Koliko god idealizovali prošlost, krivili je i ispravljali u istorijskim udžbenicima, u poeziji i našim sećanjima, ostaju arhitektonska zdanja koja govore glasnije od bilo kakvih citata. Tako se u dvorcu u Beočinu vojvođanske porodice Špicer nemačkog porekla (danas se njihovi preostali potomci prepoznaju kao Podunavske Švabe) prepliću prošlost i sadašnjost, a prizor predstavlja sve ono što je trulo u državi Srbiji. Oličenje lepote i bogatstva Vojvodine u Austrougarskoj, a kasnije kraljevini Jugoslaviji, danas je mahom prepušteno zaboravu, nemaru i lažnim obećanjima, te dekadenciji par excellence. Sve dijametralno suprotno od onog iz 1898. godine, kada je završena izgradnja dvorca po nalogu Eduarda Ede Špicera – uglednog stanovnika ovog gradića na obroncima Fruške gore i suvlasnika beočinske cementare.
Sa ženom i ćerkom u dvorcu je živeo je do početka II Svetskog rata, kada su izbegli za Nemačku. Tokom i nakon rata objekat je nacionalizovan, te je korišćen kao radio stanica, biblioteka, škola, a kasnije i kao restoran. Olovne ’90-te dodatno su ga devastirale, a nakon 5. oktobra bilo je nekoliko pokušaja privatizacije, ali ne i restauracije.
Prednja strana dvorca Špicerovih
Bočni ulaz u Dvorac
Uz mnogobrojne dvorce, vile, kaštele i letnjikovce u Vojvodini, dvorac Špicerovih izdvaja se najviše po eklektici arhitektonskog stila: romanike, gotike, renesanse, baroka i mađarske secesije. Iako vlada mišljenje da je nacrt dvorca uradio Imre Štajndl – isti arhitekta koji je projektovao zgradu Parlamenta u Budimpešti, zapravo nije tako. Urađen je po nacrtima Alpara Ignjaca, uglednog profesora arhitekture u Švajcarskoj, ističe Mirjana Mirić naša arhitektkinja koja živi i radi u Milanu. 30-godišnja Mirjana završila je dva fakulteta arhitekture u Beogradu i master studije u Veneciji na fakultetu IUAV smer: Arhitektura novo za staro. Njen master rad je upravo bio predlog restauracije i konzervacije dvorca Špicerovih.
Bočna strana
Kako sam na mnogim portalima nalazila da je inicijalni nacrt dvorca radio Štajndl, upitala sam Mirjanu za temeljne činjenice: “Za potrebe mog master rada kontaktirala sam arhiv u Budimpešti i oni su mi potvrdili da Imre Štajndl nije projektovao dvorac u Beočinu, s obzirom da je u tom periodu završavao svoj genijalni rad zgrade Parlamenta u mađarskoj prestonici. Sa druge strane, Alpar Ignjac je tada bio aktivan na našem području.”
Zašto se odlučila baš za ovu temu za master rad, Mirjana kaže sledeće:
“U dogovoru sa mojim mentorom, Andreom Benedettijem, odlučila sam da za svoj master rad uradim restauraciju objekta koji je stilski drugačiji u odnosu na radove koje je imao prilike ranije da vidi. Takvu vrednost sam prepoznala u vili Špicer baš zbog njegove eklektike i zanimljive istorije. Vila Špicer je prva vila na našem području napravljena od cementa iz fabrike porodice Špicer, a od istog tog cementa sagrađena je i zgrada Parlamenta u Budimpešti. To je ono što ih povezuje, ne Štajndl.”
Mirjana je detaljno opisala svoj projekat, kao i njegovu namenu.
“Što se tiče same konstrukcije vile, masivni zidovi su debljine u rasponu od 46 do 56 cm. Napravljeni su od cementa iz Eduardove fabrike sa šljunkom i kamenom vađenim iz Dunava. Poreklo kamena je utvrđeno na osnovu njegovog kružnog oblika. Idući od podruma ka višim spratovima, vidi se korišćenje sve lakših materijala kako ne bi opterećivale konstrukciju. Naime, ploče između podruma, prizemlja i prvog sprata rađene su od cementa i čeličnih profila, a sprat iznad – od drveta sa završnim slojem tankog betona. Danas cu ploče od drvenih profila zamenjene LMT konstrukcijom. Krov je bio kombinovani drveni sa biber crepom, ali s obzirom da je dosta crepova pokradeno, usled prodora vode u drvenu konstrukciju, došlo je i do njegovog urušavanja čime je oštećen jedan deo zida na južnoj strani fasade, koji je kasnije rekonstruisan opekom. U tom periodu nisu pravljeni horizontalni serklaži nego su svi otvori za prozore i vrata napravljeni tako što su postavljali drvene podkonstrukcije koje su se izlivale betonom, a nakon sušenja betona su se izvlačile. Sve dekoracije na fasadi su prefabrikovani elementi iz iste fabrike. Fasada objekta je malter na bazi cementa ručno fugiran na licu mesta, debljine 2 cm.
Objekat je trenutno napušten i u jako lošem stanju. Analizom grada i njegovog položaja, došla sam do zaključka da bi rekonstrukcijom objekta najbolje rešenje njegove namene bilo za kulturne i društvene događaje, sa dve sobe i jednim apartmanom za smeštaj gostiju. Planom sam predvidela i uklanjanje nekoliko zidova koji nisu od istorijskog značaja i koji su u lošem stanju, ali i izgradnju onih koji su ranije postojali. Time bih svela objekat na prvobitni izgled. Izmene bi bile tek toliko minimalne da zadovolje zahteve i potrebe savremene gradnje, kao što je uklanjanje stepenica za poslugu koja su u lošem stanju, a na istom mestu postavljanje čelično-staklenog lifta sa manjim čeličnim stepenicama koje idu od podruma do krova. S obzirom da krova više nema, dopustila sam sebi da projektujem krov iste forme kao što je nekad bio, ali uz korišćenje savremenih materijala: čelika i stakla. Četiri od devet dimnjaka, koji su i dalje očuvani, spustila bih u potkrovlje i uz odgovarajuće osvetljenje noću bi bili vidljivi spolja i odražavali izgled nekadašnje vile. Danju bi se drveće i priroda reflektovali na staklu i time bi sama vila postala deo prirode, i priroda deo nje.
Mirjanin predlog rekonstrukcije dvorca Špicerovih
Na ovaj način bi budući posetioci, formom krova i konstrukcije objekta, osetili duh prošlosti, a istovremeno i savremenih tehnologija i inovacija. Zašto na ovaj način ne bismo izložili potencijal ovog malog grada i omogućili da i on postane jedan od centara društvenog i kulturnog dešavanja?
Mirjana je istakla i estetske dimenzije ovog dvorca.
“One su ogromne – počev od njegovog parka koji je uređen kao kombinacija engleskog i francuskog vrta , pa sve do asimetrične fasade i dimnjaka koji su ukrašeni dekorativnim elementima zmajolikih oblika. Ne možemo, a da ne spomenemo centralni hol oslikan u mađarskom duhu secesije i veliki vitraž koji mu je davao posebnu lepotu. U centralnom holu nekada je postojao kamin od zelene Žolnai keramike urađen po nacrtima braće Žolnai iz mađarskog grada Pečuja. Takođe posebnu pažnju privlačilo je kupatilo na spratu , jer se u zazidanu kadu ulazilo trima stepenicama. Danas nažalost vitraž je ostećen kao i kupatilo, a od kamina nije ostalo ništa. Da bi se sprečilo njeno dalje propadanje neophodno je restaurati vilu dok još postoji mogućnost da se vrati njen prvobitni izgled i sjaj.
Prvi sprat
Fontana u dvorištu
Letnjikovac u dvorištu
Ipak, pored svog entuzijazma, Mirjana smatra da do restauracije neće doći. Objekat je i dalje u vlasništvu države i pod njihovom “zaštitom.”
“Ovo govorim iz razloga jer ljudi u čijoj su nadležnosti odluke o obnovi objekata ne misle da je vila Špicer trenutno prioritet u koji treba uložiti.”
U razgovoru sa Mirjanom dotakla sam se i teme restauracije vrha južnog tornja zagrebačke Katedrale – koji je uništen u nedavnom zemljotresu. Naime, Davor Bruketa, Nikola Žinić i arhitekta Damjan Geber predložili su da se ovaj vrh pretvori u savremeni spomenik nedaćama koje su zadesile Zagreb.
“Podržavam ovakve ideje, pogotovo kada su u pitanju objekti od velikog umetničkog i kulturnog značaja, kao što je u ovom slučaju katedrala u Zagrebu. Najveći značaj same restauracije jeste upravo u tome da objekti koji su od izuzetnog značaja za jedan narod, ne budu zaboravljeni i uništeni – kao što je vila Špicer. Samim čuvanjem ovih objekata, mlade i nove generacije imaće mogućnost da se upoznaju sa kulturom i istorijom svog naroda”, završila je ona.
Svaka čast za članak! Uživao sam čitajući