dram: Očekujte nove singlove ove godine

O tome kako podnose dane izolovanostii i kako se osećaju tri meseca nakon izlaska svog albuma razgovarali smo sa bendom dram.
Autor/ka Anđela Đukić

5. April 2020

U nizu otkazanih koncerata, koji su usledili pred uvođenje vanrednog stanja, bio je i koncert mladog beogradskog benda dram. Kako su muzičarima svirke i druženje sastavni deo svakodnevnog života i umetničkog izraza, posebno nas je zanimalo šta oni rade ovih dana i kako su reagovali na vest o tome da će koncert u Domu omladine, koji je bio planiran za 21. mart, biti otkazan.  Koncert je ujedno trebalo da promoviše i album prvenac Nećemo promeniti svet. Umesto koncerta uživo, snimili su live stream za svoj YouTube kanal. Snimci pojedinačnih pesama su sačuvani pa se mogu pogledati naknadno. Do prvog druženja preporučujemo da ispratite njihov nastup u Tri boje zvuka, u petak 10. aprila, na RTS-u.

O tome kako podnose dane izolovanostii, kako to utiče na njihovo stvaranje i kako se osećaju tri meseca nakon izlaska svog albuma razgovarali smo sa Stefanom, Brankom, Pavlom i Markom iz benda dram.

U decembru je izašao album Nećemo promeniti svet. Kakve su reakcije okoline, a kakvi su vaši utisci nakon tri meseca?

Stefan: Prašina se još nije slegla. Ljudi nas svakodnevno otkrivaju, a najviše kada dolazimo u neki grad na koncert. Počeli su da nas prepoznaju kada se pojavimo negde svi zajedno, što je ranije bilo nerealno. Prija pažnja stvarno. Ali za razliku od publike, nama su se utisci slegli i sada razmišljamo samo o novim pesamama. Nama je naš album baš simpa, izneli smo to što smo isprva hteli. Neke pesme smo mogli još jače da odradimo, sada se svaka greška i svaki zarez vide. Prirodno je da nisi nikad zadovoljan sto posto i da hoćeš brže/jače/bolje za neki sledeći put. Uprkos tome, dobili smo nagradu Radio Beograda 202 za najbolji debitantski album u prošloj godini, bez da smo cimali rođake i prijatelje da glasaju.

21. marta trebalo je da održite koncert u Domu omladine u kome biste promovisali pomenuti album. Vanredne okolnosti zbog korona virusa promenile su sve planove. Kako se osećate sada, desetak dana nakon koncerta koga nije bilo?

Pavle: Smorili smo se kada smo skontali da će biti još novih slučajeva i samo smo čekali zvaničnu odluku o otkazivanju. Sve vreme smo nabijali formu za taj vikend, cimali se na hiljadu strana da sve bude onako kako smo zamislili, scenografija, merch… Ali, nema veze, idemo za tim da će biti sve glasnije i otkačenije kada prođe pandemija. Imamo neki novi datum, ali nećemo da ga otkrivamo dok se zvanično ne ukine vanredno stanje. Nedostaje nam publika, scena a i nedostajemo jedni drugima.
PS: Strimovali smo otkazani izolovani koncert baš 21.3. u studiju, sa sve rukavicama i maskama. Možete pogledati ako niste.

Pred izolaciju nastupali ste malo i u regionu. Kakvi su vam utisci iz Hrvatske? Razlikuje li se atmosfera u odnosu na gradove po Srbiji?

Marko: Jedino što je bilo drukčije u Vinkovcima od bilo kog mesta u Srbiji je to što nas niko, ama baš niko nije znao. Vratili smo se na čas u osećaje koji su postojali kada nismo imali nijedan singl niti nalog na mrežama. Na kraju je bilo baš strava, Hrvati su bili strava, ostali smo baš kasno posle svirke u istom lokalu i to je bio neki kosmos za sebe. A da, imali smo naravno i problema  sa huliganima koji su eto odlučili da nas srdačno dočekaju, pa smo bili sprečeni da pravimo tonsku preko dana, već smo morali da čekamo da se klub napuni onom publikom kakvu smo i očekivali i zatim na licu mesta da se deremo u mikrofone i da ozvučavamo bubanj. Ali van tog malog incidenta, Vinkovci su bili nezaboravni, vraćamo se sigurno, domaćini su bili baš mice.

Kad smo kod gradova, u pesmi Grad vodi se dijalog sa jednim gradom, zar ne? Recite nam nešto o tome.

Branko: Imamo mnogo drugarica i drugara koji su odlučili da odu na Zapad i Istok. Njima je bilo prekipelo. Svako od nas je bar jednom bio rešen da ode i ne vidi više Beograd i pravio se kao da je to najveća rupa na svetu i kako ga prezire i ne može više da čeka u njemu. A kada se prođe pasoška kontrola, sigurno nije svejedno.

Koji grad vam je omiljeni domaćin?

