Dr Paunić: Samo društvo koje o svom mladom naraštaju iskreno brine, imaće prosperitet

Sa dr Milom Paunić razgovarali smo o zdravlju mladih, pandemiji Covid-19 i savremenom životu mladih
Autor/ka Marina Zec

3. October 2020

Pravo na zdravlje je osnovno i neotuđivo ljudsko pravo, garantovano kroz Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima, koja je usvojena 10. decembra 1948. godine, posle Drugog svetskog rata, u kome su zabeležene masovne povrede ljudskih prava. Ipak, u savremenim okolnostima, koliko često ostvarujemo ovo pravo i da li nam je pravo na zdravlje zaista zagarantovano kao pravo? Upravo pravo na zdravlje mladih je tema ovogodišnjeg Youth Rights Talks-a koji organizuje Omladinski program Beogradskog centra za ljudska prava.

Osim savremenog tempa života, kao i savremenih ekonomskih okolnosti, koje pogotovo u Srbiji, utiču na zdravlje mladih, ove godine ono je pogođeno i pandemijom virusa korona.

Epidemiloškinja Studentske poliklinike dr Mila Paunić, ove godine često je delila svoje stavove o aktuelnoj pandemiji i uticaju koji ona ima na mlade i studente u medijima. Dr Paunić će u ponedeljak učestvovati na ovogodišnjem Youth Rights Talks-u, pa smo u susret događaju razgovarali sa njom o zdravlju mladih, uticaju pandemije Covid-19 na živote mladih i najvećim problemima koji svakodnevno „grizu” zdravlje mladih.

Ovogodišnji YRT2020 skreće pažnju na zdravlje mladih. Kakva je pozicija mladih u zdravstvenom sistemu u Srbiji?

Dr Mila Paunić: Koliko puta smo do sada čuli ili pročitali da su mladi budućnost svakog društva, da su oni nešto najvrednije što jedna zemlja ima, da su neprocenjivo blago, da ih moramo čuvati i negovati i pružiti im sve što je u našoj moći, jer će današnji mladi „koliko sutra” voditi društvo u kome živimo?

Koliko god ove činjenice bile istinite, čini mi se da su ih mnoge zajednice nekako previše „trošile“ (i istrošile), da su u različitim prilikama na različite načine ove rečenice korišćene (i iskorišćene), pa više nemaju toliku snagu ni harizmu koje im pripadaju.

Radeći preko 30 godina sa mladima, pokušaću da prenesem svoje iskustvo: samo društvo koje o svom mladom naraštaju iskreno brine, neguje ga, štiti, obrazuje i razvija u punom potencijalu, imaće prosperitet. Taj najdivniji potencijal mladih: mladost, energičnost, čistotu, plemenitost, poletnost, entuzijazam, snagu treba usmeriti u najboljem pravcu, jer mladi su i ekstremno vulnerabilna populacija, ranjivi i osetljivi na uticaje užeg i šireg socijalnog okruženja. Svedoci smo da se mladi u jednoj zemlji mogu razvijati u stabilne i zdrave ličnosti koje će postići uspehe neslućenih razmera; ali mogu potpuno potonuti i poći lošim putevima ukoliko oni koji o njima brinu zataje u obrazovanju, brizi i vaspitanju, gde je izuzetno važno vaspitanje za zdravlje.

I kada bi konkretno trebalo da odgovorim – ima li zdravstvo Srbije službe prilagođene mladima – moj odgovor bi bio: ima – ali su one veoma retke.

Da li su mladi odgovorni prema svom zdravlju?

Mnogo više nego što smo mi, kao društvo, odgovorni za njihovo zdravstveno vaspitavanje. Više od 18 godina traje „borba“ za uvođenje zdravstvenog vaspitanja u školske kurikulume (osnovnih i srednjih škola), utihnule su brojne vršnjačke edukacije kojih je do pre samo 7-8 godina bilo u skoro svim školama Republike Srbije, i to u izobilju; sve su siromašniji programi obrazovnim emisijama, a sve bogatiji najneprimerenijim sadržajima „rijaliti“ programa koji polako postavljaju i „moralne norme“ kod mladih, jer sve siromašnije porodice (kako u funkcionalnom, tako i u finansijskom pogledu) sve manje imaju vremena za zdravstveno (ali i generalno) vaspitavanje svoje dece.

Koliko su institucije tu za mlade i koliko su one jake?

Ovde bi možda bila prikladna anketa u kojoj bi pitali mlade – Kada ste poslednji put bili u nekoj zdravstvenoj instituciji? Da li samo kada ste imali konkretan zdravstveni problem  (temperatura, bol, upala….)  ili ste posetili lekara zbog nekog nerešenog pitanja, probelma koji vas tišti, neke brige ili jednostavno – zbog saveta? 

Verujem da bismo dobili jednostavan odgovor:  Mladi idu u zdravstvene institucije „kad baš moraju“.

Nekadašnja Savetovališta za mlade – koja su otvarana pri domovima zdravlja, gašena su skoro pre nego što su se i razvila (ovo je posebno važno objasniti – jer punoletni mladi – koji danom nakon svog 18. rođendana „preko noći  prestaju da budu deca“ i „kao presečeno na panju“  prelaze u kategoriju odraslog stanovništva, u našim domovima zdravlja ostvaruju zdravstvenu zaštitu sa odraslom populacijom –  što u praksi znači – čekaju u čekaonicama domova zdravlja sa bakama, dekama, radno aktivnim stanovništvom, srednjovečnom populacijom.

Da li će danas mladoj osobi biti posvećeno dovoljno vremena, pažnje onoliko koliko joj je zaista potrebno  –  u jednom domu zdravlja gde izabrani lekar ima 7 minuta po pacijentu? Da li će moći mlada osoba da iznese probleme, brige koje je muče, dok ispred vrata čeka penzioner koji se žalio što čeka jer ima visok pritisak ili baka koja nestrpljivo ulazi jer više nema lekova za šećer, ili radnica koja je izašla iz preduzeća „samo da uzme od izabranog lekara upute za specijalističke preglede“.

Savetovališta za mlade su bila sjajno zamišljena, odlično koncipirana, (imala su veliku stručnu podršku UNICEFa), u jednom broju domova zdravlja su zaživela kao savetovališta za reproduktivno zdravlje, ali personalnim promenama, pristizanjem različitih (prioritetnijih) programa –  polako su zanemarivana, polako su se gasila i ugasila. Danas  –  retki entuzijasti rade u još ređim savetovalištima za mlade.

Ovde moram da izuzmem studentske poliklinike – poslednje oaze našeg zdravstvenog sistema koje brinu o zdravlju vrlo vulnerabilne grupacije mladih – brinu o zdravlju studenata. Pri studentskim poliklinikama postoje sjajna savetovališta koja rade onako kako bi trebalo da postoje svuda u primarnoj zdravstvenoj zaštiti.

Da li su mladi svesni da je pravo na zdravlje njihovo ljudsko pravo?

Plašim se da možda nisu dovoljno svesni.  Odnosno, da su preokupirani drugim  (često egzistencijalnim) problemima, pa  s obzirom na to da su u periodu kada su (generalno gledano) u najzdravijem periodu svog života – nemaju percepciju koliko je važno unaprediti i očuvati to (trenutno) dobro zdravlje.

Kako je pandemija Covid-19 uticala na zdravlje i život mladih?

Ovo je pitanje na koje ćemo godinama odgovarati i koje će se (vremenom) tek pokazati koliko je važno. U ovom trenutku vidimo samo „vrh ledenog brega“ – veće potrebe mladih u psihološkoj podršci i neke reakcije na ekstremno stresne situacije.  Jasno je da stresne situacije vode u rizike… Ja radim u savetovalištu za HIV i polno prenosive infekcije –  mi već nedeljama imamo klijente i pacijente koji su zbog stresa izazvanog aktuelnom epidemiološkom situacijom imali brojne nezaštićene (rizične) seksualne odnose…  Koliko je mladih upravo u tom stresnom periodu zloupotrebljavalo alkohol,  psihoaktivne supstance…  mnoge emotivne veze su prekinute, mnogi studenti nisu mogli da se skoncentrišu i da uče, nisu mogli da polože ispite… mnogi su i imali infekciju u blažem ili ne tako blagom obliku…   psihološko trpljenje je bilo ogromno, a najgore je što je neizvesno koliko će još trajati

Čini se da, više nego ikada, govorimo o mentalnom zdravlju mladih – zbog čega mladi danas imaju problem sa anksioznošću i da li je u pitanju fenomen 21. veka?

Tehnološki razvoj i tzv. instant životni stil odražavaju se na život svih nas, tako da je logično da ovaj brz i veoma stresan način življenja ima uticaja na zdravlje mladih. Otuda ne čudi podatak da se povećava broj veoma mladih osoba (i dece) koji traže pomoć u službama za mentalno zdravlje, da je veliki je broj mladih pod stresom i da osećaju napetost.

Sa druge strane, skoro da nema mlade osobe koja (sa uživanjem) najveći deo dana ne provede za kompjuterom ili mobilnim telefonom. Skoro da više ne postoje „klasična” ili romantična upoznavanja i druženja. Sve češće se mladi upoznaju i „druže” preko facebooka, instagrama, tvitera ili platformi za upoznavanje, (koje ih mogu dalje uvesti u rizične seksualne odnose, sa većom verovatnoćom za dobijenje PPI i HIV infekcije).

Kakav je položaj mladih medicinskih radnika i radnica?

Moj odgovor na ovo pitanje će biti limitiran na primere iz ustanove u kojoj radim (jer zaista ne znam kakav je generalno položaj mladih medicinskih radnika u drugim ustanovama).  Čini mi se da mladi medicinski radnici u našoj ustanovi imaju veliku podršku, da imaju uslova da napreduju i da uče; generalno, atmosfera u ustanovi je poslednjih godina veoma dobra – što svakako povoljno utiče i na proces rada.

Moram da napomenem da nije bilo uvek ovako, da je postojao period kada je bilo jako teško i nama starijima – a posebno mladim kolegama –  i to definitivno jako zavisi od menadžmenta ustanove. Ukoliko je on podržavajući i prijateljski naklonjen – tu će sve dobro funkcionisati.  A svakako da  je važna , ali razumna disciplina koja budi odgovornost i radni elan kod zaposlenih, a ne disciplina koja se zloupotrebljava kako bi nekoga maltretirali i mobingovali.

S obzirom da ste epidemiolog Studentske poliklinike, koliko studenti imaju poverenja u polikliniku i koliko joj se često okreću?

Iskustva su različita i čini mi se da sam u prethodnim odgovorima dotakla dosta toga u vezi sa Studentskom poliklinikom, tako da generalno mislim da su studenti zadovoljni uslugama koje im pruža naša ustanova. Mislim da je slično i sa Studentskom poliklinikom u Novom Sadu (i Nišu), ali u jedno sam sigurna – da je potrebno bez prekida (i još mnogo, mnogo više)  raditi na tome da naše usluge i naš pristup budu još prijateljskiji i prilagođeniji mladim ljudima. 

U okviru osnovnog obrazovanja na studijama – ne postoji jedinica – lekcija – koja posebno obrađuje prijateljski pristup mladom korisniku zdravstvene zaštite – i to je nešto na čemu treba insistirati u budućnosti. Jer toliko ima specifičnosti u radu sa mladima. Mislim da bih o tome mogla prilično „debelu“ knjigu da napišem.

Kakva je bila pozicija studenata koji su bili zaraženi koronom? Da li su njihova prava uvažena i da li su bili prikladno zaštićeni?

Studenti su proletos, prilično „brzopleto“ i nepripremljeno „vraćeni“ na fakultete i o tome sam dosta pisala i govorila u medijima. Glavni problem je bio što niko od odgovornih (koji su odlučili da se „otvore fakulteti“)  nije razmišljao gde će se smeštati studenti iz kolektiva (iz studentskih domova) koji imaju klinički sliku infekcije COVID 19 dok čekaju rezultate briseva (to je period kada su zapravo bili najzarazniji). Zatim, gde će se lečiti lakše oboleli studenti iz domova (sa lakšim kliničkim slikama). Svakako, nisu mogli da se vrate u svoje matične studentske domove – jer bi zarazili veliki broj svojih kojega. To je bio haotičan period, sa velikim brojem inficiranih studenata – u drugoj polovini juna i u toku jula meseca. Rešenja smo sami tražili; pokušali smo maksimalno da zaštitimo studente, pronašli smo najbolje rešenje u tom trenutku i nekako smo se polovinom avgusta izborili sa ovim velikim epidemijskim talasom.

Studenti su upravo zbog pandemije Covid-19 bili izmeštani iz svojih domova, a onda ponovo zadržavani u drugim, koji su bili pretvoreni u smeštaje za zaražene. Koliko su ovakve mere bile efektivne i da li su bile u sukobu sa pravom na stanovanje studenata?

Covid dom (đački dom pretvoren u privremenu bolnicu, gde su bili smešteni studenti koji su imali infekciju COVID 19), bio je najprikladnije rešenje koje smo mogli da dobijemo u jeku epidemijskog talasa.  Studenti sa infekcijom nisu mogli da ostanu u kolektivu  jer bi za par dana bio inficiran veliki broj studenata u tom domu  (a moram da podsetim da imamo ne tako mali broj studenata sa hroničnim i autoimunim bolestima u domovima, da među osobljem koje radi u domu ima hroničnih bolesnika), tako da bi inficirani studenti  (ukoliko bi ostali u domu) inficirali veliki broj studenata i zaposlenih, a verovatno bi bilo i preminulih. Važno je reći da oni nisu mogli (nisu ni hteli) da idu svojim kućama da ne bi zarazili roditelje, bake i deke. Tako da je ovo rešenje bilo „ad hoc“ rešenje i ja bih rekla da je ono bilo jedino moguće – i da je spasilo mnoge živote.

Odgovor na pitanje –   zašto neko nije na vreme razmišljao o smeštaju inficiranih studenata iz domova –  mislim da treba potražiti na drugom mestu. Jer, upravo sam  ja, sve vreme, postavljala ovo pitanje!

Koji su najvažniji faktori koji utiču na zdravlje mladih?

Postoje brojna rizična ponašanja koja mogu da naruše zdravlje: nezaštićeni seksualni odnosi, zloupotreba duvana, alkohola i droga, nedovoljna fizička aktivnost, nepravilna ishrana, nasilna ponašanja, kockanje, zavisnost od video igrica, ali tu su i zarazne bolesti koje prete (dovoljna je samo infekcija COVID 19), ali sve češće govorimo o napetosti i stresu kod mladih, potištenosti i depresiji koje postaju sastavni života mladih.   

U našoj zemlji je neizvesnost osnovni životni okvir najvećeg broja mladih. Tačno 29%  mladih uzrasta 15-24 godina nije u procesu obrazovanja niti su zaposleni; sa roditeljima živi preko 75% mladih uzrasta 15-29 godina, finansijska nesamostalnost i zavisnost od resursa roditeljske porodice u velikoj meri predstavlja ozbiljnu strukturalnu prepreku za društvenu integraciju, rizik od socijalne isključenosti i potencijalno – rizik za zdravlje.

Sumiranjem nabrojanog nameće se pitanje – da li je u našoj zemlji iz godine u godinu sve teže biti mlad? Verujem da odgovor „lebdi“ negde u ovom ekstenzivnom intervjuu „Oblakoderu“.

Tagovi:

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *