Drect Sessions: Svaki čovek treba da radi ono što voli

Mladi bendovi, autorska muzika,entuzijazam, snimanje u prijatnoj atmosferi i odličan zvuk – to su osnovne odlike dRect Sessions-a. Ovaj projekat pokrenula je nekolicina tadašnjih studenata, a njegova forma promenila je oblik, od dBox-a do dRect Session-a. Do sada su snimali Crve, Gazorpazorp, Turiste, Vizelj i mnoge druge mlade bendove. Sa Markom Đukićem i Nikolom Maksimovićem koji čine deo tima koji stvara sešne zaseli smo u prostoru u kome stvaraju, u studiju Digimedia. Marko se bavi zvukom, a Nikola je zadužen za video. Razgovor smo započeli kroz smeh, u prostoriji punoj opreme za snimanje, kablova i zvučnika, a kojom dominira ogromni digitalni kontroler (pun šarenih dugmića, prosto poželite da pritisnete jedno od njih).

Kako je nastala vaša produkcijska kuća?

Marko: Naša produkcijska kuća je nastala tako što smo mi snimali neki audio sešn na fakultetu i hteli smo da ga snimimo i kamerom. Par dana kasnije sam slušao neki KEXP Session, pa mi je palo na pamet da snimimo nešto u tom fazonu. I onda sam sa najboljim ortakom Džimijem i svojom devojkom razgovarao o ideji i oni su se oduševili, pomislili smo zašto ne bismo imali srpsku verziju tih sešna. Jeste da je u tom trenutku postojao Attic sessions, ali su oni bili mali. I onda smo krenuli da zovemo ljude, a Maksa je bio prva osoba koju smo zvali, jer smo čuli da snima odlično, pa smo nakon toga okupili još neke ljude. Krenuli smo sa sastancima, dogovarali se kako ćemo da se zovemo, kako ćemo da nazovemo projekat, i tako je nastao dBox.

Nakon nekog vremena, posle nekoliko sešna, krenuli smo da snimamo i neke koncerte i kada smo snimali Artan Lili upoznali smo i Gorana Crevara iz studija Digimedia. Snimali smo ceo koncert, postoji online snimak jedne pesme „Srce“, ona je i najbolja. Pitali smo Gorana da li možemo da radimo post produkciju zvuka kod njega u studiju i on je rekao da možemo. Nakon dve nedelje smo ga pitali koja je njegova ideja sa nama u studiju Digimedija, a on je rekao „ja ne volim venčanja, evo vam ključ“. Ništa ne plaćamo.

Upoznali smo i ekipu iz studija, jedan od njih je Rastko Petrović, koji je..

Maksa: Car.

Marko: Da, car. On nam je na papiru gazda ovog studija, tačnije direktor, a on je i režiser. On nam je dao ideju da promenimo koncept dBox-a, koji je bio dosta studijski orijentisan – crna pozadina, dosta rasvetnih tela, kao da ne možeš da sebe zamisliš tamo. A dRect Session-i su totalno drugačije napravljeni, potpuna suprotnost toga. Možeš sebe da zamisliš, kada gledaš snimak, nije ti strano, atmosfera je opuštena i socijalna, jer je budžet minimalan.

Maksa: U minusu smo sa budžetom.

Marko: Tako je.

Maksa: Rastko je dao stvarno strava ideju. Uz sav taj veliki hajp sa kojim smo krenuli, uspeli smo da uradimo samo pola stvari koje smo želeli, jer su bile predviđene još neke stvari, intervjui, fanzini. Ali na kraju je ostao samo sešn. Bez obzira na to Rastko je dao prelepu notu svemu ovome, jer nam je dao neke smernice kako bi to trebalo da izgleda, a pritom je imao udela u našem iskustveno prvom projektu, kao što je snimanje spota koje smo radili grupi ti za pesmu „Srce udara“.

Marko: Ustali smo baš rano da bismo to snimili.

