Erna Paljevac: Mladim umetnicima je potrebna prilika

Razgovarali smo sa mladom slikarkom Ernom Paljevac o njenom stvaralaštvu, tehnikama koje koristi, motivima, izložbama, ali i kako provodi dane u karantinu.

14. April 2020

Psihodelična nebeska tela oslikana temperom, mitologija, svet mašte i bajkovito prikazani portreti devojaka najkraće opisuju umetnost mlade slikarke Erne Paljevac. Dok svoju inspiraciju pornalazi upravo u svemiru i prirodi, muzika je neodvojiv deo njenog stvaralaštva uz koji se „prepušta momentu“. Pored studija francuskog i italijanskog jezika na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, Erna aktivno učestvuje i na umetničkim projektima i razmenama. Tako ju je jubav prema umetnosti i prirodi odvela na sever Francuske, gde je usavršila tehniku pravljenja predmeta od gline.

Dobitnica je nekoliko priznanja za likovnu umetnost, a prvi put je samostalno izlagala 2018. godine u Omladinskom centru Crna kuća. Prošlog meseca je otvorila izložbu humanitarnog karaktera u beogradskom Kafe baru 16. Svoje dane u izolaciji provodi, kako kaže, udarajući kontru karantinu, pripremajući nam nešto pastelno, šareno i živo.

Jednom prilikom si spomenula da je umetnost prisutna u tvom životu od kako znaš za sebe. Zanimljivo je i to što si prvi put za svoj rad nagrađena još 2006. godine. U kom trenutku si aktivno počela da slikaš?

Deci je potrebno ohrabrenje i afirmacija da su dobi u nečemu. Tako je i meni nagrada dečjeg časopisa Vitez 2006. godine bila potvrda da nešto koliko-toliko dobro radim i to mi je definitivno bio vetar u leđa za razvoj buduće kreativnosti. Za mene je slikanje kao potreba za suncem, recimo. Prija dok se umereno izlažeš zracima, a kada preteraš, ume da bude naporno. Ista je stvar i sa slikanjem. Uživam u laganom slikanju svakog dana, jer ne bih da zapostavim druge stvari i druge vrste kreativnosti. Kada bih forsirala sebe, finalni izgled slike bi bio izveštačen i ne bi bio ono što sam u stvari želela. Zbog ovog principa slikanja mi je veoma teško da povučem tu liniju i da razgraničim i shvatim u kom momentu sam aktivno počela da slikam. Ako bih pak morala da navedem koji bi to momenat bio, onda bi to verovatno bio period od početka 2018. godine pa do danas, kada sam ozbiljnije počela da poimam slikanje.

Zbog čega je tempera glavna tehnika kojom se služiš?

Tempera je jedna od onih tehnika koja nije baš zahtevna i ne traži mnogo vremena oko sušenja. To mi je veoma bitno, jer ne volim da komplikujem oko same tehnike slikanja. Ona mi je favorit, jer volim taj mat izgled koji se ne presijava. Imala sam želju da eksperimentišem akrilnim bojama, ali nisam najveći ljubitelj tog finalnog izgleda koji slikama daje odsjaj. Mislim da bi radovi izgledali previše plastično, a ne bih volela da se to desi. Samo par radova je rađeno kombinovanom tehnikom (tempera i zlatni pigment) i mogu reći da je ovaj zlatni pigment nešto najjače na šta sam naletela. Nanosim ga na samo par mesta na slici kako bih naglasila neke detalje. Izazov je što moraš da znaš u kom momentu treba da staneš sa njegovom upotrebom, jer bi previše tog pigmenta odvuklo sliku u neumerenost i disbalans.

Većinu tvojih dela čine neobični, živopisni, ali i mistični prikazi žena, nebeskih tela, detalja iz priorde, koji su neretko okarakterisani kao „psihodelični“. Koliko muzika predstavlja „podlogu“ za tvoje stvaralaštvo?

Psihodelična nebeska tela i bajkovit izgled devojaka su glavni motivi slika. Većina radova prikazuje krupan kadar ženskih likova u tajanstvenom, neopipljivom i eteričnom svetu. Ideja prikazivanja devojaka potiče od toga što mislim da je žena sama po sebi vrhunac ljudske evolucije i samim tim predstavlja vrelo inspiracije. Proces stvaranja slika dopunjujem muzikom koja je bezmeran izvor koncentracije i prepuštanja momentu. Kako bih dostigla potpuni „trip” slikanja, slušam muziku koja je podobna za to. Mahom je to psihodelija poput stoner roka, space roka i muzike šezdesetih. U poslednje vreme sve češće odlutam od „tripa” pa pustim ploču Virvela, Erike Badu, Bouvija, Darkwood dub-a, Fleet Foxes-a, ili naprosto slušam radio drame.

Proces stvaranja slike

Tačke različitih boja i veličina prisutne su na većini tvojih slika. Iako je reč o fazi koja je počela relativno skoro, to je momenat po kome je tvoja umetnost trenutno prepoznatljiva. Pored psihodeličnog momenta koji postižeš tačkama, šta one zapravo predstavljaju?

Svaka tačka na slici predstavlja zvezdu za sebe, tako da se svakim završenim radom rađa kosmos koji publiku uvlači u svet snova, iluzija i nečeg nepoznatog. Nijedna slika nije u potpunosti ista (iako na svakom delu ima sličnih detalja) i svaka od njih ostavlja poseban utisak na gledaoca. Tačke su idealne za postizanje određene dubine na slici i za stvaranje senki, sve zavisi da li će prostor između dve tačke biti veći ili manji. Možeš da se igraš i to je cela čar slobode izbora, a samim tim i slikanja.

Početkom marta otvorila si izložbu u Kafe baru 16. U najavi je navedeno da je reč  o slikama „koje su nastale kao rezultat introspekcijskog istraživanja delovanja sila u raznim svetovima u kojima ličnost živi kroz neprestano pitanje o celini“. Šta to znači?

Izložba u Kafe baru 16 je moja prva samostalna izložba u Beogradu i ujedno prva izložba humanitarnog karaktera, gde je sav prihod od prodaje išao u dobrotvorne svrhe. Bila sam naročito srećna što sam izlagala u takvom prostoru gde je cela ideja dobila na značaju i gde sam uspela da zaokružim priču. Bitan mi je pojam celine i vizualizacija zatvorenog kruga koji predstavlja sveobuhvatnost. U tom krugu se nalazi i motiv ličnosti koji se prati u svojim fazama u konstelaciji elemenata i sila unutar niza stvarnosti, od psihičke do kosmičke, i unutar njih delujućih zakona.

Izložba u Kafe baru 16

Da li si nekad nailazila na predrasude zbog onoga što slikaš?

Odrasla sam u malom mestu i u okruženju koje je plodno tlo za predrasude gde te bilo koja vrsta različitosti etiketira za ceo život. Čovek ne mora da bude ogledalo svojih roditelja, okruženja i navika. On ima pravo da bude individua za sebe, bez ikakve nalepnice na čelu. Pošto imam policu u stanu na kojoj odlažem predrasude o sebi, u kolekciji se nalazi i predrasuda koju sam dobila zbog svojih slika. Ako su pečurke u smešnim bojama i hiljade tačkica prvo što neko primeti od cele kompozicije slike, to znači da ne vidi suštinu stvari. Dobra stvar jeste ta što uvek možeš da se zezaš sa predrasudama o sebi i da se smeješ.

U okviru razmene, putovala si u Francusku i tamo imala priliku da otkriješ metode dobijanja gline i usavršiš tehniku pravljenja glinenih predmeta. Koliko su takve vrste razmena značajne za mlade umetnike u Srbiji?

Poprilično sam avanturističkog duha i svaku priliku posmatram kao šansu da naučim nešto novo. Oduvek me je zanimalo vajanje, ali mi se nikada nije ukazala prilika da se oprobam u oblikovanju gline.  Sve do sredine prošle godine, kada sam otišla da kampujem na obali Atlantika u Bretanji. Tu sam upoznala čoveka koji se bavi izradom predmeta od gline, pa čak i izgradnjom kuća od tog materijala. Sve što ti za to treba možeš naći u prirodi: zemlja, voda, drvo i suvi materijal poput suve trave. Sve više verujem u to da bi trebalo da se vratimo umerenom načinu života i da budemo u konekciji sa prirodom. Nešto poput simbioze. Stvari poput razmena su veoma bitne za razvoj mladog umetnika, naročito u Srbiji. Bitna je ta interkulturalna komunikacija i deljenje ideja i znanja. Sve će ti to pomeriti i promeniti ugao gledanja na pojave oko sebe, pružiti šansu da napreduješ u svom stvaralaštvu i dati priliku da se usavršiš.

Koje su to dobre prakse koje si videla tamo, a koje je moguće primeniti kod nas, kada je likovna umetnost u pitanju?

Prilika –  to je nešto što sam prvo primetila na putovanjima po inostranstvu. Ona je mladom čoveku od velikog značaja jer mu daje nadu. Grad koji je ostavio najjači utisak na mene je definitivno Berlin koji je doslovno jedna beskonačna otvorena galerija, pozornica, bina, podijum i bioskop. Ljudi u Berlinu imaju jaku umetničku zajednicu koja je od grada napravila mesto za ispoljavanje svih vrsta umetnosti, a naročito likovne. Različitost se veoma ceni, a neobičnost prihvata kao podrazumevano. Volela bih da i kod nas postoje javni prostori otvorenog i zatvorenog tipa koji će služiti ljudima i njihovoj kreativnosti. Mi imamo fantastične mlade ljude koji su spremni za akciju, samo nemaju priliku za to.

Do sada si učestvovala na nekoliko kolektivnih izložbi širom Srbije. Samostalno si izlagala u novosadskom Omladinskom centru Crna kuća, kao i na festivalu „Dev9t“. Koliko je teško doći do prostora?

Učešće na kolektivnim izložbama počinje još početkom srednje škole i pomoću lokalnog likovnog kluba, slike su ugledale svetlost dana (da ne kažem galerije) u raznim gradovima širom zemlje. Prvu samostalnu izložbu sam imala krajem 2018. godine baš u Crnoj kući, gde već par godina priređujem filmske večeri, a nedugo nakon toga sam izlagala i na festivalu „Dev9t“ što je skroz drugi koncept izlaganja gde se prepliće pregršt sadržaja i gde ćeš sigurno naći nešto što ti odgovara. Većina izložbi je bila po kafe galerijama, jer mi je to zanimljiv i krajnje prirodan koncept izlaganja gde možeš da popiješ kafu, čaj ili pivo i da u isto vreme budeš okružen slikama. Ali, nije sve uvek tako jednostavno jer se par puta dešavalo i da budem odbijena ili da mi organizatori nikada ne odgovore na mejlove, što je tek glupo. Moj princip jeste da nikada ništa neću dobiti ukoliko otvoreno ne tražim. Koja je najgora stvar koja može da se desi? Naravno, treba biti razuman u svojim zahtevima i sagledati prirodu potencijalnog prostora za izlaganje. Ključ uspeha jeste da postoji zainteresovanost umetnika i ljudi koji su nadležni za prostor, što nije mala verovatnoća da se desi.

Budući da si imala priliku da ilustruješ zbirku pesama „Mladost bez kompasa”, ali i da učestvuješ na projektima koji se tiču filma, da li je takvo povezivanje među mladim umetnicima prirodan sled stvari?

Veoma je bitna zajednica umetnika iz različitih vrsta umetnosti. Verujem u moć dogovara, odgovornosti i razmena ideja među ljudima koji ispoljavaju kreativnost i važno mi je da imam takvo okruženje. Mnogo je lakše savladati neke prepreke ukoliko imaš tim koji slično razmišlja. Nije mi u interesu da budem u društvu ljudi koji će da me sputavaju u stvaranju. Uopšte nije loše ostaviti sujetu po strani i pokazati iskrenu podršku mladim umetnicima.

Rekla si da se ovih dana na kreativan način boriš sa teskobama koje donosi izolacija. Kakve nam to boje pripremaš?

Pošto su nam svima propali planovi za narednih par meseci, odlučila sam da prihvatim izolaciju kao nešto što nije nužno loša stvar i prilagodila vreme i prostor svojim potrebama. Jedino što mi smeta jeste to ograničeno vreme kretanja, jer sam navikla da sam poprilično aktivna, naročito na bajsu. Sivilo situacije sam rešila da razbijem pastelnim bojama nove slike na kojoj radim. Veoma sam uzbuđena povodom novog rada, jer su zastupljene nijanse koje do sada nisam koristila. Sadrži popriličan broj detalja, tako da će vreme u izolaciji bez sumnje biti ispunjeno slikanjem, ali i drugom vrstom kreativnog rada poput šivenja i pravljenja makramea.  Čim sve ovo prođe, svratite na izložbe kojih će verovatno biti i u Beogradu i u Novom Sadu, a sledeće godine će se verovatno organizovati i izlaganje na jednom festivalu u Nemačkoj.

Do tada, budite svi dobro i mislite na sebe, ali i na druge.

Tekst: Aleksandra Popović
Fotografije: Erna Paljevac

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *