fbpx

Đorđe Živadinović Grgur o edukaciji, motivaciji, savremenom teatru i Tarantinu

Mladog, talentovanog glumca Đorđa Živadinovića Grugura najčešće srećemo na pozorišnoj sceni (često improvizovanoj), u domaćim serijama, pa čak i na bilbordima. Rođen je u državi koja više ne postoji. Jedno je od lica Reflektor teatra gde glumi u društveno-angažovanim predstavama. Studije je započeo je na Fakultetu političkih nauka, koji će možda jednog dana završiti. Negde u međuvremenu je prepoznao svoj pravi poziv - glumu. Idealan savremeni teatar vidi kao iskernu, posvećenu, promišljenu ljubav.

Kako bi sebe opisao u jednoj reči? 

Nepostizljivo (smeh). Inspirisano najboljim sitkomom ikad snimljenim ovde - Otvorenim vratima, naravno.

Da li bi sebe nazvao radoholikom (oh, zabavne li reči)?

Volim da radim, posebno ono što baš volim. Onda mogu da radim po cele dane i noći. Tek kad mi telo i, češće, um signaliziraju da sam preterao – onda se zaustavljam. Pretpostavljam da je odgovor jasan.

Studirao si Fakultet političkih nauka, a uporedo si upisao i Novu akademiju – odsek za glumu. Kako si doneo tu odluku? Verujem da je takva zamisao mnogima bila na pameti, ali retko ko je ispuni. 

Misliš retko koja budala se osmeli? Ne znam šta da odgovorim na ovo pitanje osim da kada shvatiš šta je ono čime želiš da se baviš, što ti se čini da može da te čini suštinski srećnim, ispunjenim, onda si zapravo budala ako se ozbiljno ne latiš toga.

Da bi se ovde bavio glumom profesionalno uglavnom je neophodno da prođeš kroz nekakav proces sistemske edukacije - na sreću ili nažalost. To je donekle i logično - želiš da budeš što spremniji, obrazovaniji, veštiji u onome što te zanima. Posle shvatiš da mnoge, najsuštinskije stvari naučiš tek kroz rad. Studiranje diplomatije je ipak postalo previše učmala i nekreativna aktivnost za mene, a tih 7-8 ispita, koliko je ostalo do kraja, možda se nekad i polože. Sada me to toliko malo zanima da mislim da sam već previše mesta posvetio odgovoru na ovo pitanje.

Šta te pokreće ili, dozvoliću sebi da zvučim otrcano, motiviše da ujutru ustaneš iz kreveta? 

Uuuuh, dozvoliću i ja sebi da budem otrcano duhovit - ništa! Mnogo mi je teško da bukvalno ustanem iz kreveta, uništavaju me nizak pritisak i kasni odlasci na spavanje. A i, brate, baš volim da spavam. Tako da, samo i isključivo obaveze. Ili neki baš, baš lep povod – a to može biti i dogovor s nekim od prijatelja da odemo negde na nešto slatko.

Tvoji pozorišni počeci vezuju se za Centar E8, sada Reflektor teatar. Jednom sam u prolazu čula jednog mladog glumca kako kaže da nikada ne bi sarađivao sa tim sektašima iz Reflektora. Kakav je tvoj komentar na takvo razmišljanje? Kako ti doživljavaš Reflektor? 

(smeh) SEK-TA! SEK-TA! SEK-TA!

Zanimljivo je kako su sekta, kao i fašizam, feminizam, tolerancija i još neki termini, postali vrlo semantički difuzni, da ne kažem, muljavi. Baš me zanima šta ti ljudi koji rad Reflektora tako etiketiraju smatraju pod sektašenjem.

Može zvučati kontradiktorno, ali zapravo me i ne zanima šta takvi ljudi imaju da kažu en general. Posebno ako je to neko mlado biće koje se bavi glumom, a tako je zatvoren. To dokazuje njegovu isključivost i površnost u tumačenju pozorišta, a trenutno nisam previše zainteresovan za razgovare o pozorištu s takvim kolegama. To je moj komentar na takvo razmišljanje, jer ono kao da ne ostavlja prostor za dijalog, a mene sada isključivo zanimaju dijalozi, polilozi, dakle razgovor. O umetnosti, o trenutku, o humanosti, o svesti. Pozorište mora da otvara takve prostore.

Ja mislim da rad Reflektora upravo to čini. Ja bih Relfektor pre nazvao jednom zdravom organizacijom nego sektom, koja nema za cilj ništa slično ciljevima sekti, niti se služi tim metodama ili neguje te ideje. Ja se tu osećam dobro. Smatram da kritički preispitujemo bitna pitanja, imam slobodu i prostor da izrazim svoje mišljenje i stav, otovoreno pričam sa saradnicima koji su mi često i prijatelji, družimo se i van pozorišta, volimo i podržavamo (možda u tome vide sektašenje?). Mislim da svi ili bar većina ljudi koji su sarađivali s Reflektorom na bilo koji način imaju mnogo više prijatnog iskustva nego što bi imali u nekakvoj sekti. K

Kako se inače nosiš sa hejtom? 

Puštam ga samog da se nosi u tri...

Kako bi opisao saradnju sa Vojislavom Arsićem i Milenom Bogavac?

To je više od saradnje. Već tokom rada na Muškarčinama, našoj prvoj predstavi, shvatili smo da to neće biti samo saradnja. Kad nađeš ljude koji dele ista interesovanja, vole mnogo istih stvari, ludi su od pozorišta, sve rade uvek punog i čistog srca i imaju najbolje namere – saradnja ubrzo postaje mnogo više od toga.

Sa Vojkanom sam radio na skoro svakoj njegovoj predstavi, mislim da smo jedan drugom bili jako značajni tokom uzajamnog razvoja. Minja mi je kroz ovih sedam patuljaka od godina koliko se znamo postala jedna od najbitnijih ljudi i privatno i profesionalno. Ja njih, jednostavno, volim. 

Ponudi nam sliku pozorišta u Beogradu u četiri reči. 

Velika, mrsna, pravoslavna sahrana.

Ponudi nam sliku idealnog savremenog teatra u četiri reči. 

Iskrena, posvećena, promišljena ljubav.

Šta misliš da bi za tebe rekao neko ko te ne voli? Kako bi te nazvao? 

Ne mislim o tome.

S druge strane, kako bi te nazvao tvoj najbolji prijatelj?

Evo, pitao sam ih i kažu sledeće: naivni, dobroćudni idealista, melanholija zamaskirana osmehom, pozitivni vrtiguz, tvrdoglava mazga, pinkova hipster zvezdica... Nisam najzadovoljniji, ali to je u redu. Valjda najbolji prijatelji i nisu to zato što govore ono što želimo da čujemo. Ima dovoljno drugih ljudi koji nam govore ono što ne misle, iz ko zna kojih razloga. Nisu mi potrebni takvi prijatelji.

Koju si predstavu igrao poslednji put, a u kojoj najviše voliš da igraš? 

Ovih dana, skoro do pred sam kraj godine, baš  su se poslagale dan za danom tri meni veom drage, možda i omiljene - Smrt fašizmu!, O Ribarima i Slobodi, Muškarčine i Epske igrice: Ženidba Dušanova. Mada bih svakako dodao na ovu listu i Prosidbu, to je, uz Muškarčine, predstava u kojoj se najviše zabavljamo.

Opiši nam kostim koji si nosio poslednji put na sceni.  

To je predivan kostim još divnije Ivane Nestorović iz predstave Smrt fašizmu: bela košulja sa crvenom zvezdom na ramenu koja se rasparana razliva niz grudi, braon pantalone s kožnim tregerima i aksesoarom na struku i nozi za jedno od oružja naše borbe – bubnjarske palice i maslinasta overlarge vijetnamka, takođe s velikom crvenom zvezdom na leđima – koju bih nosio uvek i svuda, ne samo na sceni. 

Imaš li uzora i ko je on/ona?

Postoji mnogo ljudi koji su nosioci raznih vrednosti koje cenim. Tu su moja porodica, prijatelji, kolege, saradnici, neki veliki umetnici. Tako da nemam nekakvog apsolutnog idola, ali ako bih morao iz bilo kog razloga da ga nađem sigurno bi to bio neki frankenštajnski lik kolažiran sadržajem lepih ljudi koji me okružuju. Kada kažem lepi pre svega mislim iznutra. 

Koji si lik iz Tarantinovih filmova i zašto? 

O, čoveče, kad je neko dobro upoznat sa onim što volim onda je to baš nekako neobično ludo i inspirativno. Mislim da bih bio iz svakog filma poneki ☺ 

Ono što je fantastično u vezi sa njim su njegovi genijalni ženski likovi. Ne znam, iz Pulp fiction-a verovatno Vega ili Vinfild, iz Sin City -a, Džeki Boj, od kučića dijametralni Pink ili Blond (smeh).

Kill Bill – bukvalno ko god - eto primera gde su žene raznele sve u paramparčad, u svakom smislu, Inglorious Bastards – Aldo ili Landa, ne zna se ko je luđi, u Đangu, ipak, Leov Kendi, a u The Hateful Eight, uz dužno poštovanje svih majstora - Dejzi!

Jedva čekam Once Upone a Time In Hollywood! Da se razumemo, meni je tu gotovo sve genijalno ali treba znati za šta si adekvatna podela, pri čemu ne smatram da jesam za navedene (smeh). Mislim da sa tim čovekom skoro svako može sve da uradi samo ako želi i ako je izabran, naravno. 

Koji tekst i u čijem rediteljskom čitanju bi voleo da radiš, a još nisi imao prilike?

Da, vidite, ima mnogo tekstova, ali upravo s kime se nešto radi, mnogo je bitnije. Naravno da tu mislim na reditelja, ali najpre na kolege glumice i glumce. Ima dosta klasika, kao i savremenih autora koje volim i želeo bih da igram. Čehov (npr. Galeb ili Višnjik), Šekspir, mislim da sam jedan od retkih koji obožava i antičku tragediju, Breht, Jonesko, Bond...

Jedva čekam da konačno, nekad, uskoro igram Palmetshoferovog mrtvog Hamleta... Makdona ima sjajne tekstove, uvek Sara Kejn!

Voleo bih da radim s tim prokletim Nemcima! Eto, neka bude Ostermajer. S jednim mladim koji je bio nedavno na Bitefu možda i budem radio nešto u naredne dve godine. Nadam se, o tom potom.

Za kraj, šta se novo kuva u Reflektoru? Na čemu radiš u narednom periodu?

Sprema se rad na novom komadu koji tematizuje sukob pravnog sistema naše zemlje i žrtve silovanja, kao i međusobne odnose i strukture žrtve, nasilnika i ostalih uključenih u proces rešavanja, nadziranja i kažnjavanja. Trebalo bi da se u narednih mesec dana polako počne s radom na tom komadu Ane Isaković i Ramiza Huremagića pod naslovom Da li bi htela da se još ponekad nađemo

Ima još nekih stvari o kojima nezavisno od Reflektora mislim i razgovaram, pre svega mislim na lični autorski projekat, ali i scenario za krakti film, ali i o tom potom.

Jako, jako bih voleo da ove godine dobijem neki ozbiljan, kompleksan filmski zadatak i da radim na njemu s rediteljem koji bi bio posvećen i hrabar.

Sa Đorđem Živadinovićem Grgurom razgovarala je Sara Arsenović.

Fotografije: Sara Apostolović, Jelena Janković, Reflektor teatar

Leave a reply