Odličan je spot.

Maksa: U odnosu na sešne pogotovo (smeh), ali da, dobar je.

Marko: To je snimljeno isto sa jednom baterijom u aparatu i cilj je bio da se snimi dok je jutarnje svetlo. Dok smo mi sve to postavili na krovu Doma sindikata i namestili sve, probali, baterija se istrošila. I onda dok se baterija napunila, to je trajalo. Do tada je sunce već krenulo da ide u zenit, postalo je vruće, ali smo baš dobro jeli.

Maksa: Najveća prednost tog spota je što nam nisu bila potrebna nikakva rasvetna tela.

Marko: Taj spot je snimljen live, tako da to što čujete, to je to. Svaki take smo snimali, ima dobrih tridesetak take-ova.

Maksa, Marko i novinarka Oblakodera

Vas dvojica se bavite različitim segmentima sešna – zvukom i videom. Koliko je teško uklopiti da sešn dobro izgleda, ali i zvuči?

Maksa: Pa jako teško. S ozbirom da nemamo ozbiljne uslove za video, a za audio imamo i više nego pristojne. Uvek kuburimo sa rasvetom, sa kamerama i bukvalno do poslednjeg dana, jer smo svi raštrkani zbog svojih obaveza i poslova, se ne zna sa čime zapravo radimo što se videa tiče i onda je to jako teško uraditi.

Marko: Imali smo neka rasvetna tela ovde, ali su vremenom pukle sijalice. A jedna sijalica košta 4000 dinara, a toliko ne možemo baš da izdvojimo. Minus koji je nama dozvoljen podrazumeva da bend koji dođe ima šta da popije i pojede. Postoji opcija da se cela priča proširi, ali još uvek nije izvesno. Mi dajemo sve od sebe da bude najbolje moguće, i ovaj projekat ovako kako sada funkcioniše može da traje još dugo, ali funkcioniše samo na našem entuzijazmu.

Maksa: Ni po jednoj osnovi nije profitabilan.

Marko: Zato što je nama glupo da tražimo od bendova pare da ih snimimo, to nije ni poenta. To bi bilo strava, ali nismo u takvoj državi.

Maksa: Svesni smo i ljudi koji dolaze, ali i nas samih. Ljudi koji sviraju imaju svoju finansijsku borbu, kao i mi. Onda iz ovoga izvlačimo taj entuzijazam, druženje i stvaranje nečeg lepog što neko posle može da čuje. Možda im se svidi.

Marko: Najveći benefit iz svega ovoga je što ja na primer nisam od 2015. godine platio kartu za koncert. Uvek sam na spisku i uštedeo sam dosta.

A kako birate muzičare i bendove? Da li se vi njima javljate, ili oni vama?

Maksa: Pa negde sredina, možda 50:50.

Marko: Uglavnom mi biramo bendove, jer imamo neki ukus i želje, pa predstavljamo taj „žiri“ koji bira da li će bend snimiti sešn ili ne. A i to nije toliko do muzike, već do samog pristupa benda. Ako taj bend ima svirku jednom u par meseci, ako ne radi na svom albumu, nama i njima je trošenje vremena snimanje sešna, jer će taj sešn da vide njihovi ortaci i rodbina, kao i par naših subscriber-a.

Maksa: Par stotina subscriber-a (smeh).

Marko: A bend koji stvarno radi i ima poentu i za koji vidimo da je aktivan, za takav bend ima prostora kod nas jer smo onda u win-win situaciji. Po tome najviše biramo koga zovemo, a koga ne.

A što se tiče muzike? Da li ste što se toga tiče određeni?

Marko: Pa jesmo, pratimo tu neku novu alternativnu scenu, da je tako nazovemo. Snimali smo i bendove koji zvuče potpuno drugačije, kao što su Crvi i Igralom, oni su totalno van svega.

Kako izgleda snimanje i koliko često snimate?

