STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com

Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon   |   Antifejk

Filip Martinović: Film kao sredstvo za traganje zaista funkcioniše

Uoči večerašnjeg prikazivanja filma „Telenovela sivo u koloru", na ovogodišnjem Beldocs-u, razgovarali smo sa rediteljom Filipom Martinovićem
Piše: Marija Milić

15. September 2021

Spoj španske i srpske kulture na platnu predstavio nam je mladi reditelj Filip Martinović u svom autorskom filmu Telenovela sivo u koloru. Koristeći film kao umetnički alat, Filip kreće u potragu za svojim identitetom. Na tom putu pita se ko je, odakle je i šta to čini čoveka da bude iz Srbije. Kako kaže, na početku nije ni bio svestan u šta se sve upušta. Otkrio je film kao sredstvo za istraživanje ličnih pitanja, a upravo ovaj mu je promenio život iz korena. Na polovini puta i snimanja, upoznaje Ašu, sadašnju suprugu, koja postaje junakninja filma, ali i njegovog života. U filmu po prvi put vodi razgovore sa svojom majkom o stvarima koje je uvek želeo da je pita, što kako kaže, daje tu dokumentarističku notu.

Sa Filipom smo razgovarali o procesu rada, snimanju filma, zanimljivom kastingu koji je napravio za sve ljubitelje telenovela, kao i koliko je zahtevno lične stvari preslikati na film.

Svoje putovanje započinješ u potrazi za nekim ličnim pitanjima. Zašto si se odlučio da sve to pretočiš na platno i dokumentuješ na taj način?

Filip: Martinović Tokom studija na fakultetu, a i kasnije, otkrio sam film kao sredstvo za istraživanje nečega što je u meni, nekih ličnih pitanja ili stvari koje mi nisu još uvek složene u glavi. Film koristim kao umetnički alat ili sredstvo da razdrmam ta neka pitanja. Mislim da je to put koji film može da pruži, tako da sam ja izabrao pitanje koje mi je u tom trenutku bilo onako najveće, ko sam ja i odakle sam, koja je moja pripadnost i šta je to što čini čoveka da bude odavde.

Koliko je to bilo intimno i koliko je bilo hrabro pokazati svoja razmišljanja i podeliti lične stvari sa publikom?

Iskreno rečeno, u to vreme kada sam snimao nisam o tome preterano razmišljao, kasnije se pojavila misao: Jao pa to će ljudi morati da gledaju. Naravno, šalu na stranu, uvek si svestan kada snimaš tako nešto da će biti mnogo intimnih i privatnih stvari. Jako je bitno da naučiš da na neki način uspeš da odvojiš privatno iz svog života i ono što je samo tebi interesantno, od onoga što ima malo univerzalniji karakter i može da dopre do više ljudi koji mogu da se identifikuju. Sećam se, pošto sam ovaj film razvijao tokom master studija, profesor i moj mentor Stefan Arsenijević mi je uvek ponavljao jedno pitanje koje je mene pratilo, a to je: Šta ovaj film čini interesantnim Bugarinu koji živi u Parizu? Uvek sam to pitanje ponavljao da ne bih zalutao u nešto što samo mene zanima, jer za to postoji opasnost kad snimaš film o sebi.

Foto: Ivan Hrnjiček

Koliko si ti lično sazreo dok si snimao ovaj film? Jesi li tada neke stvari bolje razaznao?

Moram da ti kažem da mi je film promenio život, ali to nije rečeno tek onako, nego je zaista tako. Krenuo sam da radim na ovom filmu kao jedna osoba, a danas sam potpuno druga. Siguran sam da je to zbog filma. Tokom snimanja sam sazreo kao osoba – moj pogled na svet se promenio. Takođe, upoznao sam Ašu, koja je sada moja supruga sa kojom sam napravio porodicu tako da sam, na neki način otkrio nešto. Film kao alat, kao sredstvo za traganje, zaista funkcioniše. On nosi neku svežinu i iskrenost i neku lepotu koja nije samo estetska.

Pomenuo si svoju suprugu Ašu. Koliko je ona uticala na sam tok fima nakon što si je upoznao i koliko je samo snimanje bilo nepredvidivo?

Da, ta dva pitanja su jako povezana. Ne znam šta je bilo pre – da li to što se ona pojavila ili sam ja krenuo sve da menjam u filmu. Aša, moja sadašnja supruga, junakinja u filmu je zapravo postala junakinja nepredviđeno i nekako je i promenila tok filma, jer smo zajedno krenuli u tu potragu. Došla je u Beograd, pa tu imamo i neke duhovite scene gde se ona susreće sa, za nju, novom kulturom. Ceo film je dobio novu dimenziju baš u tom smislu da iz strane jednog potpuno spoljnog posmatrača ili lika na neki način se kroz nju oslikava ta ideja o strancu koji dolazi na neko novo mesto. To je zapravo ono što se mojim roditeljima desilo kad su emigrirali za Barselonu. To se vidi i u filmu, ima jedna scena gde se pravi rekonstrukcija tog događaja, odlaska za Španiju, koja je snimljena u tom nekom telenovela šmeku.

Fotografije sa snimanja

A zašto baš sivo u koloru?

Pa vidi, znas kako generalno sapunice, španske serije, predstavljaju jedan svet koji je veoma polarizovan – ili je dobar ili je zao ili je zaljubljena ili ga mrzi – i to je sve telenovela. Ja pokušavam da predstavim jednu telenovelu koja nosi sve nijanse sivih boja koje život donosi, koja je predstavljena u punom spektru boja. To je jedna telenovela u multikoloru. Nisam hteo da predstavim jedan zatvoreni svet gde il’ si Španac il’ si Srbin, nego tu postoji mnogo više nijansi u životu koje su jako bitne i treba ih uzeti u obzir.

Zanimljiv je podatak da si neke dijaloge koje si vodio sa svojom majkom snimao prvi put tada – prvi put si joj pitanja postavio ispred kamere. Zbog čega i odakle odlučnost za tako nešto?

To je na neki način dokumentarni film u tom smislu. Zaista sam hteo da tok istraživanja tih pitanja koja su mene zanimala budu stvarna. Nisam mogao da očekujem da li će ona nešto da odgovori ili ne, nego sam prosto morao da budem spreman da se stvari dešavaju pred kamerom. Jeste hrabro da se tako izlažeš. Naravno, u montaži možeš to da ukloniš.  Ja sam moju mamu pitao, to se vidi i u trailer-u da premestimo tatin pepeo za Beograd, to je tema o kojoj odavno želim sa njom da razgovaram. Mislio sam da je to bila neka posebna, svečana prilika da bude stvarno u filmu. Ne samo sa njom, nego za većinu scena, nisam govorio sagovornicima o čemu ćemo pričati, oni su samo znali da dolaze da se snimaju za film. Uvek sam pokušavao da se malo iznenade, da to dođe sveže.

Foto: Ivan Hrnjiček

Kako su članovi tvoje porodice reagovali na kamere?

Kako ko. To malo zavisi i od toga kakva je ko osoba. Nije to neko svakodnevno okruženje i ljudi se promene kada u njih uperiš kameru. Menjaju stavove ili se našminkaju, obuku se i onda dođu, a mene to nije interesovalo. Međutim, stvarno sam imao dobru ekipu. Marko Milovanović, koji je bio direktor fotografije i Luka Barajević koji je snimao zvuk i kasnije radio dizajn zvuka, su se stvarno ponašali kao nevidljivi ljudi. Pošto nismo nigde žurili, snimanje je trajalo koliko god smo želeli, uslovno rečeno. Imali smo dovoljno vremena da se ti akteri u filmu malo i opuste i naviknu. Često nisu ni znali kad se snimalo, a kad se nije. Mi pogledom damo znak, Luka zna da treba da snima zvuk, ide kamera, uopšte niko ne primećuje da se snima. Naravno sve uz dopuštenje tih aktera, ali stvarno smo stvorili neku intimnu, skoro telepatsku komunikaciju. Na kraju ja lupim klapnu i tako je funkcionisalo.

Za potrebe filma radio si kasting namenjen ljudima koji vole telenovela, a zadatak im je bio da odaberu komad iz telenovela i odglume. Interesuje me kako je to bilo i da li ljudi u Srbiji i dalje toliko vole sapunice?

Ti ne možeš da veruješ. Zna se da je bilo jako popularno, ali sam se iznenadio do koje mere je to i dalje popularno kod mlađih ljudi, rođenih kasnije, devedesetih. Mada bilo je i onih moje generacije koji su pretežno i gledali. Mi smo postavili oglas na Fejsbuku i tražili smo ljubitelje španskih serija. U roku od nedelju ili dve dobili smo preko 80 prijava. To smo hteli onako više iz zezanja. Međutim, došli su ljudi iz cele Srbije, iz Novog Sada, Kragujevca, iz Beograda najviše i bilo je svega i svačega. Baš zanimljivo, zabavno, šareno u dobrom duhu. Mi se nismo postavili prema njima da ih ismevamo nego smo zaista sedeli drugarica, drug i ja, kao neki žiri. Oni su stvarno uživali i zabavljali se, a i mi takođe.

Fotografija sa snimanja

Ko je pobedio? Koja serija je bila najatraktivnija?

Ja nisam ni gledao te španske serije. Ali, čini mi se da je bila najviše neka La usurpadora, mislim da se tako zove, što preuzima ličnost neke druge žene. Bilo ih je nekoliko. Mnogi od njih su improvizovali stereotip o telenoveli Porque estoy embarazada!, Te voy a matar! ubacivali su gomilu stvari. Bilo je i onih koji su pevali, imali smo i plesače, baš je bilo zanimljivo. U film je, nažalost, ušlo samo nekoliko, možda četiri ili pet tih numera koje više idu u prilog praćenju filma, ali taj materijal je dragocen i ne znam da li ću ikada nešto uraditi s njim. Mislim da to može da bude zanimljivo.

Po čemu bi ti istakao dokumentarni film u odnosu na igrani?

Ono što čini dokumentarni film da bude zanimljiviji od fikcije, je to da ti sve vreme znaš da gledaš ljude koji stvarno žive taj život, doživljavaju to. Ta mogućnost da kroz filmski jezik, kroz neku filmičnost koja možda čak pripada više igranim strukturama, ti učiniš da se gledalac još više iznenadi. To je imao Orson Vels, taj momenat skoro kao magičan trik, da ti gledaš nešto i ne znaš kako je moguće da se to dešava, da te iznenađuje i uzbuđuje onako istinski, emotivno, a pritom je stvarno. To je nešto što mene jako puno zanima kod dokumentarnog filma i kod filma generalno. Ne volim baš da nazivam dokumentarno u tom nekom kalupu. Mislim da su granice iznijansirane i postoji mnogo tačaka gde mogu da se susreću razni elementi filma generalno. To je nešto što sam ponovo i otkrio radeći ovaj film i nešto čime ću definitivno da nastavim da se bavim.

I za kraj, koji film ti jedva čekaš da gledaš? Predloži nam tvoja top 3 filma sa ovogodišnjeg festivala?

Pa, ja sam siguran da će Martin film Pejzaži otpora biti jedan od najzanimljivijih filmova, to je nešto što je za svaku preporuku. Onda, ovaj film o MMA borcu iz Čečenije, Nemi glas, mislim da je nešto baš dobro. Čini mi se da ima ceo ciklus dokumentaraca jednog portugalskog reditelja Pedro Costa, koga ja jako cenim i kojeg mi svi poznajemo po igranim filmovima koji su bliski dokumentarnom. Sada će biti neki ciklus njegovih kratkih dokumetnarnih filmova, nesto što ja lično smatram interesantnim. Odličan je program, Marko Grba i Igor Stanojević stvarno dobro rade selekciju Beldocs-a.

Naslovna fotografija sa snimanja filma

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *