STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com

Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon   |   Antifejk

Domaća književnost za jesenje dane

Koje knjige domaće književnosti Kontrast izdavaštva preporučujemo za jesen?

25. October 2021

Ukoliko vas zanima domaća književnost, a sve domaće klasike ste već pročitali, sledi lista koja pripada upravo pomenutom žanru. Oblakoder vam, u saradnji sa Kontrast izdavaštvom, omogućava da po promo ceni kupite svoj primerak bilo koje knjige koja se nalazi u ovom tekstu, preko sajta Kontrast izdavaštva sa posebnim popustom od 20% kada ukucate promo kod OBLAKODER. Kraj oktobra je idealno vreme da se posle leta prepustimo delima domaće književnosti i pročitamo nešto što je  #vrednopriče.

Angelina – Zoran Petrović

Ovo je roman o svim onim hrabrim ženama koje su u takozvanom Velikom ratu bile bezimene heroine borbe za slobodu. U njemu dve žene nose ime Angelina i nalaze se na suprotnim krajevima jednog porodičnog stabla. Angelina potomkinja pišući svoj diplomski rad, iz istorijskih dokumenata rekonstruiše život, iskušenja i stradanja svoje pretkinje Angeline. Takođe, upoznajemo se i sa misijom Škotlanđanki koje su se borile za ženska prava i koje u ratnu Srbiju dolaze kao dobrovoljne bolničarke, pokazujući tim činom kako se i u bezumlju ratnog krvoprolića bori za humanost i jednakost polova.

Autobiografija o drugima – Borisav Mihajlović Mihiz

„Osim očekivanja koje će ispuniti čitalac Mihizove knjige voljan da se po starinskom receptu, piscu itekako bliskom, pouči i zabavi, to djelo ukazaće mu na jednu književnu zakonitost, čije je mogućnosti srpska literatura u poslednje vrijeme pomalo zaboravila. Književnost najvišeg estetskog ranga ne nastaje nužno iz prevashodno umjetničkih intencija i zatvaranja u artističku samodovoljnost, već i onda kada je stvarana sa skromnom željom da se ostavi pisani trag o drugima, sebi i svom vremenu. Kontinuitet (auto)biografske proze postojano visokog kvaliteta od srednjovjekovnih žitija (Domentijan, Teodosije), preko memoarskih djela epohe prosvećenosti i romantizma (Simeon Piščević, Dositej Obradović, Mateja Nenadović, Nićifor Ninković, Jakov Ignjatović), pa sve do sličnih knjiga pisanih u dvadesetom vijeku (Branislav Nušić, Meša Selimović, Stevan Raičković) govori o određenim razvojnim potencijalima srpske književnosti. U tom smislu, Autobiografija – o drugima siguran je orijentir novim naraštajima čitalaca i pisaca: ona baca snažno svjetlo u prošlost, jednako kao i u budućnost, potvrđujući poznatu misao Miloša Crnjanskog da su memoari „uvek bili najbolji deo književnosti, osobito kada nisu doslovce verni“. – iz pogovora Vladana Bajčete

Deseti život – Saša Savanović

Deseti život je ljubavna priča, ali, bez ljubavi. Radnja romana se odvija u Beogradu, uzbudljivom i boemskom „novom Berlinu”, jeftinom zabavnom mestu u kome se žurke, seks i droga serviraju uz siromaštvo i očaj, mestu gde se nikada ne dešava ništa, ali je promena svuda. U prostoru između „svetle evropske budućnosti pravila i zasluge”, i tmurne surove sadašnjosti u kojoj su tržišni fundamentalizam, investitorski urbanizam i komodifikacija života postali nova igra u gradu, glavni protagonisti romana – zaposlenica u nevladinoj organizaciji koja mrzi svoj posao, i njen preduzetni nešto-kao dečko, plove kroz svakodnevicu pokušavajući da se uhvate za neku vrstu uputstava o životu, iako je, i njima samima, jasno da „niko više nije siguran kako treba živeti”. Granica između onoga što percipiraju kao stvarnost i stvarnosti se tanji jer o tome šta je istinito moraju da odluče sami: kada je slika jedina čvrsta, postojana stvar, postmoderno mrvljenje velikih narativa, nesposobnost da se održi bilo kakav stabilan identitet, da se negde pripada ili veruje u nešto, postavlja sopstvo-kao-sliku na mesto u koje su uprte sve oči. Ono što ostaje, negde u pozadani, je ono što se ne može uslikati.

Dete istog besa – Viktor Radonjić

Dete istog besa prevashodno je roman koji tematizuje identitetsku rascepljenost. Viktor Radonjić je taj fundamentalni raskol prikazao kroz dve narativne ravni – u vremenu u kojem se roman odvija, a u kojem se obrela i nacija koja tim vremenom biva ustreljena, i u samom glavnom junaku. Društveno-političke okolnosti famoznih devedesetih u Jugoslaviji, koje daju scenografiju ovoj knjizi, uslovljavaju razvojni put mladića koji se bori sa dezintegracijom države u kojoj je rođen i odrastao, dezintegracijom svoje porodice i, paralelno sa ovim procesima, dezintegracijom svoje ličnosti. Junak kojeg pratimo na stranicama ove knjige u konstantnim je tenzijama između svog karaktera i temperamenta: hipersenzitivan i emotivno atrofiran, nervno napet i bezdušno hladnokrvan, intelektualno isprovociran i mentalno utrnuo. I dok prve bombe na izmaku XX veka počinju da padaju po Srbiji, on dopušta iskonskom besu u sebi da presudi hoće li, ili ne, zaraditi sebi prefiks anti.

Dostojno jest

Dostojno jest je humanitarna knjiga koju je Kontrast izdavaštvo priredilo u saradnji sa organizacijom BELhospice (belhospice.org). Celokupan prihod od prodaje knjige će biti doniran ovoj organizaciji, čime smo želeli da podignemo svest naših sugrađana o najvećem nepoznatom problemu u Srbiji kojim se BELhospice bavi – činjenici da se nakon utvrđivanja terminalnog statusa pacijenata isti puštaju na kućno lečenje u trenutku kada im je lekarska nega najpotrebnija. BELhospice pokušava da pomogne ovim pacijentima i izbori se za rešavanje ovog dramatičnog zdravstvenog pitanja.

Hansenova djeca – Ognjen Spahić

Kraj je osamdesetih i Evropa će se zauvek promeniti; u rumunskoj zabiti, u poslednjem evropskom leprozorijumu, dva muškarca čekaju promenu sveta, jer njihova stvarnost bukvalno počinje da se raspada. Hansenova djeca je roman koji, opisujući diktatorski režim čaušeskovih i prirodu jedne bolesti, progovara o potlačenim društvima, zabludama, izuzetošću pojedinca iz istorijskih tokova ili pak prevelikoj uključenosti u njih i, najposle, zabludama i granicama „zdravlja“ i „čistote“.

Jesmo li to bili mi – Luiza Buharova

„Jesmo li to bili mi“ iznimno je zrelo i ujednačeno prozno ostvarenje. Autorica već od prve priče pokazuje da suvereno vlada formom, te da je bez obzira na to što se ovdje radi o prvoj knjizi njen stilski postupak izbrušen i valjano zaokružen. Ući na ovakav način u književnost, iako je Bouharaoua i ranije objavljivala i bivala nagrađivana za svoje priče, svakako jeste pokazatelj talenta koji može polučiti ozbiljne literarne rezultate. Dakako, književnost nije nikakvo takmičenje, ali u moru knjiga koje u recentnoj postjugoslovenskoj književnosti refrenično ponavljaju opšta mjesta odrastanja ili tranzicijskih vremena jedna ovakva knjiga dolazi kao osvježenje. Kako svojom tematskom zaokruženošću, tako i ujednačenom izvedbom. Luiza Bouharaoua svojom je knjigom pokazala da je posrijedi spisateljica na koju se u svakom smislu ozbiljno može računati u recentnoj postjugoslovenskoj književnosti.

Kintsugi tijela – Senka Marić

„Stil Senke Marić je poetičan i minimalističan, a pripovijedanje se ostvaruje realističkim prosedeom romana pisanog tijelom. Junakinja romana vodi privatni rat protiv bolesti, ali ovo nije knjiga samo o bolesti, nego je ovdje riječ o borbi za dostojanstvo, čulnost i eros. Nije dovoljno reći da je ovo zaista borben tekst, njegov užitak se krije i u poetskim opservacijama u kojima je potez hirurga ples kista po slikarskom platnu. Međutim, dovoljno je reći da je Kintsugi tijela hrabra knjiga pisana vlastitim iskustvom koje nam nudi toliko potrebnu nadu u pobjedu života nad smrću“. – Faruk Šehić

Klara i leksikon minimalnog života – Daniel Kovač

Ovaj neobični roman „Klara i leksikon minimalnog života“ na jedan čudan, dilanovski način govori o ljubavnoj priči Klare i Renalda. Od njihovog prvog, romantičnog i misterioznog susreta na ulici, pa do samog kraja, autor ove knjige će nam modernim i nesvakidašnjim pripovedanjem otvoriti vrata u intimni svet osećanja i misli jednog zaljubljenog para, koji možda živi među nama i jednako pokušava da emocijama u svom odnosu od sivila svakodnevice napravi svoj svet magije. Uz suptilne reference na pop-kulturu, muziku, filmove, književnost, fragmentarnom naracijom koja svoj vrhunac dostiže u leksikonu na kraju romana, gde će Daniel Kovač pokazati maestralan psihološki uvid u karaktere koje je oživeo, ovo je roman koji nam priča na koliko načina ljubavi koje se bore sa razlikama i životnim problemima mogu biti, i uvek jesu – jedinstvene i neponovljive.

Koloseum – Željko Obrenović

Da li je Koloseum urbana legenda ili to mesto stvarno postoji? Šta se dešava iza njegovih zidova? Šta privlači najbogatije i najmoćnije ljude na njegove tribine? Kolika je cena života u Srbiji? Kakve veze korupcija i migranti imaju s tim? Rizikujući sve zbog priče, jedna novinarka će pokušati da dođe do odgovora. Bivši bokser će, u potrazi za iskupljenjem, lično iskusiti. A ostareli kriminalac će, sa druge strane, sve to pokušati da ostavi za sobom.

Libreto – Danijel Gatanić

Španija trpi posledice radničkih protesta i katalonske borbe za nezavisnost. Glavni junak, Damir Romić, migrant iz Bosne i Hercegovine, trpi posledice sebe samog. Roman „Libreto“ je fantazija na temu ludila i humora, muzike i psihijatrije, ljubavi i rata, potrebe da živimo dostojanstveno i ljubavno i parodije koja nas na tom putu snađe i snizi. Njegova upečatljivost i snaga nadilaze kategorije dirljivog, ispovednog, lirskog ponaosob: „Libreto“ je temeljno, neporecivo i desentimentalizovano tragikomična priča.

Neće biti djece za rat – Dijala Hasanbegović

Zbirka pesama Neće biti djece za rat Dijale Hasanbegović stihovima igra nekoliko značajnih ironično-inverznih, tek prividno oksimoronskih igrarija: slobodu osvešćene teskobe; poverenje kritikujućeg glasa u svet; nežnu dobronamernost sarkazma. Svezemaljska buka – kako nam je već sasvim jasno – nesklona je čoveku, pa prema tome i poeziji, ali čitanje ove knjige je ogledna vežba za prevladavanje buke bukom samom, sve dok je buka zamahnuta ka licu sveta takva da su njeni uzvičnici hrabro ljudski. Dijalina knjiga ovo predočava pesnički ubedljivo i sa nedvosmislenošću manifesta.

Ništa nije ničije – Bojan Savić Ostojić

„Kabinet kurioziteta Bojana Savića Ostojića nam predstavlja „nečujni režim“ postojanja sveta u kome se istorija uči na buvljacima, a pijaca je njegova najstarija institucija. Pripovedač ovog romana istovremeno je neumorni hodač, strasni kolekcionar polovnih knjiga, uporni detektiv koji prati tragove propadanja svih Jugoslavija, ostavljeni ljubavnik i iznevereni prijatelj. U njegovom pijačnom cegeru nalaze se, kao posebne dragocenosti, dnevnici, spomenari, ceduljice i beleške, crteži i spiskovi želja anonimnih autora. Ovi artefakti, napisani naivno ali ubojito neposredno, rekonstruišu delikatnu priču o samoći i ljubavnom čekanju. Pročitajte je što pre, ne čekajući da knjiga počne svoj nevidljivi život na tezgama brojnih beogradskih buvljaka“. – Tatjana Rosić

Pod oba sunca – Ognjen Spahić

Branimir Bato Lončar, ražalovani kapetan JNA i njegova supruga Danica žive na svetioniku na Jadranu. Nasukani po kazni, nakon Batovog protivljenja zlostavljanju ratnih zarobljenika s Dubrovačkog ratišta u logoru Morinj, Boka Kotorska, razoreni i ličnom tragedijom Danicine neuspele trudnoće okončane sterilitetom, obrastaju sve dublje u drače koji ih okružuju, i fizički i metaforički, dok se iznenada u njihovom dvorištu ne pojavi dvoje mladih ljudi, kampera, u potrazi za slamkom koja će spasiti njihov raspadajući brak. Pod oba Sunca minuciozno i psihološki precizno oslikava likove, njihova stanja i osećanja, ogledana u tišini, ćutanju i neizrečenom. Ognjen Spahić ispisuje veliku temu o crnogorskoj krivici u jugoslovenskim ratovima, o promeni političkog i društvenog sistema koji je legitimisao zločine i obračune sa onima koji su se usprotivili bezumlju. Koristeći mladi bračni par kao antipod, roman pokreće i pitanja motivacije bračnih odnosa, ostanka ili odlaska.

Šaptači stihova – Zoran Petrović

Sudbine junaka ovog romana, iako raspoređene na međusobno udaljenim vremenskim ravnima, čudno se i na više nivoa prepliću.
Mesta susreta tih ravni obeležena su suštinom i svrhom pesničke tradicije, shvaćenom kao bogata riznica kulture raznih drevnih naroda i civilizacija. Pored toga, ta mesta ukazuju i na nimalo zavidne živote stvaralaca i proučavalaca književnosti, čije se teške i neizvesne egzistencije potvrđuju u istorijskom kontinuitetu, od davnih vremena, sve do danas. „Šaptači stihova“ obiluju alegorijama, legendama i predanjima iz davnina, a istovremeno govore i o prirodi osećanja savremenih mladih ljudi, koji traže način da se zbliže. Besprekoran Petrovićev stil i jezički izraz kojim poetski uobličava fragmentarnu strukturu ovog romana čuvaju u sebi visoke domete domaćeg proznog stvaralaštva. Kao što Agoni u svom sećanju od zaborava čuvaju najlepše stihove sveta, njihovu lepotu i dragocenost, zauvek potrebne čoveku. Jer poezija nije naša istorija, ona je naša duša, naša zajednička prošlost, ne ono što će mnogi na mnoge načine otkriti, već ono što je neotkriveno u svima nama isto. Možete srušiti kuću, čitav grad – ljudi će ih ponovo izgraditi, ali ako im uništite dela duha – i oni će se urušiti sami unutar sebe.

Solo el viento – Dejan Aleksić

„Jedino vetar“, sedma i ujedno najuspelija knjiga pesama Dejana Aleksića, nagrađena nagradom ,,Meša Selimović“ kao najbolja knjiga u ukupnoj izdavačkoj produkciji u 2011. godini, otkriva poseban pesnički senzibilitet. Aleksić u odnosu na svoje dosadašnje pesničko
stvaralaštvo unosi novine, posebno na planu forme i tematsko-motivskih sklopova, koji se kreću od verističkih, stvarnosnih okvira, do hipersimbolističkih spona, čime se postiže poseban asocijativni plan pesama. „U jednoj mojoj pesmi odranije postoji stih „Smisao blizu je“. Zaista se ispostavlja da je tako. Velike istine i duboki smislovi uvek su nadohvat našeg poimanja, pa se stoga nameće pitanje: kako je moguće da su nam tako teško dosežni? Otkriti stvarnost u prividu veliki je zadatak umetnosti. Na nesreću, mi češće otkrivamo obrnuto – privide u stvarnosti. Naš emocionalni sistem, naš kognitivni potencijal, naša imaginativnost – svi ti sklopovi funkcionišu prema zakonitostima koje smo izgradili na temeljima percepcije. A ona je, znamo, ograničena. Misija umetnosti, pa tako i poezije, jeste da, dekodirajući taj sirovi materijal, ukaže (bez obaveze da ga tumači) na smisao koji nadrasta ravni našeg logičkog poimanja sveta i sopstvenog mesta u njemu.“ (iz intervjua koji je autor dao povodom priznanja za knjigu „Jedino vetar“)

Svetkovina – Magdalena Blažević

Svet Svetkovine sastavljen od života žena koji neskriveno srljaju prema katastrofi, smešten u neimenovane gradove i sela Bosne pre, za vreme i posle rata. Naratorkino hiperrealistično, antipastoralno oko vidi sve one pukotine i rasede u životima ovih žena koje često previđamo maštajući o jednostavnosti prošlih života – junakinje se najčešće nalaze u bezizlaznim situacijama prouzrokovanim životom patrijarhalne sredine, krutim pravilima zajednice, ali i otkrivanjem seksualnosti i putenosti koja ih vodi u propast. U ovom magijskom, tradicionalnom i strašnom svetu otkrivamo iskustva žena, junakinja i žrtava koje bivaju ubijene, silovane, ubijaju svoju tek rođenu decu, zavode tuđe muževe, bivaju ostavljene, ili dižu ruku na sebe. One su te koje uvek naprave tu jednu kobnu grešku, a pitanje koje se kroz celu knjigu provlači jeste da li je njihov život od samog početka jedna vrsta greške – usuda u jednom zatvorenom društvu koje ne dozvoljava da se napravi pravi izbor. Tuga, nesreća i grubost ovih priča isprepletana je sa životom biljaka koje kroz knjigu cvetaju, zru i venu u svojoj lepoti, kao i životima reka koje nose sve, dalje od nesreće koja boravi na obalama.

The box – Slavoljub Stanković

„Roman o zapakovanoj generaciji. Suviše mladima da bi razumeli haos koji se oko njih rapidno širi, a opet dovoljno starima da bi nevoljno bili akteri istog. Zašto smo ga reizdali posle dvanaest godina? Zato što smo svi i dalje u kutiji, s tim što mi se čini da kutija postaje sve manja”. – Vladimir Manigoda

The Chasm – Darko Tuševljaković

Snažan društveni roman o Srbiji devedesetih godina i s početka novog veka, kao i o mladoj generaciji razapetoj između odlaska i opstanka u vlastitoj zemlji i o onim starijima, obuzetim nostalgijom i borbom protiv vremena koje ih prevazilazi. Slikajući život mladih ljudi u jednom uzburkanom vremenu i kombinujući elemente društvenog romana i fantazmagorije, pisac u Jazu oblikuje pozornicu na kojoj se, usred velikih političkih i istorijskih lomova, pokazuju upečatljivi likovi sa svojim ljudskim i intimnim dramama. Snažna priča o tome kako preživeti istoriju i sačuvati pravo na vlastitu različitost. Od Beograda i Kragujevca devedesetih do slike porodičnog odmora u Grčkoj, u paralelnim i ukrštenim pričama razrešavaju se lične i porodične drame, duga povest nasilja i borbe sa sobom i drugima.

The Quite Dead – Vladan Matijević

Matijević problemu likova zaglavljenim u svakodnevnom životu pristupa jezikom koji je otvoren za eksperimentisanje, ali zadržava potrebu za fiksnim sidrištem i klasičnim pripovedanjem. Iskustvo sveta čiji su različiti aspekti uhvaćeni i osvetljeni u osamnaest priča ove knjige, koju neki kritičari nazivaju „posttraumatskim parodijskim brevijarom“, dok drugi njen ton imenuju kao „tamnu stranu stvarnosti“, preklopljeno je paradoksom i lakoćom humora kao nivoima tretiranja iskustva tranzicije i stvarnosti, kao I sa pojedinačnim fantastičkim košmarnim kataklizmama ovih letargičnih, neprilagođenih i grotesknih likova. Stoga svaka priča, očigledno „zaglavljena“ između egzistencijalne utrnulosti i metafizičke snage apsurda „smrti pred smrću“, predstavlja više od hronike istorijskih događaja na ovom tlu, i posledične trivijalnosti osećaja života: svaka je jezgrovita i jezički razigrana parabola o sudbini pojedinca odvojenog od života.

Tiha zverka podneva – Gojko Božović

Knjiga Tiha zverko podneva sadrži izabrane pesme iz knjiga Elementi, Obližnja božanstva i Mapa. Nastajale u rasponu od petnaest godina, knjige iz ove trilogije po izabranom postupku i, pre svega, po temama kojima se bave i po doživljaju sveta predstavljaju celinu. Ta celovitost naglašava se ovom knjigom izabranih pesama. U njoj se od poznatih delova stvara nova celina. Pesme izabrane iz knjiga Elementi, Obližnja božanstva i Mapa, sa minimalnim izmenama, postale su deo takve, nove celine u okviru koje su tematski raspoređene kako bi se naglasile pojedine tematske linije (grad, mit, svakodnevica, vidljivo i nevidljivo, glasovi, hronika, putovanje) i kako bi se, u naporednom nizu glasova, zaokružila ova knjiga izabranih pesama u kojoj iza glasa pesme najčešće stoji glas hronike.

