fbpx

Džoker - Ni levo, ni desno, već pravo u desno

Molimo vas da ne čitate tekst ukoliko niste prethodno gledali film.

Novi Džoker je, odmah da konstatujemo, remek delo, i kao i svako remek delo otvara brojna pitanja na koja ne daje konačan odgovor. Šta mislite, šta je verovatnije: Tomas Vejn jeste pravi Arturov otac, a njegovoj majci je smestio čitavu priču o ludilu i zlostavljanju Artura (kako bi sačuvao svoj ugled)? Ili je žena sa psihičkim poremećajem usvojila dete i zaista ga zlostavljala, napravivši tako sopstvenog ubicu i budućeg sociopatu, psihopatu, i još sličnih ružnih stvari?

Ne pamtim koji još film me je naterao da o njemu intezivno mislim danima nakon što sam ga odgledao. Takođe, ne znam za slučaj da je baš toliko ljudi isto tako mozgalo o nekom filmu danima nakon projekcije.

Najčešći komentar na koji sam nailazio je kako ljudi sažaljevaju Artura/Džokera (Hoakin Finiks). Uglavnom, trulo im je zbog njegovog psihičkog i socijalnog stanja, činjenice da mu baš ništa ne ide od ruke i da ga užasne nesreće prate tokom celog filma.

Naracija nam nizom slika i dijaloga sugeriše kako je užasan život u jednom gradu kada niste dobrostojeći: za vas su rezervisani bedno plaćeni poslovi sa dna kace, plate će biti, ako gazda bude lepo raspoložen taj dan, socijalno niste bezbedni jer policija nema neki interes da vas štiti (ali i te kako će vas juriti naudite li slučajno nekome imućnijem), bolje i da ne pomišljate na zdravstvenu pomoć ukoliko nemate novca ili vezu. Ukratko – u velikom gradu, vaš ekonomski položaj apsolutno određuje okolnosti u kojima živite. Ne daj bože da, kao Artur imate još neku bedu za vratom – na primer neku neizlečivu bolest ili staramajku o kojoj jedino vi možete da se starate. Tada vam je zaista ’’potreban samo jedan loš dan’’.

(Koji je možda imala penzionerka iz Jagodine koja je nedavno usmrtila ''investitora''...)

Tokom gledanja filma, mi se, dakle, saosećamo sa Arturom.

Na njegovoj strani smo čak i kada ubije trojicu bumbarčića sa Volstrita, jer su nam predstavljeni kao njegova ljudska i sušta suprotnost. Ugnjetavaju te, sirotinjo, jer im se može! Ako niste radi da se sećate sličnih slučajeva u domaćoj javnosti, setite se madog japija sa Stanforda, Broka Tarnera, koji je silovao beskućnika iz čiste obesti, a kojeg advokati brane tezom da ne treba tako sitan prestup iz mladosti da stane na put budućoj blistavoj sportskoj karijeri. Zamislite da je taj beskućnik, umesto da ostane bespomoćan, izvadio pucu i presudio mu. Na čijoj strani bi bili dušebrižni mediji, političari i ini?

Međutim, kada Artur prestane da uzima lekove usled zatvaranja klinike koja mu izdaje recepte za iste, shvatamo da je on sve te nesreće halucinirao, odnosno da je uzroke za svoju nesreću tražio i nalazio u svima drugima, samo ne – u sebi. Odjednom čitav film menja perspektivu i iz tačke gledišta ugnjetenog bolesnog siromaha, premešta nas u taku gledišta javnosti: TV voditelja a la Zoran Kesić/Ivan IvanovićMarija Frenklina (Robert De Niro), koji Džokeru postavlja ta pitanja od milion sendviča. Vredi li ubiti trojicu mladića? Vredi li se pobuniti protiv imućnih samo zato jer mi nemamo koliko oni? Vredi li kriviti druge jer nam loše ide u životu? Zar ne vidite da samo ispadate klovnovi, sa tako glupim idejama?

Naravno da je odgovor na svako od ovih pitanja apsolutno ne. Međutim, neki drugi novinar, koji bi imao imalo ljudske saosećajnosti ili, da upotrebimo tu zlu reč iz nekih prošlih vremena, solidarnosti – možda bi preformulisao ova pitanja: vredi li se braniti kada se neko iživljava nad vama? Vredi li konačno ustati protiv užasnih životnih okolnosti u kojima živimo? Vredi li pitati te druge kako su zaradili prvi milion?

Kraj filma nam sugeriše šta je tačan odgovor na ovu ujdurmu. Džoker je samo jedan običan ludak, opasan po sebe i okolinu. Zatvorimo ga u ludnicu kad već naši milosni čovekoljubivi zakoni ne dozvoljavaju da ga skratimo za glavu.

Desničari i liberali, spavajte mirno. Džoker je vaš argument protiv mrske levice! A ne obratno, kako deluje na prvi pogled.

Film koji će sasvim izvesno obrati mnoštvo Oskara, Džoker reditelja Toda Filipsa, donosi origin priču koja je atipična za moderne doživljaje superherojskih filmova. Novi Džoker je vaš novi omiljeni triler koji izaziva sažaljenje prema pojedincu, ali vrlo slično onom koje imate kada veterinar uspavljuje besnog psa.

sve slike: Youtube Screenshots

Ivan Radisavljevic

Ostavi komentar