Đurđina Kovačević: Ideja projekta Pedeset je da žene vide da nisu same

Autorka foto-projekta „Pedeset” – Đurđina Kovačević, mlada fotografkinja iz Kovina, želela je da prikaže žensko telo na realan način, ali i da ukaže ženama da nisu same i osnaži ih da vole svoje telo.

23. July 2020

Đurđina Kovačević (@ph.djiz) je mlada fotografkinja iz Kovina. Po struci je farmaceutkinja, a svoju ljubav prema fotografiji otkrila je pre tri godine uz oca. U junu je pokrenula fotografski projekat Pedeset na svom instagram profilu, čija je ideja prikazivanje pedeset jakih devojaka i žena, odnosno po njihovoj želji izabranih delova tela koji za njih predstavljaju ožiljak ili nesavršenost. Ovaj foto-projekat prikazuje i slavi realnu žensku lepotu i telo, a pored toga ističe i važnost realnog prihvatanja (sopstvenog) tela.

Kako se javila ideja i potreba za projektom Pedeset?

Uvek me je nervirao taj stav kod nas, da žena ne može ništa sama, da joj je uvek potreban neko drugi (uglavnom muškarac). Htela sam da doprinesem, da uradim nešto više od čestog prepiranja sa ljudima iz okruženja o tom stavu da žena ništa ne može sama, ili da joj je potreban neko… I htela sam da, umesto da budem svađalica, doprinesem na svoj, umetnički način – fotografijom. Ideju sam imala sigurno godinu dana. Rekla bih da me ohrabrila Kata Ivakić i njena Kataliza i navela da pomislim da žene u Srbiji nisu baš toliko stidljive.

Autorka ilustracije: Kristina Rajić

Zbog čega je projekat odrađen baš u crno-beloj formi?

Najviše je zbog toga što volim crno-belu fotografiju, jer ne deluje previše komercijalno. Nadam se izložbi u skorijem periodu, pa je i to jedan od razloga – jer fotografije jedne pored drugih deluju lepše uklopljeno kada su crno-bele. Mislim da izgledaju svedeno. Takođe nisam uvek bila u mogućnosti da slikam unutra, u studiju, već i napolju, pa je i to jedan od razloga.

Zašto baš Pedeset?

Na neki način sam sama sebi zadala zadatak da to bude pedeset žena. Naziv je kratak, pa je nekako i ljudima bilo lakše da zapamte.

Smatraš li da je osnaživanje žena, promovisanje zdravog sticanja samopouzdanjadovoljno prisutno na mreži? Ima li prostora da se još na tome radi ili misliš da je stanje okej?

Mislim da društvene mreže nikako nisu dobre za samopouzdanje žena; previše savršeno prikazuju život, telo. Svi o tome pričaju, ali niko ništa ne radi povodom toga. Tek kad sam počela da se bavim intenzivnije fotografijom i da radim u fotošopu, uvidela sam kako se stvaraju nerealni standardi za današnje žene. Kad vidim ceo taj proces sređivanja svake pore, svakog dela tela i lica… Tada razmišljam kako to utiče na mlade devojke, ali jednako i na starije. Mislim da nam nedostaje više projekata koji bi prikazivali realnost.

Da li misliš da imamo moć kroz društvene mreže?

Mislim da imamo izuzetnu moć, ali da je koristimo ili nedovoljno ili na pogrešan način. Takođe smatram da nedostaje i inicijative sa ženske strane; da često razmišljamo kako neka ideja ili inicijativa ne bi uspela, da bismo mogle biti isprozivane… Mislim i da bi trebalo da osvestimo muškarce; da ne budemo svi tako često zaneseni tom instagram-lepotom.

Kakve su reakcije žena i instagram zajednice na tvoju seriju fotografija Pedeset?

Toliko žena mi je pisalo, bile su oduševljene. Zahvaljivale se, govorile kako sam se lepo setila i slično. Bilo je dosta pozitivnih komentara. Meni je srce puno kada vidim da sam uspela da utičem na nekoga.

Primetno je da na nekim od fotografija jesu, a na nekima nisu tagovane devojke koje si fotografisala. Da li je jedan od razloga to što ih potpisuješ imenom i godinama?

Moram reći da sam jako teško pronašla 50 žena. Svako bi želeo da fotografiše ožiljak koji je „nebitan”, koji ima „od rođenja”. A ideja je da na fotografiji bude nešto što za tu osobu predstavlja problem na telu. Pričala sam sa ženama da su te fotografije za izlaganje i za društvene mreže, da su u edukativne svrhe, svrhe širenja svesti… I da moram da ih potpišem i napišem koliko imaju godina, kako ne bi delovalo da je u pitanju samo jedna ili manji broj žena fotografisan. Radila sam sa devojkama i ženama od 17 do 75 godina. Neke su želele da ih tagujem, nije im predstavljalo problem, a neke ipak nisu. Dešavalo se i da žene pristanu ali kad saznaju da je potrebno potpisati ih imenom i godinama – odustanu. To ima veze i sa time da živim u malom mestu, pa misle da ako piše njihovo ime, bile bi previše eksponirane, ili prozivane.

Šta si još primetila prilikom rada na projektu, koja su bila tvoja zapažanja?

Jedan deo projekta je bilo upoznavanje, razgovor sa ženama. Ispričamo se, pa bi tek onda išao radni deo. Mogu reći da sam se sa svima upoznala. Ipak, primetila sam da taj deo tela koji su odabrale da bude fotografisan, taj ožiljak ili šta god da su izabrale – predstavlja nešto što su prebolele ranije. Nije nešto što ih i dalje boli. Mislim i da sam imala sreće da su sve bile jako fine, nije bilo nikakvih problema.

Koliko misliš da je važan pozitivan primer koji se daje ovakvim projektom? Da na neki način te žene, svojim primerom, utiču i osnaže neke povučenije? Koja je važnost uticaja koji bi posle mogao da se proširi?

To i jeste poenta celog projekta! Da žene vide da nisu same. Ako imaju vitiligo, psorijazu, strije – da se uvere kako nisu jedine. Jer, kada smo u društvu, sve je okej, ali problem se pojavi kada ostanemo same. Bilo je bitno pokazati kako nisu same i jedine, ali i da se mogu poistovetiti sa devojkom/ženom sa fotografije i da to ostavi utisak na njih.

Kada je reč o tebi i tvom profesionalnom razvoju u svetu fotografije – kada je krenulo tvoje interesovanje za nju? Po struci si farmaceutkinja, kako se desio taj spoj?

Upisala sam fakultet, ali me je dosta razočarao, u  smislu sistema i svega ostalog… Ništa mi se nije sviđalo. S druge strane, oduvek sam volela da se bavim pravljenjem sitnica, da pravim afrički nakit, interesovao me i hip-hop. Volela sam da bojim, šaram… I nekako mi se spojilo sa fotografijom. Takođe me je tata zarazio fotografijom, on se bavio time kao klinac. Kad je došao u godine da sebi priušti opremu i da radi za svoju dušu, uz njega sam i ja počela da se bavim fotografijom – i tako se zarazila. Dosta učim od njega. Često razmišljam šta, gde i kad fotografisati, gde putovati, kako najbolje iskoristiti opremu koju imam. Mogu da kažem da je u poslednjih godinu dana ta „zaraza“ nekako na vrhuncu.

Koliko se dugo baviš fotografijom?

Tri godine otkako sam počela. U početku ne tako ozbiljno, bila sam kao šegrt tati. A onda je krenulo tako da se nadovezuje jedno na drugo, treće… Ali u poslednjih godinu dana se intenzivnije njome bavim.

Na tvom profilu je primetno dosta eksperimentisanja. Da li postoji neka određena i omiljena forma fotografije, za koju bi se odlučila? Da li više voliš da fotkaš ljude ili prirodu, šta ti je dinamičnije, zabavnije?

Priroda mi je dinamičnija. U fotografiji se još uvek tražim, ne mogu da se odlučim samo za jednu oblast. Ali volela bih da odem na foto-safari u Afriku, tako da svakako radije biram prirodu. Moram priznati, zanimljivi su mi i modni editorijali.

Jesi li razmišljala o nekim budućim planovima?

Želela bih da izlažem fotografije. Osmog marta je bila izložba u jednom kafiću u mom mestu. Meni je važno da fotografije odu dalje od društvenih mreža, da ne budu „zaključane” tamo. Volela bih da pronađem neke galerije u Beogradu ili u mom mestu. Doduše, virus je poremetio sve, pa će ovi planovi biti odloženi. Ali svakako bih volela da se priča proširi, čak i preko portala, časopisa… To mi je bio neki cilj kad sam počinjala celu priču. Nisam očekivala da će se toliko proširiti i zbog toga mi je drago.

I za kraj, pošto je jedna od ideja projekta promovisanje ljubavi prema sebi i svom telu: šta bi poručila mladim devojkama i momcima kada je u pitanju samopouzdanje?

Rekla bih im da se ne upoređuju sa drugim ljudima, to ne vredi. Treba se upoređivati sa sobom iz prošlosti. I konstantno raditi na promeni. Izdvojila bih menjanje i učenje kao najbitniju stvar – koja god oblast bila u pitanju: umetnost, nauka, književnost… Svaki uspeh upoređivati sa sobom od ranije. I da se probudimo po tom pitanju ispravnog korišćenja moći društvenih mreža.

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *