fbpx

Džez za DŽ: bili smo na svirci Mone Nheili!

Šta je nekom vreme za ručak, nekome je sabajle. Veliki broj ljudi, pogotovo mladih, usled vikendaškog računanja vremena posle petka pomera sabajle granicu još dalje. Tako termin koncerata „Džez za Dž“ na platou Milana Mladenovića, subotom u 13h, nekima legne taman za kaficu posle doručka.

Pored toga što je deo promocije Beogradskog džez festivala koji se održava od 25. do 29. oktobra, ciklus koncerata „Džez za Dž“ od 2013. za cilj ima da publici, pogotovo mladoj, približi džez muziku putem besplatnih koncerata. Prekopotrebna podrška i poomoć mladim muzičarima je takođe veoma bitna. Neki svoje prve izvođačke korake izvode upravo preko buke šesnaestice koja otvara vrata 20 metara od bine. To je slučaj i sa ansamblom pod nazivom Mona Nheili Trio koji je ove subote tu održao svoj prvi nastup.

Dim je neizostavni deo džeza. Obično duvanski dim zagušljivog podrumskog kluba, ali na koncertima na „zidiću“ to je dim saobraćaja Dečanske. Sva sreća pa su tribine malo dalje od ulice, te su one bile popunjene. Posetioci koncerta, iako pretežno mladi, bili su šarenoliki: od ćalaca sa klincima, preko učenika muzičke škole Stanković koji su došli da slušaju drugare, do slučajnih prolaznika koji nisu mogli a da ne zastanu, prizvani jakim kontrastom nežnih tonova u odnosu na gradsku vrevu.

Moram da primetim čudan odabir rasporeda instrumenata na platou – bubanj je bio postavljen tik uz tribine. Koliko god da bubnjar Bogdan Đurđević ima mekanu ruku, pogotovo za mladog svirača, slušaoci na tribinama su slabije čuli koleginice iz ansambla, Dunju Popović na kontrabasu i Monu Nheili na klavijaturi, nakon toga i Ivu Pažin na klavijaturi koja je gostovala na dve numere.

Mona Nheili

Uprkos nesavršenim uslovima za izvođenje tihih džez standarda, koncert je bio odličan. Džezeri obično stare kao vino (doduše možda malo manje nego bluzeri), ali se u svirci mladih muzičara osetila kontrola i nijansiranost koja je potrebna za izvođenje tako delikatnih kompozicija. Što je još važnije, osetila se želja za učenjem i upuštanjem u svet džeza, kao i nezaobilazna želja za izvođenjem i pokazivanjem. Vole džezeri da pokažu šta i kako umeju. Imaju i šta, pa ako ponekad i preteraju, ne zamerajmo im previše!

Svi članovi ansambla su učenici džez odseka srednje muzičke škole Stanković. Dunja je nastupala sa ansamblima džez i klasične muzike širom Evrope. Bogdan je stalni član benda Zemlja Gruva, a sarađivao je i sa poznatim muzičarima na domaćoj sceni poput Vasila Hadžimanova, Dušana Jevtovića, Lene Kovačević i mnogih drugih. Posle koncerta sam sa perspektivnom Monom prozborio koju, iako su nas više puta prekidale čestitke za odličan nastup. Uzgred, ovo joj je bio tek prvi koncert!

Kako si počela da sviraš džez?

Počela sam da sviram klavir sa 6 godina, završila osnovnu muzičku, takmičila se... U nekom trenutku sam shvatila da ne mogu da ispoljim svoju kreativnost u klasičnoj muzici. Džez je spoj kreativnosti i intelekta i to je bio savršen izazov za moju kreativnost, što je meni veoma bitno.

Ko su ti uticaji?

Mekoj Tajner, Henk Džouns, Soni Klark, Dad Pauel, koga sada mogu da se setim... Od domaćih muzičara, tu su moji profesori Aleksandar Grujić i Andrija Hristić. Njih dvojica poznaju različite stilove i od njih sam uspela da dobijem i moderniji i tradicionalniji zvuk. Želim da naučim što više standarda kako bih mogla jednom da pišem svoju muziku.

Dunja Popović i Iva Pažin

Bogdan Đurđević

Kakvu bi muziku volela da pišeš?

Mene u stvari najviše inteteresuje neo soul, hip-hop, RnB. Džil Skot mi je najveći idol. Džez mi je samo put da dođem dotle, on pomaže muzičaru da napreduje. Inače ne volim da pevam, volim instrumentalnu muziku. Čak su me sad su me grdili što nisam htela na mikrofonu da predstavim bend.

Pa pričaj mi sada o bendu!

Dunja, Bogdan i ja smo prijatelji iz škole i sada smo definitivno odlučili da nastupamo kao ansambl. Ime će se možda promeniti, ovo je samo bio predlog našeg profesora Ivana. U planu nam je da nastavimo da izvodimo standarde, ali i autorske kompozicije. Možda nam je svima malo i previše standarda... Nastupićemo u ponedeljak 17. septembra na u okviru manifestacije Dani evropske baštine na Kalemegdanu u 13 časova.

Uvek volim da pitam džezere – kako neko da počne da sluša džez?

Zavisi kako gledaš. Mislim da je džez toliko širok pojam da svako može da nađe nešto što mu se neposredno sviđa. Neko ne može da sluša Parekera i bibap, a Bosa Novu može po ceo dan. Iskreno, da se ne bavim ovime mislim da ni ja ne bih mogla da slušam bibap. Sada, kada sam naučila da ga slušam, shvatila sam da je jako zarazan. Ja mogu da pričam samo iz perspektive nekoga ko izvodi džez. Za mene, džez je vrsta jezika. Mi svi pričamo na sceni i komuniciramo jedni sa drugima. Džez se drugačije sluša od drugih vrsta muzike, ponekad nije dovoljno da se zatvore oči „prepusti“ muzici...

Ja najviše volim ono što zovem „meaningful“ džez - kada se muzičari ne gube previše u komplikacijama i sviraju proste i jasne fraze. Najbolji primer toga sam slušala na koncertu Džona Skofilda 2016 u Pančevu.

Za kraj – šta najviše mrziš dok sviraš?

Kada ljudi pričaju.

 

Sledeće subote će na zidiću nastupiti Vladimir Tubić Kvintet, a ovogodišnji ciklus koncerata „Džez za Dž“ će 29. septembra zatvoriti Beti Đorđević sa bendom programom posvećenom Bili Holidej, pa se vidimo na kafici.

Autor teksta: Luka Arežina
Fotografije: Ivana Miljković

Ostavi komentar