Kada ste poslednji put slušali priču? Istinitu, pravu, verodostojnu i – apsurdnu. Priču o izlivanju amonijaka kod Pirota. Priču o srednjoškolcu koji je otkrio nezakonito naplaćivanje knjižica za menzu. Ili priču o Milanu Jovanoviću, novinaru lokalnog portala Žig info i policajacu u penziji kome je neko ubacio molotovljeve koktele u garažu. Ko je Jozef K. iz Šumadije? I kako žive životinje u različitim zoološkim vrtovima u Srbiji?
Ovih pet gorenavedenih tema zapravo su centralne priče pet epizoda podkasta pod nazivom „Glasna žica” koji je ove jeseni pokrenuo Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS). Iako na prvi pogled ove informacije deluju potpuno nepovezano, zajednička nit svim slučajevima o kojima se govori u podkastu jeste ispaštanje zbog tuđih zloupotreba, ali i nepravda.
Intervjui sa preko 19 sagovornika, 9 poseta gradovima širom Srbije i rad sa terena, ali i snimanja naracije u studiju efikasno su spakovani u stotinak minuta koje ćete preslušati u cugu (ili izbindžovati, koji god vam je izraz draži) ukoliko ste ljubitelj istraživačkih priča i dokumentarističkih formata.
Sa jednim od voditelja „Glasne žice” i novinarom CINS-a Stefanom Markovićem razgovarali smo o samoj ideji za pokretanje ovog podkasta, izazovima sa kojima se susretao u radu na terenu i narednoj sezoni koja je najavljena za sledeću godinu.
Stefan Marković
Podkast „Glasna žica” najavljen je kao prvi istraživački narativni podkast kod nas; šta ovaj format podrazumeva i kako si došao na ideju za pokretanje ovakvog serijala?
Stefan Marković: Kada kažete podkast, u Srbiji ljudi mahom pomisle na razgovor između voditelja i sagovornika u nekom studiju. Narativni podkast se razlikuje od toga. Najpre, kao što sam naziv kaže, ima naraciju i ima priču, odnosno, pripovedačku strukturu. Laički govoreći, najviše podseća na audio-dokumentarac. Dakle, imate naraciju, koja je „razbijena” različitim sagovornicima, zvukovima sa terena, muzičkim temama. I uvek postoji glavni junak priče, a kada ga nema, onda sam to ja. A na ideju da pokrenemo ovo je došao zapravo moj urednik Vladimir Kostić. A kako smo obojica veliki fanovi narativnih podkasta, onda smo bez razmišljanja krenuli sa tim.
Prvi serijal se sastoji od 5 različitih priča, ali ono što im je zajedničko je to da se bave trošenjem novca građana i zloupotrebom istog. Na koji način si birao priče koje će se naći u ovom prvom serijalu?
Kako kad. Nekada smo gledali da bude nešto što je aktuelno, kao što je slučaj sa iskliznućem voza koji je prevozio amonijak ili zoološkim vrtovima. A nekada, jednostavno jer su priče zanimljive kao što je, recimo, priča o upornom srednjoškolcu koji je promenio sistem. Suštinski, trošenje para građana je toliko široka i toliko plodna tema da stvarno nije tako teško da se pronađe tema za podkast.
Koje izazove sa sobom nosi ovakav dokumentaristički format? Po čemu se on razlikuje od intervjua ili klasične naracije?
E sada, da se nadovežem na prethodni odgovor. Dakle, nije teško da se pronađe tema za podkast, ali nije svaka tema priča. Odnosno, nije svaka priča dobra za audio. Zamislite da imate nekog sagovornika koji možda i zna mnogo o temi, ali je dosadan, brate. Prosto, ne možeš da ga slušaš. Tako da je jedan od najvećih izazova možda upravo to – da pronađemo priču koja dobro zvuči.
Mi smo bar još tri epizode počeli da snimamo, imamo neke intervjue, atmosferu sa terena i slično, ali shvatimo da jednostavno nije dovoljno dobra priča i odustanemo od toga. Imam bukvalno jedan folder koji se zove Groblje podkast. Pored toga, izazov su i tereni, ali to je ona zanimljivija strana rada na ovom podkastu. Prošao sam Srbiju uzduž i popreko dok sam radio ovih pet epizoda. Recimo, za epizodu o zoo-vrtovima sam u dva dana obišao tri zoološka vrta u tri grada.
Da li si imao ideju kako će ove priče zvučati ili se format razvijao i menjao iz epizode u epizodu?
Mi smo od samog starta znali da želimo epizode od dvadesetak minuta u kojima ćemo, ponekad dosadne teme, o trošenju javnih para pričati na zanimljiv način. Ideja je bila da objasnimo slušaocima kako se troše njihove pare. Hteli smo da po strukturi bude nešto najsličnije podkastu Planet money koji se na zanimljiv način bavi temama iz ekonomije.
Međutim, već dok smo radili prvu epizodu, malo smo preoblikovali samu strukturu, a tu nam je dosta pomogla i Kamila iz Johanesburga, koja nam je, da kažem, govorila vrlo korisne savete i zanatske trikove oko pisanja scenarija. E sada, neke stvari sam i improvizovao. Na primer, kada sam čuo lavež pasa kod čoveka iz epizode o amonijaku, nisam mogao da ne snimim to i pitam čoveka da kaže nešto o njima. Ili u zoo vrtu u boru kada je PR-ka hranila lame šargarepama. To je nešto što prepoznam na terenu i onda ubacim u scenario.
U nekoliko epizoda si jedini narator, a kroz par njih nas vodiš zajedno sa koleginicom Jovanom Tomić. Ko su još ljudi, osim sagovornika, koji su učestvovali u kreiranju „Glasne žice”?
Bilo mi je zanimljivo kada je na nekom seminaru u vezi sa podkastima govorio neki brazilski producent koji je pokazao listu od čak 27 ljudi koji su radili na jednom podkastu. Naša ekipa je daleko skromnija od toga i zbog toga sam, iskreno, baš ponosan na ono što smo uradili i što radimo.
Pored Jovane Tomić, koja je bila u ulozi voditeljke i već pomenutog urednika Vladimira Kostića koji je bacao oči i uši na svaku epizodu, tu je i inženjer zvuka Dejan Tomka, u čijem studiju sam proveo sate, što zbog snimanja, što zbog sređivanja. Toliko smo ušli u štos dok smo radili poslednje dve epizode, da gotovo da nisam ni morao da mu ostavljam naznake u scenariju šta da radi – gde da podvuče muziku, gde da ostavi pauzu ili zvuk životinja.
Tu je i Podkast rs ekipa na čelu sa Vladom Radinovićem, koji nas je i spojio sa Tomkom, ali nam je i pomogao oko odabira opreme za snimanje.
Za muziku sam, bez razmišljanja, zvao Radeta Sklopića, koga mnogi znaju kao DJ Raid, čoveka iz Marčelovog benda i neverovatnog kompozitora.
I tu je direktorka CINS-a Milica Šarić, od koje svako malo tražim pare za terene, opremu i slično, a ona uvek nađe način da ih nabavi. Ni ne pitam je kako.
Stefan i Jovana u studiu
Da li repovanje nešto najsličnije što si u dosadašnjem radu podelio sa slušaocima i čitaocima?
Mislim da je podkast zapravo kombinacija svega kreativnog što sam do sada radio. Što se snimanja tiče, da, to si dobro primetila – repovanje jeste najpribližnije tome. I to repersko iskustvo mi mnogo znači za rad u studiju. Znam kako se snima, znam kako da se ponašam pred mikrofonom i kada je nešto dobro, a kada ne. Međutim, podkast podrazumeva i novinarski rad, jer svaku priču istražim, obradim i onda upakujem u scenario, što nas dovodi i do onog dela koji se tiče pisanja proze. Meni je zapravo to i omiljeni deo posla – pisanje scenarija. Sve ostalo je daleko lakše.
Koliko je tebi blizak i zanimljiv audio format (ukoliko ne grešim, prvi put si se sada oprobao u nečemu što nije pisanje)?
Ma, nimalo mi nije blizak, ali mi je baš zanimljiv. Ja volim podkaste i volim radio. Obožavam, recimo, radio-drame. Ali nikada ih nisam pisao. Niti sam ikada radio bilo šta, osim tog repovanja, što ima veze sa audiom.
Na kraju prve sezone „Glasne žice” najavili ste i prvi narativni istraživački serijal, možeš li da nam otkriješ nešto o tome?
Pa ono što mogu da kažem je da ćemo obrađivati jednu temu kroz nekoliko epizoda. Ne bih još mnogo otkrivao, ali se bavimo, pa sasvim izvesno, najvećim događajem u ovoj godini, a ideja je da ga istraživačkim radom pokrijemo iz svih uglova. Ideja je da sve epizode izađu odjednom i to već krajem ove ili početkom naredne godine.
Kada možemo očekivati drugu sezonu „Glasne žice” i da li će se ona razlikovati od prve sezone?
Definitivno sledeće godine. Ne bi trebalo suštinski da se razlikuje, osim što ćemo pokušati da nađemo još zanimljivijih i možda apsurdnijih priča.
Čini se da su reakcije publike pozitivne, da li ti je neki komentar ostao upečatljiv?
Pa ne bih mogao da izdvojim nijedan. Ali baš mi je drago što se ljudima dopada ovaj format.
0 Comments