fbpx

Dve svirke i jedan razgovor sa bendom Svemirko

Dve svirke i jedan razgovor sa bendom Svemirko

Najgora situacija koje može da se desi jednom novinaru, posebno onom koji najviše pažnje posvećuje muzičkom novinarstvu, jeste da se nađe u poziciji da intervjuiše bend koji lično sluša, voli i prati. Tada dolazi do mešanja profesionalnog odnosa prema radu i ličnih afiniteta. Naravno, u čoveku uvek pobeđuje lično. Elem, pre godinu dana saznala sam za bend Svemirko. Zapravo, nisam ni čula muziku već naziv pesme Zbogom proleteri, a onda i naziv benda Svemirko – kakav je to naziv za bend? Zaintrigirana sposobnošću autora da da tako banalan naziv i pesmi, i bendu, počela sam da slušam Svemirka. Sada, mogu da kažem da mi je to omiljeni bend sa ovih prostora.

Naime u pitanju je autorski „projekat“ Marka Vukovića, poreklom iz Đakova, koji trenutno živi u Zagrebu. Marko je sam smislio tekstove i muziku, a do sada je snimio, takođe samostalno, već dva albuma. Ipak, na svirkama nastupa sa pravim bendom – njih petorica čine savršen muški pop bend za mlade tinejdž hipsterke. Bend trenutno čine, sem Marka Vukovića, Antonijo Tali Bošnjak, Marin Toni Tandara, Branimir Brana Blažević i Bojan Bojko Bojkov. Prvi album „Vanilija“ privukao je pažnju javnosti sladunjavim synth pop zvukom za kasno popodne, ceo više-manje (zauvek) u istom tonu i raspoloženju. Drugi album „Tunguzija“ donosi minimalno drugačije, energičnije pesme, doduše različitog raspoloženja. U svakom slučaju momci su protiv žanrovskog etiketiranja, iako je u pitanju neka vrsta synth popa, pa sami sebe određuju kao emo-macho pop bend.

Iako su mi se oba albuma dopala, mislila sam da u Beogradu samo ja i još par ljudi koje poznajem slušamo ovaj bend iz Zagreba. Međutim, pre par meseci iz priča se po gradu izvora saznala sam da bend dolazi da svira u Beogradu i Novom Sadu, dakle ima neku mini turneju, ali i koliko ljudi je zainteresovano za te nastupe. Broj je svakako premašio moja očekivanja, a želju ljudi slušaju Svemirka najbolje ilustruje činjenica da su u KC Gradu  pre početka svirke bile rasprodate sve karte i da ljudi nisu mogli da uđu na koncert, pa su neki pokušavali (i uspevali!) da preskoče ogradu bašte KC Grada kako bi ušli na koncert. Osim toga, na samom koncertu u Beogradu ljudi su se laktali u prvim redovima i vrištali tekstove pesama koje su (skoro sve?) znali. Dakle, očigledno je da još neko, sem ljudi iz mog okruženja, ipak sluša Svemirka.

Fotografija: Katarina Ćirković

Kada sam saznala da će bend nastupati dan za danom, u Novom Sadu, pa u Beogradu, rešila sam da obavim jedan mali socijalni pokus. Otići ću na jedan koncert u Novi Sad (za svoju dušu), uraditi intervju sa bendom, pa onda ponovo slušati nastup benda na drugom koncertu u Beogradu (opet za svoju dušu, ali i da posmatram malo više „iz ugla novinara“ situaciju i kvalitet nastupa).

Bend Svemirko nastupio je u petak 29. juna u Novom Sadu, gde sam, kao što sam već pomenula, otišla na nastup za svoju dušu. Prosto, đuskanje uz muziku benda koji slušaš na repeat, u okolini gde te ne poznaje mnogo ljudi je zaista neodoljiva prilika. Nastup je počeo sa zakašnjenjem zbog tonske probe, ali je koncert bio sve što sam želela. Bend je plenio pozitivnom energijom, svi članovi su delovali maksimalno usklađeno, zvuk je bio odličan i svi na bini su delovali skoncentrisano. Svirali su sat i nešto, vidno preznojeni i predani svirci i publici. Novosadska publika ih je zaista sa oduševljenjem dočekala, pa su mnogi, koji nisu mogli da uđu, slušali koncert iz dvorišta kluba CK13! gde je bend nastupao. Nakon toga, članovi benda su izašli u dvorište gde su im posetioci prilazili, razgovarali sa njima, slikali se i uzimali autograme. Uz odličan koncert, takav pristup publici nakon koncerta zaista je delovao i više nego pristojno.

Sutradan, nastup u Beogradu bio je nešto slabijeg kvaliteta. Veći prostor, beogradsko laktanje u prvim redovima i stubovi u KC Gradu koji onemogućavaju svima iz publike da vide binu uticali su na kvalitet doživljaja. Ipak, i beogradska publika je, kao i novosadska, vrištala i skakala do poslednje pesme, dok su pojedinci odlazili u baštu KC Grada da se odmore, najviše od vrućine. Možda se bend umorio, ili je u pitanju bio efekat drugog utiska - bend je ovog puta zvučao dobro, ali lošije i manje koncentrisano nego u Novom Sadu. Sa druge strane, želja benda da komunicira sa publikom bila je izraženija i njihova euforija upadljivija.

Međutim, strašno je kada treba da upoznate nekoga čiju muziku i rad poštujete, a od količine slušanja postala vam je bliska. Možda je nekada i bolje da ti ljudi, iako su od krvi i mesta, ostanu u daljini, a da sami stvarate svoju sliku o njima, kroz njihovu muziku. Ipak, novinar koji se bavi muzikom tu lepu iluziju ne može sebi da dozvoli.

Pre drugog koncerta u KC Grad stigla sam sa minimalnim zakašnjenjem, jer je voz iz Novog Sada (naravno) naišao na neke prepreke u kretanju. Kada sam stigla u prostor gde je svirao bend, pevač Marko i basista Bojan su se borili sa crvenim zavesama koje stoje iza bine, kako bi namestili scenografiju (svoju, koju nose sve vreme). Simpatično bilo je videti bend kako se trudi oko svakog detalja, pa čak i scenografije. Upoznala sam se sa pevačem Markom Vukovićem i gitaristom Antonijom Talijem Bošnjakom, nakon čega smo seli za sto u bašti KC Grada. Momci su delovali opušteno, a i stigli su u ovaj prostor tri sata ranije, tako da su se uveliko odomaćili. Započeli smo razgovor, koji vam preporučujem da pročitate samo ukoliko želite da upoznate bend u neformalnoj komunikaciji.

Pre manje od godinu dana ste svirali u Beogradu i Novom Sadu, a sinoć ste ponovo svirali u CK13! . Kakvo je to iskustvo bilo za vas ovog puta?

Tali: Ja sam novi član, tako da sam ja prvi put u Srbiji sa njima na nastupima. Meni je bilo dosta dobro. Ljudi su bili dobri, dobra publika. Svi su pjevali i bilo je dosta dobro, ja sam zadovoljan.

Marko: Bilo je kao i prošlog puta samo veće. Jako slična svirka samo još veća, još je više ljudi bilo.

Ovde ste prilično popularni, kakva je situacija u Zagrebu i gde vas još slušaju?

Tali: Slovenci isto dosta vole.

Marko: Vole i Slovenci i u Zagrebu. Mislim, zagrebačka publika je drugačija malo, ne može se tako lako opustiti kao srpska ili slovenačka publika. Ali svejedno mi cjenimo jednako i jedne i druge.

A kakva je beogradska publika?

Marko: Pa beogradska publika je dosta ležerna, nemaju puno nekog strahopoštovanja prema bendu, što se nama sviđa i dosta je, ja bih čak rekao, domaća atmosfera.

Kako vi doživljavate tu svoju, uslovno rečeno, popularnost?

Tali: Pa ne znam, ja znam ovu celu ekipu od ranije, tako da kada sam upao ništa mi nije bilo drugačije, već sam znao ljude. Ali, ne znam. Ne oseti se to toliko.

Marko: Ne oseti se to uopće. Ja mislim da to uopće nije tolika velika popularnost. To je popularnost u tim alternativnim krugovima, koji nažalost nisu toliko veliki. Ako se gleda na području svakog grada, to koliko ljudi prati scenu, ja mislim da to nije neka velika brojka, ali s druge strane zna se desit par puta da mi na ulici neko nešto vikne u Zagrebu. Tandara je nosio moju trenerku pre neki dan, pa su mu se drali na ulici kao „E Svemirko“.

Tali: Ja mislim da utiče dosta to što su pesme na maternjem jeziku, pa automatski svi koji razumeju će to slušati, pa je i šira publika. Domaći bendovi koji pevaju na nekom stranom jeziku ne prolaze baš toliko.

Marko: Ne prolaze ni ovde, ni vani.

Sve što radite deluje dobro upakovano – muzika, tekst, estetika – kao da je sve do detalja urađeno. Koliko je truda uloženo u sve to?

Marko: Pa ne puno. Taman onoliko koliko može da prođe, toliko se mi potrudimo.

Tali: Nije da idemo na probu samo smišljat šta ćemo radit.

Marko: Znaš kad navučeš dva u školi, jedva onako da prođe. Ali ljudima se sviđa.

Čemu više posvećujete pažnju – muzici ili tekstovima?

Tali: Definitivno muzici.

Marko: Mislim, mene osobno tekstovi uopće ne zanimaju. Bitno je da se taj tekst fonički uklopi.

Tali: Bukvalno je još samo jedan instrument.

Marko: Da, tekst je manje bitna stavka.

Dobro, ali koliko vremena ulažete u sve ovo? Da li vam je to primarna stvar u životu?

Marko: Realno ako ćemo tako gledat, mi se dosta trudimo jer dosta vremena sviramo i posvećujemo tome. A s druge strane nama to ne ispada kao neki trud već kao neka...

Tali: Kao, to ti se radi i na to trošiš vrijeme. A ja i Tandara idemo na faks, ali kad nismo na faksu imamo svaki dan probe.

Marko: Ja sam isto student, ja studiram rokerol. Radio sam u Šparu, trebala mi je neka dva tri mjeseca plaća.

Kako nastaju pesme?

Marko: Ja samo radim pesme i meni je jako teško objasniti kako dolazi do pjesama, jer to je neki proces dosta čudan, događa se tako u nekom kratkom roku i ne mogu ja uopće popamtit sve. Tu i tamo nešto dođe, ja sjednem, počnem neku melodiju, nešto mi padne na pamet i tako nastaju pjesme. To ti se jednostavno slaže, kao neki mozaik, neke ideje raznorazne, kužiš, i na kraju funkcionira.

Marko, ti si sam radio na prvom albumu.

Marko: Isto kao i na drugom, isto sve, ali na idućem izdanju ćemo raditi svi zajedno.

Kako će onda nastajati pesme?

Tali: Sad će svako davati ideje, pa ćemo se isto slagati.

Marko: Probaćemo napravit nekakav koncept, pa ćemo videti kako će to zvučati.

Zašto ovaj synth pop zvuk?

Marko: Pa ne znam, meni je to bilo dobro.

Šta vi slušate?

Marko: Ja moram priznati da ja ne slušam ni svoje.

Tali: Imamo sad taj neki bend koji je napravio pjesmu, nisu još ni smislili ime za bend, ali imamo tu pjesmu, pa je puštamo najčešće u zadnje vrijeme. A ne znam šta slušamo.

Da li ćete menjati muzički pravac?

Marko: Verovatno će to malo drugačije zvučat. U kom će to smjeru ići ja ne mogu reć, jer ne znam ni sam. Vidjećemo kamo će to otić. Biće drugačije i treba da bude tako, jer još jedan ovakav album ja mislim da nema smisla.

Koliko je teško ili lako snimati album samostalno?

Marko: Pa meni je lako, zato što, znaš kako kažu - Sto baba, kilavo dite. Kad jedna osoba ne mora se dogovarati ni sa kim, ona samo radi ono što želi. A kada je pet osoba onda se moraju praviti neki kompromisi. Vidjećemo sad, tek sad ulazimo u to sve. Jako je sve nepoznato još uvek.

Što se tiče estetike benda, ko se bavi vizuelnim delom?

Marko: Pa ja. Ne znam, to je jednostavno jedna od stvari koju moraš znat, ako se hoćeš baviti muzikom. Mislim, znati, moraš barem pokušati nešto napravit što se tiče vizuelnog identiteta. To je nešto poprilično bezveze.

Kakve su ambicije benda, da li želite ovime da se bavite u budućnosti?

Tali: Pa idemo u Ameriku i to je to.

Marko: Dok ide ide. Nema tu nekih velikih planova, jednostavno pokušavamo bit u ovom trenutku koliko duže možemo.

Da li vam je neki nastup posebno ostao u sećanju?

Brana (koji u tom trenutku prolazi i priključuje se razgovoru): Ja bih rekao u životu u Rijeci. Prošle godine u Beogradu je isto bilo nevjerojatno dobro, ja sam baš nakon koncerta samo otišao gore, legao na pod i kao smijao se od uzbuđenja.

Kakva je scena u Zagrebu?

Marko: Ma to ne postoji.

Tali: Nas dosta uspoređuju sa ovim Valentinom Boškovićem. Ali oni ne sviraju uživo.

Marko: Ima puno bendova koji su samo bedroom producing, koji ne sviraju live, a to oduzima dimenziju benda. To u biti onda nije bend, to je pesma na Youtube-u. Jer ako ne možeš doći pogledat bend, onda ih ne doživljavaš na taj način.

Tali: Pa to je pokretač scene, kada ti dođeš vidiš to i vau. Barem sam ja tako doživljavao scenu kada nisam svirao u Svemirku.

A kakvi su bendovi u Srbiji? Ko vam je privukao pažnju?

Marko: Pa Rogi, Repetitor, Ti, Dogs in Kavala. Ima više bendova koji se mogu staviti u sličan đir. Tako da ovde ima nekih naznaka scene, dok je u Zagrebu drugačije. Ja mislim da tamo nama dođu ljudi koji ne idu nikom drugom. Uglavnom dosta različiti ljudi dolaze samo na ono, strogo odabrane koncerte.

Koliko ste spotani?

Tali: Dosta je spontano.

Marko: Ali i ozbiljno. To ti je neka luda kombinacija, spontano i ozbiljno.

Zbog čega ste bendu dali ime Svemirko?

Marko: Pa to je najgluplje ime. Baš zato. Ko ne bi hteo čut bend koji se zove Svemirko, ne znaš šta bi to moglo bit.

Bez preterano preciznih i jasnih odgovora razgovor je prošao u smejanju nakon čega se bend vratio scenografiji i tonskoj probi. Iako sam, kao neko ko prati njihov rad, imala još sto pitanja, zbog zgusnutog rasporeda i raspoloženja benda, nije bilo prostora za njih. Svakako, socijalni pokus bio je uspešan. Potpuno je drugačije kada slušate nekoga „za sebe“, i kada upoznate autore. Kako će se bend Svemirko razvijati, još ćemo videti. Iza naglašene nonšalantnosti i duhovitosti benda ipak stoji ozbiljan rad i posvećenost, tako da je pred njima verovatno uspešna muzička karijera. Samo se nadam da se članovi zbog toga neće vinuti u svemirske visine. Jer onda možda neće biti toliko dobri.

Fotografija: Katarina Ćirković

Fotografija: Katarina Ćirković

Fotografija: Katarina Ćirković

Fotografija: Katarina Ćirković

Fotografija: Katarina Ćirković

Fotografija: Katarina Ćirković

Fotografija: Katarina Ćirković

Fotografija: Katarina Ćirković

Fotografija: Katarina Ćirković

Fotografija: Katarina Ćirković

Fotografija: Katarina Ćirković

Fotografija: Katarina Ćirković

Fotografija: Katarina Ćirković

Fotografija: Katarina Ćirković

Fotografija: Katarina Ćirković

Fotografija: Katarina Ćirković

Fotografija: Katarina Ćirković

Marina Zec

Leave a reply