fbpx

Doživotna kazna za sve

Prekoračivši svoja ustavna ovlašćenja, predsednik Srbije je 12. januara najavio izmenu krivičnog zakona i mnoge izmene vezane za njega, i kao već zavšenu stvar proglasio uvođenje doživotne zatvorske kazne za učinioce najtežih krivičnih tela, ubice i silovatelje dece i trudnica.

Ova inicijativa postoji već neko vreme, potekla je od Fondacije Tijane Jurić i potpisalo ju je 160 000 građana. Bez obzira na to što je opozicija vise puta insistirala da ova inicijativa dođe na dnevni red Narodne Skupštine i da se uvaže želje tih građana, do toga nikada nije došlo. Ostaće misterija zašto je u ovom trenutku iznenada naišla na podršku Vlade i samog predsednika, da li je zaista tek sada došla na red ili nam se iza ćoška smeše novi izbori i nove izborne kampanje. A tada je svaki glas previše važan.

Najave izmene krivičnog zakona izazvale su kritike struke, ali se kod nas po dobrom starom srpskom običaju svaka kritika smatra zlonamernom, pa se zato struka i ne konsultuje, da se preduprede i spreče njihove zle namere. Ovako važan zakon ne može da se donese preko noći, po ubrzanoj proceduri i bez javne rasprave i naročito bez mišljenja struke. A ono što najviše brine od svega je moguća zloupotreba ovog zakona i podilaženje najnižim porivima biračkog tela, zbog već pomenutih mogućih vanrednih izbora.

Veliko je pitanje koliko će ovakva mera da smanji učestalost najtežih zločina. Praksa ne pokazuje smanjenje broja krivičnih dela čak ni kada se ona kažnjavaju najtežim kaznama. Ovako brzopleto doneta odluka može da se kritikuje zbog nekonsultovanja stručnjaka, ali ono što meni otvara sumnju je pitanje ko su ti ljudi koji izvrše ovakave strašne zločine? Gde borave prethodnih 30, 40 godina svog života i kako se takvi ljudi ponašaju u društvu. Uvek su to neki ljudi koji već imaju neki dosije ili su komšijama uvek bili čudni, uvek se čula vriska iz stana, uvek su ih se plašili, uvek je bio čudak, pričao sam sa sobom, a uvek se to sazna tek pošto dođe do najgoreg. Kada dođemo do situacije da kažemo za nekoga "dajte mu doživotni zatvor!" koliko karika i stepenika pre toga nedostaje? Koliko institucija propusti kroz šake jednog monstruma koji izvrši jedan od najtežih zločina zbog kojeg se planira uvođenje doživotne robije?

Neretko ispliva na internetu ili u medijima novi jezivi snimak maloletničke delikvencije, gde se učenici potpuno mučki makljaju i maltretiraju obično jednog, najmanjeg vršnjaka, koji neretko završi i sa ozbiljnim povredama. U šta rastu ta deca koja uživaju u tome da maltretiraju slabije i da niko ne sme da im se suprotstavi ? Postoji li bilo kakva evidencija o njima, makar kod školskog psihologa? Postoji li neka evidencija o nasilju i uznemiravanju koje deca doživljavaju na internetu?

Gde su svi oni slučajevi porodičnog nasilja o kojima čitamo svakoga dana? A gde oni o kojima pročitamo tek kad je prekasno. Porodično nasilje je svaki oblik ponašanja kojim se ugrožava telesni integritet, duševno stanje, zdravlje ili spokojstvo drugog ili drugih članova porodice, a ne samo fizičko nasilje. Koliko je zaista adekvatno kažnjenih koji psihički maltretiraju suprugu/supruga/decu i da li se to kod nas uopste ubraja u „prave zločine“? A da ne govorimo o tome koliko je adekvatno kažnjenih fizičkih nasilnika.

Prema zvaničnim podacima Beogradskog centra za bezbednosnu politiku za 2017. godinu, broj svih izrečenih presuda pravosuđa na kaznu zatvora čini 25,9% svih kazni, dok je kazna uslovnog zatvora (uslovna kazna) 56,5%!

Koliko dugo se jedan monstrum koji ubije dete kreće među nama i izvlači sa različitim sitnim prestupima i ponašanjima koja moraju biti zabeležena kod nekog psihijatra? Da li uopšte postoji ikakva evidencija o psihijatrijskim slučajevima koje društvo odbacuje. Koliko ih je samo na ulici? I kada se utvrdi da postoji potreba za psihijatrijskim lečenjem koliko se to zaista sprovede do kraja. Mnogi od tih ljudi su tempirane bombe i o njima ne postoji sistemska briga. A onda često nedugo pošto smo čuli za neki zločin čujemo i reči koje obeshrabruju – "Nedavno je izašao iz zatvora". I onda je najbezbolnije i najjednostavnije  reći – dajte mu doživotnu kaznu, neka ne vidi belog dana više.

Trenutno rešenje o maksimalnoj kazni od 40 godina ostavlja prostor sudiji širinu da indvidualizuje slučaj i proceni stepen kazne u odnosu na konkretan slučaj. Ma koliko to surovo zvučalo, svaki slučaj je za sebe i generalizacija i stavljanje svega u isti koš, nikad ništa dobro nije donela. Ostaje i pitanje zašto se onda isključuje mogućnost izricanja ovakve kazne pojedinim zločinima koji su po zakonu određeni kao zločini protiv čovečnosti i zločini poput genocida i neki drugi slučajevi monstruoznih ubistava. Potencijalno uvođenje doživotne kazne donosi još neke dileme, kao što je pitanje uslovnog otpusta. Kod doživotne kazne se on može zatražiti posle 25 godina zatvora, dok se posle naše sadašnje maksimalne kazne može zatražiti posle 26,5 godina.  Odluka Evropskog suda u Strazburu kaže da za svaku kaznu preko 25 godina mora postojati mogućnost uslovnog otpusta, u suprotnom Srbija bi bila izbačena iz Saveta Evrope. Ako se najavljena izmena desi, očekivanje javnosti će biti veliko, pa se sudije i tužioci mogu naći pod pritiskom da je što pre izreknu - da narod što pre vidi efekat te surove kazne.

Ne verujem da postoji ijedna osoba koja ima nameru da omalovaži i potceni bol Igora Jurića. Verujem i želim da nastavim da verujem da niko normalan nema tako nešto na umu (pisac ovih redova je imao sličnu tragediju u bližoj porodici , tako da razume bolje od svih i nema poente da se kritika shvata kao nešto upereno lično protiv čoveka koji je ostao bez deteta). Ali menjanje krivičnog zakonika ne može da se vodi samo emocijama.  Kod pitanja doživotne kazne ključna je dilema da li će ona biti efikasna i koliko će da odredba zakona zaista imati učinka. Najava uvođenja ove kazne je rešenje koje će zakačiti samo vrh  ledenog brega ili predstavlja samo grebanje površine. Ono što je nama neophodno i što mora da postoji je sistemska briga svih institucija, da se radi na obrazovanju i edukaciji od najranijeg perioda o tome koliko je psihičko zdravlje važno i da nije sramota ići kod psihijatra, kao i o tome šta sve spada u nasilje. Takođe, važno je da žrtve zaista osete da uvek postoji neko ko je spreman da ih zaštiti i da im pomogne. Kako se samostalno zaštititi na internetu i kako da deca bezbedno koriste internet i društvene mreže? Kako sami roditelji treba da se ponašaju na mrežama i šta je bezbedno? (Imam jednog poznanika na Instagramu koji svako veče live prenosi kupanje svoje dvogodišnje ćerkice – svako veče, bez izuzetka!)

Prema podacima Beogradskog centra za bezbednosnu politiku za celu 2017. godinu, broj pravosudnih predmeta u opticaju bio je 4 300 000, dok je na to dolazilo 2 586 sudija. To dođe nešto preko 1660 predmeta na jednog sudiju. Koliko sudije zaista imaju vremena i prostora da se posvete svakom slučaju pojedinačno?

Koje sve korake institucije, ali i mi kao društvo, treba da preduzmemo pre nego što se odlučimo na ovako kardinalan korak?

Da institucije ne otaljavaju svoj posao i da kažnjavaju adekvatno, da postoji jača psihološka podrška zatvorenicima, rad sa njima i mnogo drugih stvari, kao što je praćenje ponašanja nasilnika i njihova redovna provera. Pa kad sve to odradimo i kad znamo da su društvo i institucije dale sve od sebe da se takve stvari preduprede, i opet se desi neki od navedenih najtežih slučajeva (apsolutno ne tvrdim da će ih navedeni koraci u potpunosti istrebiti,daleko od toga), onda po mom ličnom mišljenju – možemo bez griže savesti i ikakve zadrške da kažemo – zatvorite ga zauvek, da ne vidi više belog dana.

Autorka teksta: Željka Vesić

Ostavi komentar