fbpx

Euđenio Montale: Prilike

Euđenio Montale napisao je svega pet knjiga poezije u prvih 50 godina pisanja. Ali kada je Švedska akademija dodelila italijanskom pesniku i kritičaru Nobelovu nagradu za književnost 1975, nazvali su ga „jednim od najvažnijih pjesnika savremenog Zapada”, objavio je Publishers Weekly. Rođen 1896. godine u Đenovi, Montale je pored svojih pesničkih dostignuća imao dugu i uglednu karijeru kao prevodilac i kritičar. Uporedo sa Đuzepeom Ungaretijem i Salvatoreom Kvazimodom, Montale je često nazivan jednim od osnivača pesničke škole poznate kao hermetizam, italijanske varijante francuskog simbolističkog pokreta. Međutim, sam Montale nije smatrao sebe delom ove škole, često dovodivši njeno postojanje u pitanje. U svom eseju „Razgovarajmo o hermetizmu” pisao je: „Nikada nisam pokušavao da budem namerno nejasan i zato se ne osećam dovoljno kvalifikovanim da pričam o navodnom italijanskom hermetizmu, pretpostavljajući (kao što veoma volim) sumnju u postojanje grupe pisaca u Italiji koji za svoj cilj imaju sistematsku nekomunikaciju.” Umesto toga, Montale je u svom često citiranom eseju „Namere (imaginarni intervju)” objasnio: “Želeo sam da se moje reči približe drugim pesnicima koje sam čitao. Približe čemu? Činilo mi se da živim pod staklenim zvonom, a ipak sam osećao da sam blizu nečeg suštinskog. Suptilni veo, nit, jedva me je odvojio od konačnog quid. Apsolutni izraz značio bi rastakanje tog vela, te niti: eksploziju, kraj iluzije sveta kao reprezentacije. Ali to je ostao nedostižan cilj. A moja želja da se približim ostala je muzička, instinktivna, neprogramska. Želeo sam da polomim vrat elokvenciji našeg starog jezika, čak i uz rizik progovaranja kontraelokvencije.”

U mladosti, Montale se školovao za operskog pevača. Nakon služenja u pešadiji tokom Prvog svetskog rata i smrti učitelja pevanja 1923. godine, Montale je počeo da se fokusira na pisanje poezije. Poeziju je počeo da piše kao tinejdžer, na početku onoga što je trebalo da bude preokret u italijanskoj lirskoj tradiciji. Ne samo da su italijanski pisci tog razdoblja morali da sa bore sa nasleđem svoje bogate kulturne baštine, već su morali da se pozabave i novijim fenomenom u svojoj literaturi: uticajem plodnog italijanskog pesnika, romanopisca i dramatičara, D’Anuncija, čiji se visoki, „ulepšani” stil činio kao jedini legitimni način pisanja koji im je dostupan. „Montaleovo radikalno obnavljanje italijanske poezije”, kako je primetio Galasiju, „motivisano je željom da se približi sopstvenom iskustvu više nego što je to prevladavajući pesnički jezik dozvoljavao.” Približavanje je za Montalea značilo isticanje lične perspektive u poeziji koju je pisao, zbog čega su mnogi kritičari njegov rad označili kao nejasan ili hermetičan. Hermetična ili ne, Montaleova poezija je teška. Primetivši zahtevan kvalitet Montaleovog dela, ruski pesnik i kritičar Josif Brodski izjavio je da je „glas čoveka koji govori – često mrmlja – samom sebi najistaknutija karakteristika Montaleove poezije.” Mnoge Montaleove pesme su neupadljive za većinu ležernih čitalaca, baš kao što je značenje reči čoveka koji priča sam sa sobom teško razumeti. Problemi u razumevanju nastaju zato što je Montale, nastojeći da u svom stihu eliminiše pukim predstavljački element poezije, nastojao ne da govori o pojavi, već da jednostavno izrazi osećanja u vezi sa događajem.

U „Tri moderna pesnika: Saba, Ungareti, Montale” Džozefa Karija odjeknula su razmišljanja drugih kritičara o Montaleovom stihu koja posebno ukazuju na nesigurnost u Montaleovim „Prilikama”. „Kao što je sam Montale napisao”, primetio je Kari, „mali je korak od intenzivne do nejasne pesme. Ovde ne govorimo o bilo kakvoj gramatičko-sintaktičkoj elipsi, nego o prirodi pesnikovih dramatičnih metoda, njegovim proceduralnim pretpostavkama. Poniranje, sa minimalnom ili nikakvom pripremom, u medias res, što će reći, u priliku gustu od sopstvene istorije, unakrsnim strujama, asocijacijama i emocionalnim rezonancama, čini mi se kao pravi opis poteškoća koje se obično susreću u nekim pesmama njegove druge zbirke.” Dvadeset kratkih pesama „Moteta” vodeći su primer Montaleovog sažetog oblika poezije. Slike su uvek senzualno lucidne. Često ukazuju na neku „priliku” koju je nemoguće rekonstruisati, a kao rezultat toga ne znamo kako da slike povežemo jednu sa drugom ili sa pesmom u celini. Slika čoveka koji razgovara sa sobom može biti zahvalna ne samo za aludiranje na neproziran kvalitet Montaleovog stiha, već i za upućivanje na ono što je, prema kritičarima, dominantno svojstvo njegove poezije, na to da pesnik razgovara sa odsutnim drugim. Montale je često svoje pesme upućivao ženi – neimenovanoj, pa je upotreba ponekad neodređenog Ti da bi se izazvalo samootkrivanje lirske ličnosti postalo bezmalo jedinica Montaleovog stila. Udaljenost, odsustvo i pamćenje preduslov su za takvu polarisanu napetost, kao i u Danteovim i Petrarkinim delima. Montaleovo rešenje problema tradicije sigurno je jedno od najuspešnijih u poeziji dvadesetog veka.

Euđenio Montale

Kad se povuku paralele između Montalea i pisaca izvan italijanske tradicije, najčešće se povlače između Montalea i T.S. Eliota. „Poređenje je neizbežno, jer se obojica okreću ponovnom vrednovanju tradicije u potrazi za autentičnim sredstvom davanja glasa egzistencijalnoj anksioznosti čoveka dvadesetog veka”, primetio je kritičar londonskog Timeswritera, napominjući još da su oba pesnika posedovala sličan stil i zajedničku sklonost suvim, pustim, okrutnim pejzažima. Ali dok Eliot izlazi iz svoje egzistencijalne pustinje ili pustošenja da bi pronašao rešenje u okviru hrišćanstva, Montaleova potraga, s druge strane, nikada ne vodi konačnim odgovorima. Temeljna pitanja koja se tiču života, smrti i ljudske sudbine postavljena u ranoj poeziji produbljuju se, ponavljaju ali ne rešavaju u kasnijim stihovima. „Prilike”, koje se prvi put pojavljuju u prevodu na srpski jezik, stoje na sredini ovog pesničkog puta, ali i u samom vrhu poezije dvadesetog veka.

 

Autorka teksta: Marija Todorović

Ostavi komentar