Branko: Smederevska Palanka. Tamo smo najviše puta nastupali, što sami, što sa Irie Fm. Mala varošica ali se taj  „Punk Rock cafe” napuni totalno kada dođemo, imam utisak kao da smo negde u Cetinjskoj kada se ispune lokali. Mada u Nišu smo dobili i prvu šutku ikada na našoj svirci. I tamo je bilo ludo.

Da možete da izaberete bilo koga, koje muzičare biste poveli sa sobom na neku imaginarnu turneju?

Marko: Mi smo na jednom zajedničkom moru voleli da blejimo do kasno na stenama, i u kombinaciji piva, rakije i cigara slušamo Miladina Šobića. Miladine, druže, ako čitaš, ovo je poziv za tebe! Od svetskih imena, vratili bismo Jeff a Buckleya među žive da možemo i onda bismo ga samo slušali. Bili bismo srećni da mu posle nastupa motamo kablove i skupljamo celu opremu sa bine.

Svi ste u izolaciji. Kako to deluje na vas? Stvarate li više u samoći ili vam nedostaje grupni rad?

Stefan: Teško nam pada što ne možemo da se viđamo (za nas „daljina razdvaja”), ali tu je skajp. Pišemo nove tekstove, pravimo novu muziku. Ideje se šire brže od covida19. Karantin nas je pokrenuo da radimo na tome. Znaš, kada položiš neki opak ispit, nećeš sigurno sutra od 7 da otvoriš sledeći težak udžbenik i podvlačiš. Tako isto i sa novim materijalom. Autorska pauza je zvanično prošla. Očekujte singlove ove godine.

Koja pesma sa vašeg albuma najbolje opisuje kako se trenutno osećate?

Pavle: Sigurno „Sami”, a mislim da nije potrebno dodatno objašnjenje s obzirom na to da smo svi društveno izolovani.

Kako biste opisali tok nastanka jedne vaše pesme? Imate li svoja zaduženja ili sve podseća na spontane izlive?

Marko: Nema pravila (kako je i u naslovu jedne od pesama sa albuma). Uglavnom su to neke ideje od kuće, stihovi, harmonije, temice. Nađemo se najčešće kod Baneta ili kod Bambija, našeg producenta, i samo sa akustičnom gitarom, na maloj klavijaturi pokušavamo da spajamo, prekrajamo, seciramo ideje koje smo doneli. Postoje i slučajevi da neko od nas smisli i veću celinu koja radi, onda Bambi pali mašineriju i na kompu pravi neki prvi demo. Sutradan, kad čujemo na hladne uši, znamo da li treba save ili delete project. U studio idemo tek na kraju, kada snimimo sve. Nismo taj tip benda koji na probi čeprka rifove i bubnjar uzima da svira neki prvi ritam koji mu je pao na pamet. Saša Habić nas je naučio da se to tako ne radi, inače legendarni jugoslovenski producent, kod kojeg smo prošli jednu pravu vojničku obuku za pisanje pesama.

Često vas pitaju — „Zašto indie gas?” Mislite li da je to vaše pogrešno tumačenje termina ili se samo igra sa njihovim opšteprihvaćenim značenjem?

Pavle: Nismo indie bend, nemamo toliko melanholije i sporih pesama. Mi smo bend za igranku, ali počivamo na nekoj indiepop/rock osnovi te odatle indie. Nismo ni toliko gas, jer nemamo ono repersko loženje. Ne možemo da se bacamo po sceni, imamo instrumente i pevamo, ali volimo da havarišemo ovako pre i posle svirke, pa odatle gas.

Stefan: Nije pogrešan termin. Indie muzika je davno prevazišla te okvire nezavisnih i malih izdavačkih kuća i postala je sinonim za laganiju, setniju, minimalističku ali emotivnu muziku. Sad, uvek se pojavi neko će reći vi niste indie. Taj neko se mnogo opterećuje žanrovima i podelama. S druge strane, prisustvovali smo Surrealovom koncertu gde je najbolja fora bila  „ide gas miki”. Mi smo taj poklič iskoristili da proverimo mikrofone na tonskoj na jednoj svirci i odjednom se začulo „indigas miki, ti znaš da indigas”.

Šta trenutno slušate? Šta vas inspiriše?

Branko: Ima tu svega. Samo ćemo nabacati imena: Clapton, Mark Knopfler, Still Corners, The Neighbourhood, Hozier, girl in red, Sofi Tukker…

Pravite li planove za dalje?

Marko: Dok traje haos oko pandemije, možemo samo da maštamo i hipotetički pričamo. Ovo će biti godina singlova, samo ako virus ikad stane (BUHAHAHA). U planu je nekoliko singlova i spotova koji će drastično pomeriti lestvicu vizuelnog za naš bend. To nam je falilo. Album je zakazan za 2021. Trebalo je da imamo dosta svirki, već smo već odvojili neke datume za letnje festivale. Verujemo da će ovo sve da se završi i da se vidimo u Amerikani ili gde god nas zatekneš ti koji ovo čitaš. A dotle, Tri boje zvuka (u petak, 10. aprila), deezer, youtube. Slušaj nas da ti karantin prođe neosetno.

Fotografije: Tatjana Wall, Katarina Pinterović, Stevan Božanović

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *