Dunja Dačić Dojo: "Bez duha i iskrenosti nema dobre pesme, a ni dobrog borca"

Dunja Dačić Dojo: "Bez duha i iskrenosti nema dobre pesme, a ni dobrog borca"

Dunja Dačić je ime koje stoji iza projekta Dojo, novosadska kantautorka čiju muziku  karakteriše netipična kombinacija vokalnih elemenata, koji stvaraju specifičnu atmosferu poput filmske, sa tradicionalnim pevanjem sa Balkana. Projekat je nastao 2010. godine inicijalno kao samostalni novosadski singer- songwriter/lo-fi/film music projekat sa primesom izvornog pevanja iza kog je stajala Dunja. Danas iza sebe ima samostalna izdanja Endings EP i album Solstice. Završila je Fakultet za audio inžinjering SAE u Beogradu, a pored toga i Fakultet za fizičko vaspitanje za sportskog trenera i sportskog menadžera i dugogodišnji je trener karatea.

Ove subote Dunju ćemo imati prilike da čujemo u beogradskom kafe baru „Šesnaest” u Cetinjskoj, a tim povodom postavili smo joj nekoliko pitanja.

Kako si počela da se baviš muzikom?

Muzikom se bavim od svoje 9 godine kad me je mama upisala na časove klavira i tad je nešto kliknulo. Prvih godina kad sam učila da sviram nisam imala klavir kod kuće, pa sam vežbala na sintisajzeru. Pre par godina mi je mama pokazala jedan sastav koji sam posvetila tom sintisajzeru i moju fasciniranost raznim zvukovima i bojama koje može da proizvede. Za mene je to bilo kao da imam sve instrumente pod prstima, potpuna magija.

Baviš se karateom i svoj projekat si nazvala Dođo, u prevodu „mesto puta”. Zašto baš taj izraz ?

Koji put da izaberem u životu? Gde je moje mesto na ovom svetu? To su pitanja koja dosta često  postavljam sebi, a pogotovo od kad sam krenula da stvaram muziku. Koji je moj zvuk, gde da ga smestim, šta želim da kažem, šta oseća, kako osećam, i tako zauvek u krug. Dojo je savršen opis za to, prazan prostor, utočište, gde si slobodan da iznova i iznova pronalaziš sebe. Tako nekako i vidim svoju muziku i sebe, a nadam se da i drugi pronalaze to mesto.

Postoji li spona između karatea i muzike ?

U svakom sportu postoji ritam to je uvek osnova što spaja muziku sa njim. Gichin Funakoši je rekao: “Spirit first, tehnique second”,  tu im je najveca sličnost po mom mišljenju. Bez duha i iskrenosti nema dobre pesme a ni dobrog borca, bez obzira koliko je tehinka dobra. Bez prave ljubavi prema onom što radiš nikad nećeš naći dovoljno strpljenja i upornosti da istraješ u tome.

Jednom prilikom si naglasila da ti je stvaranje filmske muzike bio jedan od motiva za bavljenjem muzikom uopšte. Za koji film bi volela da si radila muziku ?

Uh jako teško pitanje, jer zaista postoji veliki broj filmova za koje bih volela da sam radila muziku, ali momenat da sam odlučila da želim da budem kompozitor je bio kad sam čula soundtrack za Lord of the Rings: The Fellowship of the Ring, koji je uradio Howard Shore.
Mada moj lični stil više naginje  nekom Linčovskom sentimentu i atmosferi.

S obzirom da su ti neki od uzora u svom muzičkom stvaralaštvu Thom York, Pj Harvey, Grimes, Bat for Lashes, Patti Smith, Nina Simone, koliko se njihov uticaj prepoznaje u tvojim autorskim pesmama?

Iskreno ne bih znala i trudim se da ne razmišljam previše o tome. Više bi ih nazvala kao iskre koje se pojavljuju tu i tamo, ali veoma nesvesno za mene.

Kada možemo da očekujemo singl ili EP ?

Nadam se uskoro, samo neke tehničke stvari su ostale da se odrade. Ne bih ništa dalje da otkrivam neka ostane iznenađenje.

Autorka teksta: Marija Todorović

Leave a reply