (bubanj, vokali).

Nedavno ste objavili singl „Savo”. Kakva se priča krije iza njega, ko je Savo?

Nikola: Nešto smo tripovali da radimo pesmu o prvom vampiru, Savi Savanoviću.

Srđan: Samo je izletelo sve. Prvo smo napravili muziku, a tekst se bavi tematikom vampira. Tekst sam smislio u autobusu jednom prilikom kad sam se vraćao iz Bosne. Na prvom snimanju koje smo imali u Kvaci 22 Hajduk i ja smo u pesmu dodali refren, koji govori o jednoj kući u Sloveniji, na adresi na kojoj živi naš drug Damir. U pitanju je kuća iz 17. veka koja baš izgleda kao da bi u njoj živeo taj neki Savo.

Siniša: Bila je ideja da tu snimamo spot, jer je kuća poprilično sablasna, sa Damirom kao vampirom, međutim tu se nešto izjalovilo. Prvi put kad smo ulazili u tu kuću morali smo da ulazimo kroz podrum. Došli samo nešto ranije, nismo imali gde da spavamo.

Srđan: Drug nas je povezao i ostavio nam je ključ. Prvo smo se cimali da nađemo taj ključ i kad smo ga našli ušli smo na zadnji ulaz. Prvo što smo videli bio je sanduk. Bilo je sablasno, pun mesec. Kad smo ušli i smestili se shvatili smo da taj drug, Damir, sve vreme spava tu, a mi smo zvonili kao ludi. Baš je bilo kao u filmu. U kući se nalazi i radionica za klavire Damirovog cimera i sve izgleda poprilično nerealno i jezivo. Tako je nastao Savo, kao zanimljiva tema i produkt nekih ličnih utisaka. Da li vas je sam prizor te kuće inspirisao za spot, iako ga na kraju niste snimali tamo?

Siniša: Jeste. Vraćali smo se sa svirke iz Ljubljane i hteli da odemo tamo i da snimimo spot, ali je to naprosto bilo nemoguće izvesti, jer je put bio dugačak i nije bilo šanse da se realizuje cela priča.

Nikola: Imali smo i ceo scenario u kom mi dolazimo kod Damira ne znajuči da je vampir, pa to polako kasnije skontamo.

Srđan: U suštini, dosta smo razmišljali o tom scenariju i mahom ga smišljali u autu kad smo bili na putovanjima. Kad god smo išli u Sloveniju spavali smo na toj gajbi i svaki put se nešto izjalovilo i nismo snimili spot.

Da li je spot crno-beli, jer je tematika vampir, jer ste bili pod tolikim utiskom zbog stare i jezive kuće? I kako je uopšte izgledalo snimanje spota?

Nikola: Spot je crno-beli, jer smo prvenstveno hteli da ga snimamo šesnaestomilimetarskom kamerom. Drug je rekao da ima tu kameru i 20-30 minuta filma. Na kraju nismo imali tu kameru.

Siniša: Ali ne bi ni bilo realno da sve snimimo njom, jer smo mi na kraju snimanja spota imali pet do šest sati materijala. Odlučili smo da pristupimo snimanju spota ozbiljnije nego ranije, a to je uključivalo planiranje, razgledanje lokacija.

Srđan: Jedan vikend ranije išli smo da izvidimo lokaciju na kojoj ćemo da snimamo. Plan je bio da se nađemo kod Sava centra. Svi smo došli tamo i shvatili da Marku, drugaru zaduženom za kameru i opremu, niko nije javio da treba da dođe. Bilo je zabavno i prvi i drugi put kad smo išli tamo i sve je ispalo baš kako treba što se tiče spota.

Muziku ste ranije izdali na kaseti. U kojoj formi će biti objavljen ovaj album?

Nikola: Osim elektronski, planiramo da objavimo album na ploči.

Siniša: Radićemo sigurno i kasete.

Srđan: Možda i CD-ove, da imaju ljudi za auto, kad dobiješ na poslu dojavu da ima neko sranje u gradu, neka hronika, onda ubaciš naš CD dok ideš tamo.

Kako izgleda proces stvaranja albuma po principu „uradi sam”?

Nikola: Počeli smo sami u Kvaki, to je bio neki moj gas. Imali smo pomoć u snimanju i produciranju materijala, pa je ukraden kompjuter sa svim tim materijalom i onda je sve to otišlo u nepovrat, pa smo iscimali Luku Petrovića, koji nam je mnogo pomogao da snimimo sve u Knapu.

Siniša: Bilo je dosta nesrećnih okolnosti, zato se izdavanje albuma toliko i odužilo.

Da li je 25. februar konačan datum objavljivanja albuma ili će biti još nekih pomeranja? Planirate li promociju albuma?

Siniša: To je taj datum, to je to, nema dalje.

Nikola: Album ćemo da promovišemo tako što ćemo da napravimo release party u Kvaki 22 u petak, 6. marta.

Da li album ima koncept?

Nikola: Album je sazdan od naših dosadašnjih numera, na njemu će se naći pesme koje sviramo tri godine, ali i nešto novo. Predstavljaće kolaž skupljenih pesama. Bilo je tu još mnogo pesama, ali njih jednostavno nismo uhvatili, nismo artikulisali. U njemu su satkani različiti vremenski periodi. Ovo je to.

Srđan: Nema sveobuhvatne teme, teme pesama su šarenolike. Recimo „Savo” ima interesantu tematiku, ali tu su i svakodnevne teme koje se tiču društva, porodice, posla.

Znamo da se ne određujete žanrovski, ali koja muzika utiče na vaše stvaralaštvo?

Srđan: Svako od nas ima neke svoje uticaje, ali recimo da je garažni rok nešto što nas sve okuplja.

Nikola: Definitivno smo se u tome našli još na samom početku. Odatle je sve krenulo. Ali sad smo definitivno dosta odmakli.

Srđan: Sad smo u fazonu ako se pojavi muzika koja nije u našoj zoni komfora, da je ne odbacujemo, već da vidimo šta možemo da radimo s tim.

Nikola: Pokušavamo da se ne tripujemo, da kad čujemo nešto ne budemo u fazonu na šta ovo liči. Na MENT-u smo čuli neke do jaja bendove. Kada dođemo na probu sve tako jasno izlazi, vidimo direktan uticaj tog iskustva.

Često vas karakterišu rečju „retro”. Da li je taj momenat nameran ili slučajan?

Srđan: Mislim da je slučajno. Nikad nismo imali nameru da guramo taj fazon. Možda ljudi imaju takav utisak zbog našeg prvog EP-ja, koji smo snimali u Bigzu sa načim drugom Romanom i koji je ispao tako lo-fi.

Nikola: Moguće je da je tako jer je u pitanju gitarska muzika, ima taj vajb garaže i podseća na neke psihodelične gitarske bendove. Nešto je moralo da se prikači, ljudi traže reči kako bi objasnili nešto.

Kako izgleda vaš stvaralački proces, da li i koliko improvizujete pri kreiranju muzike?

Srđan: Sve je improvizacija. Ne pamtim kada smo došli na probu sa nečim što smo smislili kod kuće. Super će biti ako se to ikada desti, to dosta olakšava proces, ali uglavnom se sve dešava na probi. Dugo sviramo u loop-u dok svako ne pronađe nešto što se njemu sviđa i što može da se uklopi u ambijent onoga što ostali sviraju. Imamo igru jam-a u kojoj jedan kreće da svira, dok ostala dvojica moraju da se nadovežu. Nekada to traje samo 30 sekundi. Ako nema gotivnog hook-a, idemo dalje.

Nikola: Da, jedan počne da svira nešto, dok drugi mora to da završi. Na taj način vežbamo komunikaciju, kako ne bismo svirali pola sata, da pocrkamo, a nemamo ništa iz toga.

Kakvi su vaši utisci sa svirki van Srbije i gde smatrate da ste najbolje prihvaćeni?

Srđan: Meni je najbolje bilo u Solunu, na turneji koju smo imali u novembru. Bili smo deset dana, imali smo sedam svirki. Nismo se spustili na Kosovo, jer Hajduk nije imao ličnu, pa smo bili u Skoplju tri dana. Svirka u Solunu je padala u sredu, a u skvot je došlo oko 250-300 ljudi. Baš mi je bilo najbolje na svetu.

Siniša: Meni je bio super Orom festival, u istoimenom selu u Vojvodini. Kompletno je organizovan od strane Mađara i finansira ga Mađarska. Imaju tri bine, na jednoj ne neki njihov pop-folk, na drugoj je neko ludilo, trubači, tamburice, dok je treća alternativna, na kojoj pokušavaju da imaju što bolje bendove.

Prošlog meseca ste nastupili u Knapu u okviru projekta „Audio uspomene”. Na čemu se bazira sam projekat i kakvi su vaši utisci?

Nikola: U pitanju nije svirka kao takva, već live session. Odlučili su da četvrtkom imaju takav koncept. Nije loša fora, mislim da će biti sve bolje i bolje. Nema razloga da se ne održava i dalje jer ne zavisi ni od čega, osim volje. A volje ima.

Siniša: Ljudi su bili zbunjeni, nisu znali da li je u pitanju koncert ili nešto drugo, ali mislim da će vremenom sve dođi na svoje i da će publika moći da zna šta da očekuje.

Srđan: Pa da, verovatno će se iskristalisati taj odnos između publike i benda i mislim da će svaki taj četvrtak biti različit jer će svaki bend da dovede svoju publiku pošto je sam koncept zasnovan na tome da se prijavljuješ preko mejla i da je broj ljudi ograničen na 50. To je žurka za prijatelje. Mi smo svirali tri-četiri pesme, a ostalo smo improvizovali.

Pričajte mi o Kravi 22.

Nikola: Napravili smo izdavačku kuću Krava 22, već smo izdali Entropiju. Nastavićemo da radimo, imamo Klotljude i još devet do jaja grupa iz Hrvatske, Slovenije, Srbije. Pripremamo se za sajam nezavisnih izdavača u Ljubljani, pokušaćemo da upoznamo neke nove ljude i da se povežemo što bolje, da razradimo neke ture za bendove kako bi ta muzika doprla do što više ljudi.

Kakvu saradnju imate sa bendovima iz regiona?

Srđan: Imamo super saradnju, mahom sa bendovima iz Hrvatske i Slovenije. Svi se znamo i svi se družimo. Recimo, sa Balansom iz Ljubljane smo baš dobri drugari. Tu se kuva neki projekat, Krava 22 i Balans.

Kakvi su vaši dalji planovi, nakon objavljivanja albuma?

Nikola: Opet nas zovu u Ljubljanu, možda odemo tamo u maju. Pregovaramo i za jedan koncert u julu, nije se još sve iskristalisalo, ali ako se ostvari mislim da će biti baš super priča.

Srđan: Bili smo na MENT-u, tu smo upoznali dosta ljudi tako da možda odemo u Letoniju, možda napravimo neku turneju.

 

Autorka teksta: Jelena Ostojić

Fotografije: Igor Milakov

Ostavi komentar