Twitter priče – Dragan Babić

„Kratka priča, otkad postoji, pokušava da odgovori na nemoguće, oksimoronsko pitanje: koliko to kratko, zapravo, može biti dugo? Ne postoji ni dužinska mera, ni objektivan kriterijum, barem ne u književnosti, koji bi mogao da precizno, neporecivo odredi šta je to kratko, i koliko je to, a šta je to dugo, i koliko je to… Naznačenu granicu, bolje reći proporciju, međutim, u našem dobu neumoljivo određuju novi mediji, na prvom mestu Tviter. Izvolite, imate 140 slovnih znakova, recite šta imate da kažete. Jezički fleševi Dragana Babića potvrđuju vajkadašnje pravilo da književnost preživljava i da se menja tako što apsorbuje sve vidove i forme ljudskog iskustva. U našem dobu to iskustvo komprimuje se u novim medijima, a svoj izraz, po milioniti put, ali uvek na nov način, pronalazi u minimalističkoj priči. I znate šta je paradoks? Time se vraća u drevnost, u prastaru igru duha, u predsokratovski fragment, u antičku sentencu, u poslovicu. Rečju, u jezgrovitu misao“. – Mihajlo Pantić

W – Igor Štiks

U svom najnovijem romanu Igor Štiks u prepoznatljivo veštim i na mnoge načine nesvakidašnje oblikovanim pripovedanjem čitaoce uvodi u pažljivo složen i sadržajan svet priče, zavodljiv i pametan, neobičan koliko i moguć. Varljivi identiteti koji se utrkuju sa junacima, Vladimirom i Valterom, te Evropa, kapitalistička i (post)socijalistočka, ulivaju se u neočekivano i pamtljivo čitanje napetosti, intrigantnosti, igara moći ali i moći same. Jedinstvena koliko i razigrana, sarajevska i dalmatinska koliko i pariska i rimska i berlinska, radikalna koliko i svakidašnja, W-priča zavodi svojim odnosom jednostavnosti i kompleksnosti. Sve i da čitaoci sa svakim pravom veruju da su ovladali znanjima i tumačenjima spram velikih pitanja društva, identiteta, ljubavi i istorije ideja, koje su tako često davale rezultate nepredvidljive poput barem nekoliko preokreta na putu ove romaneskne pustolovine, roman W će se ispostaviti kao intimnija, složenija i zavodljivija priča o onome što, između slobode i jednakosti, na sve načine – jesmo ili barem mislimo da znamo o sebi i svetu u kojem živimo.

Zovite me Esteban i druge priče – Lejla Kalamujić

Ponovljenom izdanju knjige kratke proze koja se istakla poslednjih godina i odjeknula u ne sasvim jasnom i poznatom prostoru nove regionalne proze, Zovite me Esteban, autorka je pridodala tri nove priče, celinu koju je imenovala Poslije, čija predmetna i osećajna osnova i prepoznatljivo pažljivo jezičko-stilsko raspoređivanje važnih, upečatljivih tema dovoljno mlade SFRJ generacije upotpunjavaju i preispituju njen sadržaj. Na taj način neke od antologijskih priča, poput priče „Šta će meni pisaća mašina“, dobijaju svoja naknadna zaokruživanja, nove pravce i produžetke kojima Lejla Kalamujić nastavlja i varira svoju autopoetičku strategiju razotkrivanja opšteg u malim perspektivama ili položaj pojedinačnog u širim okolnostima društvene istorije. Autofikcijska književnost čija upečatljivost se desila nenametljivošću ličnog, koje nije preplavilo ili poništilo angažovani horizont uravnotežen pripovedački zrelim književnim jezikom, umakla mnogim zamkama prirode svog žanra, u prozi Lejle Kalamujić dobila je važnu sagovornicu i saradnicu za svoju stvar. Zato se čini da Zovite me Esteban nastavlja da pulsira, da je njegov magnetizam književan, neupitan sa stanovišta značaja za književnost kakva se trenutno piše, i da čitaocima i autorki pruža nesvakidašnje ravnomernu meru promene – otvaranje za sebe i otvaranje za drugo(g) – zbog koje je, između ostalog, uzbudljivo i na svaki način zanimljivo čitati Lejline priče i drame.

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *