Emilija Gašić kroz objektiv beleži stvarnost

Emilija Gašić o režiserskoj profesiji u Srbiji i Americi i velikoj ljubavi prema analognim fotografijama koje je pretočila u izložbu „Između"
Piše: Marija Milić

26. February 2021

Gospodar prstenova bio je presudan da Emilija sa deset godina odluči da želi da se bavi filmom. Sledila je svoj san i završila Akademiju umetnosti u Beogradu. Nakon toga, školovanje nastavlja na prestižnom Njujorškom univerzitetu – Tiš školi umetnosti gde je masterirala kameru. Njeni filmovi vraćaju nas u devedesete, ali iz malo drugačijeg ugla – iz ugla deteta. Interesuju se za mitologiju i sujeverje koje je, kako kaže, svojstveno našem podneblju, te često kroz svoje radove provlači neke od ovih motiva.

Emilijina izložba „Između“ predstavlja skup analognih fotografija koje je uslikala na svom desetogodičnjem putovanju, usputno, između raznih dešavanja, a često i sa koferom u ruci.

Višestruko je nagrađivana za kratki film „Čekanje”, koji je prikazan na festivalu „Kiša” u Izmiru, na kome se kvalifikuju prijave za Oskara, kao i na 66. Beogradskom festivalu dokumentarnog i kratkog filma. Dobitnica je „Nikon storitelers” nagrade, a nominovana je i za prestižnu Volker Bahneman nagradu za neverovatna postignuća u filmskoj fotografiji. Film „Ne radi lift“, nagrađen na prestižnom festivalu „Workers Unite” u Njujorku, Emilija potpisuje kao direktorka fotografije. Trenutno priprema dugometražni film „78 dana“.

Sa Emilijom Gašić, scenaristkinjom, rediteljkom i direktorkom fotografije razgovarali smo o mitologiji, pričanju priča, stvaranju filmova u Americi i analognim fotografijama.

Kada si poželela da se baviš režijom? Da li se sećaš tog trenutka?

Emilija: Sa deset godina sam gledala Gospodara prstenova. Sestra mi je prvo pročitala knjigu, nisam mogla da verujem da je moguće da se napravi adaptacija knjige baš onako kako sam ja zamišljala u svojoj glavi. Onda sam gledala film, a posle filma i making of. Tada sam pitala majku ko zapravo organizuje sve to, čija je ideja. Rekla mi je: „Pa, valjda je to filmski reditelj”. Onda sam ja sama odlučila da je to ono što želim da radim. Sve je nekako išlo ka tome. Baviti se filmom je kao neka igra. Dok si još mali, nekako ti se čini da ti ne radiš svaki dan, već se igraš. To me je, naravno, privuklo u prvi mah. Velika je privilegija baviti se umetnošću, iako jedan deo profesije jeste upravo igra, i dalje je zahtevna profesija u pitanju.

Nakon što si još sa deset godina odlučila čime želiš da se baviš, da li si već u osnovnoj il srednjoj školi počela amaterski da snimaš?

Kada sam imala deset godina nisam imala pristup kameri, nisu mi je moji roditelji nešto mnogo davali, bila sam dosta mala. Umesto toga, dali su mi fotoaparat, zato me je kasnije i zanimala fotografija. Dosta sam fotkala, prvo sa tim digitalnim aparatom, pa sam od tate preuzela Zenit za analognu fotografiju. Dok sam išla u srednju školu snimila sam kratki igrani film za potrebe prijemnog ispita. Pola mog odeljenja je izostalo sa časova toga dana zato što smo snimali u Vrnjačkoj Banji. Svi su bili obučeni u crno, sa nekom jakom šminkom jer je trebalo da budu „metalci” i takozvani „darkeri”. Ja sam tada bila zagriženi roker, pa mi je to sve bilo jako zanimljivo.

Autor: Aleks Vajski

Nakon završetka srednje škole, slediš svoj san i upisuješ Akademiju umetnosti u Beogradu, kakva sećanja nosiš iz tog perioda?

Bilo je super iskustvo, to je jako neobičan fakultet. Uvek mi je bilo zanimljivo da pišem scenario o kojem ću raditi film. Međutim, studenti režije konstantno imaju osećaj da se bore sa vetrenjačama. Kada napišeš scenario, u njega polažeš velike nade, misliš da je to nešto najbolje što si napisao. Iako je to samo vežba za fakultet i tek treba da naučiš da snimaš i režiraš filmove, to niko ne shvata u tom trenutku. Sve počinje i završava se sa tim tekstom. Naravno, nikad nema dovoljno novca, i uvek se traže lokacije jako dugo, treba ubediti ljude da ti daju besplatno pošto je to studentski rad. A povrh svega, niko ne želi da to bude i izgleda kao studentski film. Iz ove pozicije sada, moje muke iz tog perioda deluju mi jako smešno, ali su super iskustvo. Mislim da me je formiralo i spremilo da ne odustajem tako lako, da uvek probam da nađem način da nešto sprovedem i da prepreke shvatam kao izazove.

Odlaziš na master studije na Njujorskom Tiš univerzitetu, zbog čega odlučuješ da to bude Njujork?

Još pre upisa Akademije u Beogradu bilo mi je jasno da želim da odem negde u inostranstvo. Od malih nogu sam učila engleski i francuski, bilo mi je uvek interesantno da pričam na drugom jeziku.

Prošao mi je niz ideja kroz glavu dok sam stigla do Njujorka. Mislila sam da ću ostati u Evropi, verovatno istočnoj. Kao i svaki student režije u nekom trenutku pomislila sam da odem u Češku. Zatim sam razmišljala o Rusiji, a i o Francuskoj. Međutim, kada sam bila u Njujorku prvi put 2014. godine, na nekoj letnjoj školi filma, shvatila sam da energija ovog grada meni najviše odgovara. Svi su došli odnekuda da postignu nešto i niko se ne oseća kao stranac. Najčešće pitanje je „Koji je tvoj san?” „Čime se baviš?” a ne „Odakle si?” što mi je bilo jako zanimljivo.

Moj faks je, takođe, bio specifičan jer oni stvarno vode računa da bude ljudi sa različitih strana, polovina je stranaca, polovina su ljudi iz Amerike. Gledaju da budu ljudi iz različitih zemalja, sfera života i da se klasa nekako upotpunjuje.

Autor: Aleks Vajski

Koliko se to videlo po načinu rada, da li postoji razlika u umetničkom izrazu između studenata iz Amerike i iz ostalih delova sveta?

Ono što sam primetila je razlika u načinu pričanja priče. Često se šalim da je ovo „zemlja tutorijala na jutjubu”, gde ti sve objašnjavaju do najsitnijih detalja i da ne postoji nikakva mistifikacija. Naravno, ne treba generalizovati, ima divnih nezavisnih filmova, ali jesam primetila tu želju i kod američkih kolega da je sve uvek jasno.

Na koji način ti pristupaš pisanju scenarija za svoje filmove?

Zanimljivo je da su mene privukli američki filmovi, a sa druge strane, volim narativ koji nije klasičan, gde kraj postavlja više pitanja, nego što mi daje odgovora.

Dok sam pisala scenario za „Čekanje“ bilo mi je teško da napravim balans da bi me razumela i strana publika jer se film bazira na događajima koji su se dešavali kod nas, a koje bi naša publika razumela bez ikakvog pojašnjavanja.

Često se kroz svoje filmove vraćas u detinjstvo i odrastanje devedesetih u Srbiji, zašto?

Ja sam krenula od žanrosvkih filmova dok sam bila u Srbiji jer su mi takvi filmovi falili, međutim, kad sam došla ovde, okrenula sam se socijalnoj drami koja se kod nas najviše snima. Možda jer sam shvatila da mi nedostaje Balkan. Sa druge strane, odrastala sam devedesetih, normalno mi je da se okrenem stvarima koje znam i verovatno su zbog toga sve te priče iz pozicije dece. „Vrtlog“ je iz pozicije sedamnaestogodišnje devojke, a „Čekanje“ iz pozicije sedmogodišnje devojčice. Privilegija je kada se baviš umetnošću i možeš da se osvrneš na svoje detinjstvo. Nije to ništa neobično za umetnika, igrom slučaja devedesete su bile kakve su bile.

Autor: Tomi Sailt

Kako strana publika reaguje na tvoje filmove koji se pretežno baziraju na malo burnijem periodu u našoj državi, znaju li oni šta se to kod nas dešavalo ranijih godina?

Zavisi od osobe. Postoje ljudi koji su stariji i više informisani, znaju otprilike šta se događalo, znaju donekle da je bilo ratno stanje. Konkretno, na „Čekanje“ je bilo jako pozitivnih reakcija jer se stranoj publici dopalo da se užive u lik glavne devojčice, interesovalo ih je šta će se desiti dalje. Sagradila sam neku specifičnu atmosferu čekanja. Sa druge strane, nije im bilo toliko poznato kako su se kod nas odvijale stvari, pa im je to bio nekakav prozor u to vreme, i na tom mestu.

Trenutno pripremaš film „78 dana“ koji će biti snimljen u malo drugačijoj formi, reci nam kako je nastala ideja za tako neobičan scenario?

Ideja za film je krenula pre tri – četiri godine, kada sam svoje snimke iz detinjstva sa kasetica prebacila u digitalnu formu. U jednom trenutku sam potpuno zaboravila na taj materijal. Na tim snimcma smo uglavnom moje sestre i ja i onda kada sam ponovo uzela da ih pogledam, shvatila sam koliko su zapravo filmični i koliko sećanja bude. Postoje stvari kojih se i ne sećam, niti vidim nekog poznatog na snimku. Tada sam shvatila koliko je, zapravo, pričanje priče instiktivno u biću. Moja sestra je zapravo u kameri sekla, kadrirala i montirala, imala je smisla gde da stane i gde da ponovo snima, a da to izgleda kao neki kratki film. To je meni bilo fascinantno, pa sam počela da gledam i tuđe snimke iz detinjstva. Bilo mi je zanimljivo da ceo film bude kao jedno sećanje. Izabrala sam da to bude period detinjstva za vreme bombardovanja jer sam shvatila da nemamo mnogo filmova koji se bave odrastanjem tokom tog perioda, a pogotovo odrastanjem devojčica.

Kako je nastala cela ideja za izložbu analognih fotografija i zašto baš nosi naziv „Između“?

Trebalo mi je vremena da nađem koncept. Primetila sam da postoje stvari koje su slične jer nikada nisam fotografisala sa ciljem da napravim izložbu, već da napravim fotografiju. To se, kao što i sam naziv kaže, dešavalo usputno. Trebalo mi je par godina da napravim arhivu svih fotografija u digitalnoj formi. Dugo sam razmišljala koja je to osobina koja ih sve povezuje. Ono do čega sam došla jeste da je skoro svaka fotografija nastala između nekih gradova, stalno seleći se, sa koferom u ruci. Nakon toga, zadatak mi je bio da svedem na što manji broj, da ih ne bude previše, posle deset godina fotografisanja. Imala sam ideju da napravim blog sa fotografijama i opisom tih mesta, ali shvatila sam da je izložba bolja stvar jer nemam mnogo vremena da stalno budem aktivna na blogu.

Kada si poželela da analogna fotografija postane način tvog obeležavanja trenutka?

Već sam krenula na fakultet kada sam počela da se interesujem za analognu fotografiju. Negde po kući imali smo taj stari fotoaparat Zenit, ali nisam mnogo obraćala pažnju na njega dok nisam krenula da studiram. U početku mi je trebalo malo vremena da shvatim kako se zapravo koristi, pošto je potpuno mehanički. Sećam se te prve rolne filma koja mi je uspela, a da nisam ni znala šta sam tačno dobro uradila. Ali uzbuđenje koje sam osetila kad napokon vidim šta sam uslikala ne jenjava ni dan – danas i mislim da je jedan od većih razloga što i dalje fotografišem na taj način. U međuvremenu sam i sama počela da razvijam, tako da mi je to posebno uzbudljivo.

Autorka: Sonja Denda

Zbog čega više analogna od digitalne fotografije?

Fotografija drugačije izgleda od digitalne i to je ono što mi se baš dopada. Ta neka trodimenzionalnost zbog srebra na emulziji koje pada uvek spontano u odnosu na piksele koji su savršeno jedan pored drugog na digitalnom aparatu. Baš zbog te nesavršenosti meni se čini da ta fotografija dobija neku drugu dimenziju, izgleda mi filmičnije. Ono što isto volim su potpuno mehanički analogni fotoaparati jer tada svaku odluku ti donosiš i tada moraš da veruješ sopstvenim instinktima.

Neke od fotografija na izložbi su crno – bele, da li postoji neki dublji razlog ili si se poigravala?

Za neke sam eksperimentisala, a za neke je bila takva odluka od početka. Na fotografiji na kojoj je škotski ovčar, na primer, zapravo sam prvi put koristila crno – beli film, htela sam da vidim kako to izgleda. Danas uglavnom, kada stavljam crno beli film, to radim posle puno fotografija u boji, jer želim da vidim iz drugačije perspektive i da razmišljam kroz crno – belo. Drugačije fotografišeš kada znaš da ti je film crno – beli. Ipak, pošto često slikam u boji, kasnije mi se desi da ih prebacim u crno – belo. Zavisi od fotografije, ali nekada je dramatičnije tako i zato mi se i svidi.

Izdvoji nam jednu fotografiju sa izložbe za koju si najviše sentimentalno vezana?

To je prva fotografija, sa kojom kreće izložba, ona je uslikana tim starim Zenitom, 2014. godine u Ruđincima, odakle sam i ja. To je pejzaž iza moje kuće, gde sam i odasla. Tu su moje prve šetnje sa fotoaparatom u ruci. On danas uopšte ne izgleda kao što izgleda na slici jer je u međuvremenu komšija zasadio borovnice. Sa desne strane postoji nešto što smo mi zvali „Rimsko groblje“, to se ne vidi na fotografiji, ali uvek mi je bilo simpatično, kao neka legenda tog mesta, mitologija. Mnogo volim selo i mitologiju sela i sujeverja specifična za određena mesta, ta fotografija za mene to predstavlja i jako mi je drago što sam ovekovečila taj pejzaž i na filmu.


Emilijinu izložbu „Između” možete posetiti do 3. marta u UK Parabrod. Nakon toga, izložba putuje u Vrnjačku Banju, Zamak Belimarković od 8. marta, a zatim i u Kraljevo, od 21. aprila u Kulturnom centru Ribnica.

Naslovna fotografija: Sa seta „Izgubljeni u svemiru”, rediteljke Kejle Arend

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Prijavi se na Oblakoderov Newsletter i na kraju svakog meseca na mejl ti šaljemo pregled najupečatljivijih tekstova iz prethodnog meseca, informacije o aktuelnim događajima i razgovore sa aktivnim glasovima, mladima koji menjaju društvo!

Uspešno ste se prijavili!