Maksa: U jednom periodu smo akcijali jače nego sad. Prosek je da snimamo jedan sešn u tri meseca.

Marko: Ali imali smo i jednu nedelju u kojoj smo za 7 dana snimili 7 sešna.

Maksa: Ali kada bismo gledali tempo objavljivanja, to je otprilike jedan video u tri meseca. Prvobitna ideja je bila da objavljujemo novi video na nedelju dana, to je baš ozbiljan posao sa vremenom koje nemaš i uslovima, za video, koje nemamo. Ali bitno je da smo opstali u svemu tome. Ne jenjava, iako smo svi raštrkani. Ali više nije kao pre, kada smo svi studirali, pa smo imali više prostora za cimanje i vežbu.

Marko: Da je ovo nama posao, što se ja iskreno nadam da će nekada da bude, moglo bi da bude na nedelju dana. To je fizički moguće.

Maksa i Marko

A da li biste iscrpeli bendove?

Marko: Pa dobro, zvali bismo muzičare iz regiona. Ima bendova. A i da nema, predstavili bismo sve bendove. Pa neka se onda ta naša scena koja nije turbo folk ili mental folk predstavi malo širem auditorijumu. Jednom kada sam išao na neki razgovor da se sešn objavi na televiziji, čovek me je pitao za koga mi to radimo, za nas 1000. Ljudi nemaju vremena da poslušaju ceo album, a ovako imaju dodatnu zanimaciju jer dobijaju audio i video i mogu da upoznaju bend, pa možda bude više od 1000 ljudi.

Maksa: Naša osnovna i ideja je da promovišemo te bendove i da makar jedan novi čovek pogleda sešne svaki put i upozna novi bend. Da ne mora da bude ograničen na ono što se nudi. Meni je jako žao što je ono što je vidljivo veoma ograničeno. Recimo, anegdota koja opisuje to, je da se u Japanu, gde se održavaju sledeće olimpijske igre, u svakom gradu domaćinu puštaju naslušanije pesme sa trending jutjuba na prostoru zemlje koja dolazi, u tom trenutku je bio na trenindgu prvi Zoran Šumadinac sa pesmom Autotune. Građani koji su bili u tom gradu su čuli te pesme kao najbolje iz Srbije. I onda se ti tu nešto boriš da makar jednog pridobiješ, iako smo tu gde smo kao društvo. Zbog tih stvari se delom ovim i bavimo, osim entuzijazma. Želimo da pravimo što širu zajednicu, makar da ona raste sporo, da se pridruži jedan čovek po sešnu.

Koje vam je najupečatljivije snimanje?

Marko: Pa hajde nek bude Turisti, zato što nismo do tada imali toliko ljudi da snimamo, pa je izazov bio veći. I prvi put smo koristili kontrolnu sobu za snimanje, što se ispostavilo na kraju kao dobar potez jer se vidi šta imamo od opreme. (smeh)

Koji su vam planovi u budućnosti?

Marko: Da se nastave sešni, jer nas dvojica, Rača, Mitro i Džimi, kao i drugi ljudi koji dolaze i odlaze, želimo da radimo ovo jer je stvarno strava. Učiš, radiš i stalno napreduješ. Ja obožavam ove dane kada radimo ovo, koliko god radio na poslu, koliko god imao poblema taj dan i te nedelje, mene ovo jako opušta, jer znam da ovo što radim i što radimo svi zajedno, je ono u čemu sam baš dobar. To je za nas to. Čovek koji baš voli da radi nešto treba da radi to. Planovi su nam svakako da proširimo ovo na mnogo veći auditorijum i na Balkan. Počeli smo sa Slovencima, cimaćemo sada neke Hrvate i Makedonce, pa želimo da snimamo to. A nadamo se da ćemo snimati i neke strance. Suština je da radimo i da uživamo, jer iskreno uživamo. I sa onim što nemamo, mi uživamo.

Marina Zec

Leave a reply