fbpx

Gistroplov ili intervju sa Skočom vol.2

Gistroplov ili intervju sa Skočom vol.2

 

„Uvek mi je san da pogledam neki koncert koji volim. U životu onako imam trip da kada pogledam u budućnost uvek imam datum kome se baš radujem. I onda sva sranja u životu nisu važna, u fazonu si ma dobro još samo dva meseca do toga i toga. I najčešće je to koncert. I onda sam u fazonu jedva čekam to, za to baš živim.“

Zbog činjenice da Vladimir Skočajić Skoča za manje od mesec dana odlazi u Ameriku gde planira da nastavi svoj život, ali i karijeru, sa Skočom smo u Salonu zaseli malo duže, jer ko zna kada ćemo se ponovo sresti na ovakvoj kafi. Sledi nastavak razgovora sa njim.

Šta misliš o domaćoj muzičkoj sceni?

-Mislim da ima svačega. Domaću muziku sam uvek slabije slušao, još kao klinac. Meni je uvek bilo gotivno da se identifikujem sa onim što bend peva i svira, a sa ovim našima mi je uvek bilo teško da se identifikujem, da li zato što su kopirali ove spolja ili šta li je. Tako da sam ja tek u zadnjih 6, 7 godina počeo da slušam domaću mnogo više nego ranije. I zbog prirode posla na RadioAparatu nekada baš želim da pustim nešto domaće i novo. Tu ima stvarno svega i svačega. Mislim da je internet prilično uticao na to da otvori ljudima vidike i da su u fazonu sednu u sobu, uzmu gitaru, snime pesmu i okače je na net. Mislim da je to super stvar. Tako da ima zanimljivih stvari i treba skidati ljudima kapu za entuzijazam jer 95% njih radi to zato što to voli, niko od njih se tu ne loži baš nešto na lovu.

Čini se da na ovim prostorima ne postoji dovoljan prostor za mlade autore i njihovo pojavljivanje u javnosti. Zašto je to tako?

-Ja mislim da je to više problem medija što ne forsiraju te mlade, jer idu na zicere. Nema veze sa temom o kojoj pričamo, ali uzmi primer Novaka Đokovića. Svaki medij svaku glupost o njemu objavi da bi se to čitalo, a ja sam siguran da sada imaš nekog novog Novaka Đokovića, ili ne mora da bude toliko uspešan, ali nekoga ko sad nešto radi i pokušava da dođe do medija, a oni ga svi ignorišu jer nije dovoljno „veliki“ za medije. A kada bude nešto uradio onda će svi hteti da prenose informacije o njemu. Mislim da je za bendove tako isto.

Da li se sećaš nekog koncerta malog benda koji te je oduševio?

Mislim da i vrapci na grani znaju moju priču za  bend Ground Zero. To je japanski bend koji je svirao 1997. godine u Beogradu na Ring Ring-u. Dva najlepša koncerta u životu su mi bila dva koncerta Nila Janga i posle njih je taj Ground Zero. Tada nisam znao šta da očekujem, samo sam čuo da dolaže neki džezeri iz Japana i to je sve što sam znao, nije bilo interneta i nisam se ni informisao. Otišao sam na koncert i oduvali su me. Neki japanski instrumenti, tri duvača, dva bubnja, mešavina elektronike, džeza, popa, roka, svega živog i bukvalno mi je vilica bila na podu. Taj koncert me je odneo. Jedino nedelju dana sam razmišljao o tom koncertu. Ali to isto ima veze sa vremenom, jer na primer ja danas ne mogu da odem na koncert benda o kome ne znam ništa, čak iako hoću, ne mogu. A onda je to bilo moguće i taj momenat je poprilično bio bitan.

Na šta se sada ložiš u muzici, šta najviše slušaš u poslednje vreme?

-Džonatan Vilson. Njegov poslednji album mi je potpuno genijalan i to baš slušam. Postoji i neka španska etiketa, diskografska kuća, zove se Elefant records. Oni objavljuju neke nove bendove koji sviraju vintage pop šezdesetih i to baš onaj koji ja volim, orkestrirani. I to su sve neki bendovi za koje niko živi nije čuo, ali su divni. Ima nekoliko divnih bendova, recimo Fitness Forever, to je italijanski bend, ima grupa The Yearning oni isto imaju novi album, u stvari mini album. I baš onako vidiš koliko oni vode računa o svakom detalju. Otrkiće mi je u poslednjih nekoliko godina i Majkl Kivanuka. Kada je objavio prvi album pre 4, 5 godina pisao sam baš tekst za Politikin zabavnik i bio u fazonu ovaj čovek će tek da snimi album karijere i onda je snimio Love or hate koji je stvarno genijalan. To mi je super. Onda mi se sviža jako Fibi Brižers, ona je za one koji vole cat power i tu žensku melanholiju. Ona je baš mnogo talentovana, ima dobre tekstove, a i muzika je jako divna. A tu je i set starih, na primer Džima Orurka obožavam, to je po mom mišljenju jedan od najtalentovanijih muzičara na planeti zemlji, ali i najpotcenjenijih. Meni je mnogo krivo što malo ljudi zna za njega, a njegovo ime se nalazi na preko 200 albuma. Objavio je pod svojim imenom nešto manje od 100 i ne postoji muzički pravac u kome se nije oprobao. I elektronika i pop i klasika i bukvano sve živo. Oni ima te zvanične albume kojih je 6,7 i te nezvanične kojih ima mali milion. Te zvanične snima po nekoliko godina, baš tu vidiš da je svaki detalj 500 puta proverio i uopšte to volim da osetim, da se ljudi lože na nešto. Recimo Daft pank, kada su snimali poslednji album, uložili su milion dolara u snimanje, sami su se skrpili sa parama. I bukvalno su o svakom detalju vodili računa. Na primer, hteli su da snime Đorđa Morodera na nekom mikrofonu iz 70ih, originalnom mikrofonu koji košta boga oca da se montira i ima neki poseban zvuk. I njihov produccent ih pita zašto to rade, kada mogu da podese ovaj mali kompjuterski da se čuje isto. Ko će da zna da je to taj? I oni kažu, mi ćemo znati. Znači potpuni fanatici! I to se čuje na njihovom albumu. I uopšte kada me pitaš to šta volim, u poslednje vreme kako sam matoriji sve više se ložim na te štrebere u muzici, mada ne mogu da kažem da ne volim kada je nešto improvizovano i spontano. I tu isto ima čari, ali više mi se ovaj deo sviđa gde oni to osmisle, pa ga voze, natenane.

Da li vezuješ neka maštanja i sanjarenja za muziku?

-Pa da, ja se sada spremam da odem u Ameriku i da imam intervjue sa Bobom Dilanom, Nilom Jangom i ostalima. Dugo mi je bio san da ovde imam svoj radio, RadioAparat nije moj, ali je nešto najbliže tome, tu svarno imam slobodu da radim šta hoću kad god hoću. Tako da sam taj san recimo ostvario. A sada mi je san da u Americi imam nešto svoje tog tipa, ali da stvarno  pričam sa ljudima face to face, koji su važni. Da provedem ceo dan sa Vili Nelsonom na njegovom ranču i da pričamo o svemu živom, pa da iz toga izađe emisija ili tekst. I da uopšte upoznajem te ljude lično koji su mi važni. To bih jako voleo. Uvek mi je san da pogledam neki koncert koji volim. U životu onako imam trip da kada pogledam u budućnost uvek imam datum kome se baš radujem. I onda sva sranja u životu nisu važna, u fazonu si ma dobro još samo dva meseca do toga i toga. I najčešće je to koncert. I onda sam u fazonu jedva čekam to, za to baš živim.

Pošto se uskoro seliš u Ameriku, kakva će biti budućnost Gistra kada odeš?

-Pravo da ti kažem ne znam tačno, ali biće. Snimaću sam, po prvi put, malo imam frku od toga. Ne znam to, ali se lako nauči, nego me brine kako će to da zvuči i koliko će vremena da mi ode na to. Ali definitivno planiram da snimam Gistro, ali i jednu emisiju od čuku vremena na engleskom. Kad budem bi tamo i dalje ću nastaviti da radim stvari na sprskom, kao i do sad, s tim što ću, ako sada pišem 6 tekstova na srpskom, tada pisati 2, a malo više na engleskom. Neću rušiti mostove i dalje će to ostati. Planiram da napravim sajt koji će biti skroz na engleskom, ali i Gistro na srpskom, a i na Mixcloud-u će biti Gistro. Kad odem u junu, pa nekih prvih mesec, dva će sigurno biti pauza, dok se ne snađem, pa ću onda kada kada savladam te čari snimanja da krenem da snimam sam.

Da li postoji neka pesma koju vezuješ za odlazak?

-Ima jedna pesma iz serije Brejking bed, grupa se zove Lajmlajter, a deo pesme ide ovako:

„Take my true love by her hand

Lead her through the town

Say goodbye to everyone

Goodbye to everyone“

Pesma govori baš o odlasku, iz šezdesetih je, ima neke zvižduke i jako je divna. Prvi put kada sam saznao da idem u Ameriku pustio sam ovu pesmu i bio sam u faznonu - to je to.

Oproštajno GistroPop veče biće zakazano je za subotu, 16. jun u KC Gradu.

Prvi deo intervjua možete pročitati ovde : https://www.oblakoder.org.rs/intervju-sa-skocom-vol-1/

Marina Zec