O pojmu eksperimentalnog sa Nikolom Gocićem

Nikola Gocić se bavi kolažem, eksperimentalnim filmom i pisanjem. Po zanimanju je arhitekta, ali ga je put odveo na drugu stranu tokom istraživanja pojma eksperimentalnog.

24. April 2020

Šta je za Nikolu Gocića eksperimentalno i šta sve stvara u karantinu?

O eskperimentalnom filmu i kolažima se ne priča koliko o ostalim žanrovima i medijima. Iz želje da zavirimo i u taj kutak, u Salon pozivamo Nikolu Gocića, umetnika koji se, osim medija kolaža, po kome je najprepoznatljiviji, bavi stripom, kao i pisanjem recenzija za eksperimentalne i alternativne filmove. Ovaj razgovor nazivamo Eksperimentalni leksikon, jer je isti poput liste filmova i preporuka koje je Nikola podelio sa nama za sve ljubitelje ovog filmskog žanra. Njegovi stripovi su nekoliko puta bili izlagani na beogradskom Salonu stripa, a od 2017. godine sarađuje sa rediteljem koji vodi Experimental Film Society, Rouzbehom Rašidijem. Sa Nikolom pričamo o pojmu eksperimenta u umetnosti kroz njegov, kao i rad mnogobrojnih stvaralaca u ovom polju.

Koliko je eksperimentalni film zastupljen na našoj sceni?

Nikola: Moram da priznam da sa domaćom scenom nisam baš najbolje upoznat, pa se nadam da mi čitaoci neće zameriti to što ću prevashodno izdvojiti radove svojih prijatelja.  Za početak bih spomenuo Branka Radakovića, multidisciplinarnog umetnika o čijim sam kratkim filmovima i dugometražnoj dokudrami ”To moram” svojevremeno pisao na blogu. Eksperimentisanjem se bavi i Zemunac Marko Žunić koji me je, pre nego što smo se upoznali, impresionirao svojom distopijskom (anti)romansom bez dijaloga Divna budućnost ljubavi moja, nagrađenom Zlatnim koskarom na Festivalu srpskog filma fantastike 2014. Protekle godine, on je završio i svoj dugometražni prvenac Čuj mali čoveče u kojem je otišao još dalje u poigravanju sa filmskom formom, inspirisan buntovnošću crnotalasnih reditelja Želimira Žilnika i Dušana Makavejeva, kao i linčovskom začudnošću.

Sjajna je i video poema Monstruoznost tela sa kojom sam se susreo kao član žirija Međunarodnog festivala eksperimentalnog filma The Unforeseen (Nepredviđeni) održanog u CZKD-u 2018. Njen autor Aleksandar Lazar, koji ovde stvara svojevrsni autoportret putem kojeg preispituje vezu između umetničkog dela, introspekcije i transcendentalnih stanja. Ne smem da zaboravim ni Marka Milićevića, osnivača filmske laboratorije Kino Pleme, urednika programa Live Soundtrack-a i autora nekoliko kratkometražnih filmova, kome sam se 2019. pridružio kao ko-organizator Kinoskopa, prvog srpskog festivala analognog eksperimentalnog filma i audio-vizuelnog performansa.

Po profesiji si arhitekta, kako te je to zanimanje usmerilo na ono čime se danas pretežno baviš?

Nikola: Arhitektura je moja najkobnija greška. Ni tokom studiranja, niti nakon diplomiranja nisam mogao da se pomirim sa inženjerskom stranom profesije, što je najverovatnije i jedan od glavnih razloga zbog kojih sam više od deset godina na evidenciji nezaposlenih. Razočaranje i kajanje su se vremenom preobrazili u odbojnost koja je zbog nedavnog lošeg iskustva (u jednoj firmi za izvođenje građevinskih radova) prerasla gotovo u mržnju. Sa druge strane, stekao sam određena znanja koja sam kasnije primenio u izradi kratkih stripova, kombinujući 3D renderinge sa ručno crtanim likovima, kao i u seriji tzv. „nadrealnih struktura“ nastaloj u periodu 2010-2014. A zahvaljujući seminarskom radu na predmetu Istorija arhitekture, rodila se ljubav prema ruskom konstruktivizmu, čiji se uticaj oseća u nekim mojim kolažima.

Interesovanje za film kao umetnost, ali i za japanske animacije, takođe se probudilo tokom studentskih dana, a u tome su značajnu ulogu odigrali jedna koleginica sa fakulteta na čiju preporuku sam ušao u svet Dejvida Linča i istim ostao zauvek omađijan, i par foruma na kojima su se okupljali filmofili i ljubitelji animea.

Autor si NGboo Art blog-a, koja je osnovna ideja i cilj?

Nikola: NGboo Art je nastao na nagovor moje drage prijateljice Vesne Reinfeldt, koju sam upoznao putem privatnog foruma Fijmovi, a iz želje da srpskoj publici približim manje poznate kinematografije, odnosno filmove koji ne pripadaju glavnotokovskim strujama, a koji su uz to još i „iščašeni“ na različite načine (doduše, bilo je i izuzetaka).

Prvi tekstovi su posvećeni japanskom avangardisti Šuđiju Terajami (1935-1983) čija dela i u današnje vreme deluju provokativno, tako da su i njegov duh i zaostavština odgovorni za postojanje bloga. Pored filmskih i anime-recenzija, objavljujem i svoje kratke priče, poeziju, stripove, crteže i gorespomenute „nadrealne strukture“, a od 2018. i kolaže, naročito one čiji se sadržaj kosi sa isuviše konzervativnim pravilima društvenih mreža. Pošto me je nekolicina autora kontaktirala sa molbom da im prevedem članke posvećene njihovim filmovima, 2016. sam počeo da pišem na engleskom jeziku, što je rezultiralo kratkom saradnjom sa portalom Taste of Cinema i internet-poznanstvima, kako sa brojnim underground filmadžijama, tako i sa filmofilima iz različitih krajeva sveta.

Pandaemonium, kolaž Nikole Gocića

Šta te najčešće navodi da pišeš o određenom filmu?

Nikola: Filmovi o kojima najčešće pišem mogli bi se okarakterisati kao „alternativni“, ali opet napominjem da ima izuzetaka, kao što su, recimo, Mirror Mirror ili Atomic Blonde. Desetipogodišnja arhiva NGboo Art-a je nalik na svaštaru koja, između ostalog, sadrži tekstove o opskurnim stop-motion animacijama, predstavnicima češkog novog talasa, političkim eksperimentima Fernanda Arabala, zaboravljenim ostvarenjima iz bivših sovjetskih republika, baletskim i operskim TV filmovima, „mutantima“ iz laboratorije Experimental Film Society-ja i alhemijskim fantazmagorijama Denijela Foseta i Klare Paiš (autorskog para koji vodi The Underground Film Studio). Njihova demarginalizacija i otkrivanje raskošnog filmskog sveta izvan granica Holivuda dva su osnovna razloga zbog kojih ne odustajem od blogovanja, mada me moja misija sve više podseća na borbu protiv vetrenjača.

Kakvo je iskustvo sarađivati sa rediteljem poput Rouzbeh-a Rašidija i šta je tvoja uloga u Experimental Film Society-ju?

Nikola: Ogromna je čast sarađivati sa nekim ko je za dve decenije snimio četrdeset kratkometražnih i preko trideset dugometražnih filmova, neretko bez budžeta ili sa minimalnim novčanim sredstvima (a da ne spominjem i obimni Homo Sapiens Project), i pritom uspeo da nezavisni i neprofitni kolektiv filmskih entuzijasta pretvori u kompaniju posvećenu produkciji i prikazivanju eksperimentalnih filmova, sve uprkos nedaćama koje su ga pratile kroz život.  Još je veća čast poznavati ga lično, jer je reč o izuzetnom čoveku koga krasi niz vrlina navedenih u mojoj drugoj recenziji njegovog magnum opusa Fantomska ostrva (Re-Dreaming Phantom Islands), i koji je uz to vrsan poznavalac istorije filma.

Ruzbehovi filmovi, ali i razmišljanja o filmu poslužili su mi kao inspiracija ne samo za eseje koje sam dosad napisao za EFS Publications (što daje i odgovor na drugi deo pitanja), već i u mom bavljenju kolažnom umetnošću. I pravo je zadovoljstvo pisati ne samo o njemu, već i o njegovim kolegama i prijateljima iz EFS-a, budući da od njega dobijam punu slobodu da tekst oblikujem prema sopstvenom nahođenju, tako da meni ostaje samo da ne izneverim ukazano mi poverenje. Ako je suditi po njegovim i reakcijama čitalaca, to se još uvek nije desilo.

Zašto kolaž?

Kolažna priča je zapravo počela šalom ili bolje reći, dobronamernom parodijom. Nakon posete Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, gde sam imao priliku da vidim kolaže jugoslovenskih zenitista, dadaista i nadrealista, jednostavno sam odlučio da se oprobam u toj tehnici, ali koristeći softver umesto makaza, papira i lepka, tako da sam napravio Kompoziciju sa Skeletorom (za oni koji ne znaju, Skeletor je glavni negativac iz animirane serije Himen i gospodari svemira koja je bila popularna 80-ih godina prošlog veka) i napisao prateću pesmu u duhu dadaizma pod nazivom Tri prpošna srca. U toj igri kombinovanja naizgled nepodudarnih „pozajmljenih“ elemenata video sam bezbroj mogućnosti i sa svakim korakom dalje u istraživanju istih, otkrivao ponešto o sebi što je bilo zakopano duboko u podsvesti… a zatim ponovo to isto skrivao u jukstapozicijama koje su čak i za mene neočekivane. Kolaž je savršena laž, takva da nadmašuje istinu kako vaša opsesija raste.

Koji od tvojih kolaža je prvi pokazan publici, a na koji si najponosniji?

Kompozicija sa Skeletorom je prvi kolaž koji sam objavio, a takođe i prvi kolaž koji je dobio rimejk (u sepija tonovima). Najponosniji sam na Dolor Dolor koji je nastao u danima karantina (tačnije, 4. aprila), a koji istovremeno pripada i grupi najličnijih.

Šta za tebe predstavlja pojam eskperimentalnog?

Stekao sam utisak da je gotovo sve što radim u poslednje vreme poprimilo oblik eksperimenta, pa je zato možda bolje da ostavim na drugima da izvedu zaključke na osnovu mojih rezultata.

Što se tiče stripa, koje teme i motivi preovlađuju? Šta te za iste inspiriše?

Kada bih znao precizno da odgovorim na prvo od ova dva pitanja, morao bih da prestanem da stvaram, a to bi me sigurno ubilo. Izvori inspiracije su isti kao i za kolaže – unutrašnji svet, snovi, mitovi, bajke, folklor, anime, filmovi, muzika, pa čak i borilačke video igre, čiji sam ljubitelj. Naravno, i stvarnost koju proživljavam ima uticaja na ono što radim, pošto je od nje nemoguće pobeći, ma koliko se svako od nas trudio.

Podeli sa ljubiteljima eskperimentalnog i avangardnog filma, gde možemo da ih gledamo online tokom karantina?

Kada je reč o EFS-u (Experimental Film Society), preko 50 dugometražnih i preko 200 kratkometražnih autorskih filmova dostupno je za iznajmljivanje putem Vimeo on Demand, ili za besplatno gledanje na njihovom zvaničnom Vimeo kanalu. Slična situacija je i sa većinom drugih filmskih autora, naročito ovih dana kada mnogi od njih javno objavljuju svoje radove. Ponovo ću spomenuti Denijela i Klaru na čijem Vimeo kanalu možete odgledati čitav serijal Studio Diary, kao i izvrsne eksperimente sa analognim formatima Telekinetic Pleasures i Espectros da Terra koji je prošle godine imao srpsku premijeru na inauguralnom izdanju Kinoskopa. Možete, recimo, posetiti i Vimeo kanal njujorškog underground umetnika Martina Del Karpija za čije sam kratke filmove Mother’s Milk, I, Dreaming i Auricular Confession dizajnirao postere.

Obilje filmova se može naći i posredstvom online festivala, kao što su My Darling Quarantine koji je u ovom trenutku zašao u petu nedelju trajanja, Berlin Revolution koji do 4. maja nudi ceo svoj program na platformi Illambra po vrlo razumnoj ceni, ili Bogotá Experimental koji je otvorio svoj katalog sa preko 200 filmova. Veliki i stalnorastući broj naslova, razvrstanih u nekoliko kategorija (Laugh and Smile, DIY and Low-Tech, Virus Movies, Nostalgia, Sexuality and Gender itd), obuhvaćen je projektom Cabin Fever. Oni koji prate moj rad, mogu baciti pogled na moja tri kolažna filma, odnosno „video slikovnice“ Untold, In Search of Tanatos i Seven 77.

Za sve koji žele da učine svoj karantin eksperimentalnim, podeli sa nama listu filmova po tvom ukusu/izboru?

Evo jedne hronološki sortirane liste.

  1. Ballet mécanique (Fernand Léger & Dudley Murphy, 1924)
  2. Le sang d’un poète (Jean Cocteau, 1932)
  3. Meshes of the Afternoon (Maya Deren & Alexander Hammid, 1943)
  4. Inauguration of the Pleasure Dome (Kenneth Anger, 1954)
  5. Ori (Shūji Terayama, 1964)
  6. La cicatrice intérieure (Philippe Garrel, 1972)
  7. Tenshi no Tamago (Mamoru Oshii, 1985)
  8. Parallages sto idio thema (Antouanetta Angelidi, 1993)
  9. Rabbits (David Lynch, 2002)
  10. The Kingdom of Shadows (Daniel Fawcett & Clara Pais, 2016)
  11. Sleep Has Her House (Scott Barley, 2017)
  12. Phantom Islands (Rouzbeh Rashidi, 2018)
  13. Auricular Confession (Martin Del Carpio, 2019)

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Preporučeni tekstovi