fbpx

Goran Stojčetović: Umetnost je potreba, terapija i način za razumevanje sopstvenog bića

Goran Stojčetović je umetnik koji je prisutan na savremenoj sceni više od dvadeset godina, i njegove aktivnosti obuhvataju različite oblike umetničkog izražavanja i društvenog rada. On je osnivač udruženja ,,Art Brut’’ koje se bavi podržavanjem marginalizovanih umetnika, sa ciljem promovisanja slobodnog iskazivanja potrebe za umetnošću.

U sklopu aktivnosti ,,Art Brut-a’’ izdvajaju se radionice ,,Dubinskog crteža’’ koje Goran organizuje jednom nedeljno sa pacijentima i članovima Kluba lečenih psihoza Dnevne bolnice Klinike za psihijatriju VMA. Pozitivan uticaj ovih radionica i kreativna atmosfera je uticala na to da se radionice  održavaju i van bolnice, u galerijskim ili javnim prostorima.

,,Dubinskim crtežom’’ Goran beleži trenutno stanje ili atmosferu iz čega proistekne crtež koji govori o autoru, njegovom karakteru, razmišljanju, unutrašnjem stanju ili raspoloženju. Pored slikanja, crtanja i društvenog rada Goran se aktivno bavi scenografijom i performansom.

 

,,Dubinski crtež’’ je nešto po čemu si poznat. Da li možes da mi objasniš po čemu se dubinski crtež razlikuje od klasičnog crteža i zašto naziv ,,dubinski’?

Dubinski crtež nema formalni cilj i ne ide ka pretpostavljenim kategorijama. On je dinamičan proces koji svaku vizualizaciju i asocijativnost prilikom crtanja ubeleži, ostavi joj oblik, sukobljava je sa prethodnim i menja u odnosu na sledeću. To je niz kontinuiranih transformacija vizuelnih psihičkih sadržaja kroz  svesnije ili nesvesne odluke crtača. Klasičan, akademski crtež je od samog početka usmeren  na razvijanje zanatskih veština koje će ga dovesti do željenog cilja. U tom usmerenju, crtež gubi pojedinca iz ruku, nadvladava mu ličnost i postaje bezličan trofej.

Naziv „dubinski" sam jednostavno dao inspirisan Jungovom dubinskom psihologijom koju sam godinama proučavao i duboko integrisao u ovaj proces. Psihologija, kao i umetnost, jeste duboka sama po sebi ali ako se naglasi da je nešto dubinsko onda znači da se bavi pojedincem čiji se svet produbljuje i dovodi u vezu sa univerzalnim i tim smerom delovanja čini da se pojedinac samointegriše- sa sobom, u sebi, kroz sebe i oko sebe.

Dubinski crtež Gorana Stojčetovića

Čime se bavi ,,Art Brut’’ i kakva je to organizacija?

Potreba umetnika za sopstvenim izrazom čiji je život obeležen velikim nasilnim društveno - političkim promenama  pronašla je nove izvore stvaralačke motivacije i razvila osećanja puna otpora prema novonastalim životnim i društvenim okolnostima u Srbiji, u periodu od raspada SFRJ pa do danas. Ideja o osnivanju Udruženja Art Brut Serbia je upravo produkt takvog vremena koje neminovno nosi i problem destabilizovanog psihičkog stanja pojedinaca i čitavog društva. Udruženje je, uvođenjem ideje i formalnog poziva na art brut,  srpskom društvu i kulturi na veoma konkretan način otvorilo fenomenološku platformu koja omogućuje višedimenzionalni i fleksibilniji pristup u razumevanju i prihvatanju stvaralašta „novih" i drugačijih ljudi.

Na koji način sarađuješ sa pacijentima VMA i kako je došlo do te saradnje?

Upravo traje izložba Art brut studio VMA u Uličnoj galeriji, povodom jubilarnih 5 godina od početka osnivanja i rada ovog studija koji svih ovih godina radi na dobrovoljnom radu i entuzijazmu. Klinički psiholog ove bolnice, Tatjana Stojanović i ja radimo zajedno u studiju.

Crtež pacijenta VMA

Dok ja vodim radionicu, Tatjana prati čitav proces i na kraju postavlja određena pitanja svakom pacijentu pojedinačno o utiscima same radionice i o dobijenom crtežu.

Posle se dalje razvija integracija kroz druge aktivnosti u bolnici. Do saradnje je došlo igrom životnih okolnosti 2013. kada mi je psihijatar ove bolnice dr Jadranka Antonijević rekla da bi bilo dobro da se javim psihologu Tatjani koja vodi art terapiju i ja sam to učinio. Izložio sam okvirno svoj program psihologu i kasnije načelnicama odeljenja ove bolnice i dobio sam dozvolu. Nakon toga sam čekao pravnu proceduru koja je trajala godinu i po dana i februara 2015. potpisan je Sporazum o stručnoj saradnji VMA i Udruženja Art Brut Serbia.

Radionica ,,Dubinskog crteža’’

Koliko često držiš radionice dubinskog crteža i kako se osećaš posle njih?

Jednom nedeljno održavam radionice dubinskog crteža sa pacijentima i članovima Kluba lečenih psihoza Dnevne bolnice Klinike za psihijatriju VMA. Naravno, sa povremenim pauzama, jer imam još mnogo obaveza ali sve, u suštini, ide kontinuirano. Dosadašnji rezultati su veoma pozitivni i moje radionice su uključene od samog početka u redovno lečenje pacijenata. Zato se osećam ispunjeno i smisleno, naravno i često malo umorno nakon toga, jer sa svakim pacijentom pojedinačno radim u okviru grupe.

Radionica ,,Dubinskog crteža’'

Idućeg meseca je trebalo da imaš izložbu i radionice ,,dubinskog crteža’’ sa kustoskinjom Marijom Radoš u Kulturnom centru Srbije u Parizu. Zbog novonastale situacije izložba će najverovatnije biti odložena, ali možeš li da mi ispričaš nešto o tom projektu i saradnji sa Marijom?

Izložba je zamišljena kao manji retrospektivni prikaz celokupnog mog rada, uglavnom crteža manjeg formata. Marija Radoš je kustoskinja koja je najviše zaslužna za širi razvoj i razumevanje ne samo mog stvaralaštva već i dubinskog crteža i ova izložba bi bila neki vrhunac naše saradnje u okviru nezavisne umetničke asocijacije Remont, koji je nosilac ovog projekta i na neki način, suosnivač ideje o Radionicama dubinskog crteža izvan bolnice.

Osmog marta sam prisustvovala tvom performansu ,,Kocka je bačena’’, održanom u prostoru Matrijaršije. Kada si počeo da se baviš performansom i da li je možda proces nastanka dubinskog crteža jedan vid performansa?

 Prvi performans „Crne kese" sam održao u SKC-u u Beogradu, 2009. godine. Imao sam veliku tremu jer sam se prvi put pojavio kao akter pred publikom. Međutim, moj rad u pozorištu i druženje sa glumcima i rediteljima me je oslobodilo da se oprobam i u toj formi. Od tada, izveo sam još različitih performansa i tačno je to što navodiš, dubinski crtež jeste intimna dramatizacija sopstvenih misli i osećanja u datom momentu i prostoru.

Performans ,,Crne kese’’

Tokom trajanja performansa ,,Kocka je bačena’’ , prostor je bio ispunjen glasnom muzikom, dok su se na projektoru smenjivale scene iz domaćih filmova, kao i potresni stvarni snimci. Kako na tebe utiče glasna muzika i snažni vizuelni stimulansi i zašto ih koristiš?

Takva audio - vizuelna atmosfera je skoro uvek prisutna u meni, jer me stalno podseća da živim u agresivnom društvu manipulacije, agitacije i slanja nesvesnih poruka koje usmeravaju svest pojedinca. Za taj deo performansa su bili angažovani Baxuz Maler i Mega Denke. Simulirajući takvu situaciju u svom radu pokušavam da radim sa čistim uzorcima društvene realnosti. Mislim da čovek skoro ništa ne zna izvan onoga što je pokupio preko medija u koje uključujem i obrazovanje. Čovek je potpuno stran prirodi i njenim zakonima, a to je opasno.

Performans ,,Kocka je bačena’’

Za vreme trajanja ,,Kocka je bačena’’ ti si bio zatočen u providnoj kocki. Šta za tebe simboliše ta geometrijska forma? Da li ti je ponestajalo vazduha u tako skučenom prostoru?

Bilo mi je bitno da svaka površina po kojoj sam intervenisao bude jednaka, bez navođenja na visinu ili širinu, jer sam time postigao ravnomerni fokus na ekspresiju iznutra. Na kraju performansa podigao sam rasklopljenu kocku koja je obrazovala izlomljeni krst a ja sam se pojavio pred publikom uspravno i potpuno nag i ofarban. Takav ja - Homo erectus je otpevao stihove sevdalinke: Kiša pada, trava raste, gora zeleni. / I gora se s listom sasta a ja nemam s kim. Bilo je napeto unutar kocke i zbog manjka vazduha ali i vode. Flašicu vode sam slučajno uneo pre performansa a ispostavilo se da to nisam uradio da možda ne bih uspeo da izvedem performans kako sam želeo. Interesantno je što sam i navedeni prvi performans „Crne kese" izveo u skladu sa likovnom ekspresijom uslovljenom količinom vazduha, na različit način naravno.

Scenografija Gorana Stojčetovića

Baviš se i scenografijom koja je jedan vid arhitekture. Kako se razmišljanje o trodimenzionalnom prostoru razlikuje od crteža za tebe?

Jednostavno sam imao sreću da od samog početka mog scenografskog rada nailazim na reditelje i pozorišne majstore koji su reagovali konstruktivno na moje doživljaje teksta i ideje. Crteži scenografije su mi uvek ambijentalni apstrakti, često redukovani na čistu funkcionalnost i neupadljivu simboliku. Tako dolazim do rešenja koja su apsolutno vezana ne samo za komad i ideju reditelja već i za glumce kao osobe koje to izvode. Takav pristup je malo napetiji u vremenu brzih sklapanja poslova ali je mnogo originalniji, jeftiniji i izražajniji. Scenografiju doživljavam kao primenjenu arhitekturu zajedničkog sna, organizovane i svedene nadrealnosti u kojoj crtež scenografije ne sme da trpi teret trodimenzionalnog sveta.

Scenografija Gorana Stojčetovića

Koliko prepreka postoji od ideje do realizacije u scenografiji?

Finansije, tehnički uslovi pozorišta, broj raspoloživih majstora koji su uključeni u rad, psihofizička spremnost glumaca itd. Ja uvek imam problem sa svetlom u odnosu na ono što zamislim, jer uključujem senku kao deo scenografije. Ne spontane senke već senku kao nematerijalni nastavak predmetne scenografije, ali mislim da je to vrsta pozorišta koja se u Srbiji ne radi.

Koliko se prostor za improvizaciju razlikuje u crtežu, scenografiji i performansu?

Sve je povezano, meni dubinski crtež pomaže u svakom poslu, jer mi stvara bazu kreativnosti sa minimumom materijala da bih se izrazio suštinski. Verovatno sam redak scenograf koji nikada nije znao koliki budžet ima na raspolaganju, jer mi to ništa ne znači pošto moj mozak odbija bilo kakvo ograničavanje u umetnosti. Zato pratim ceo proces stvaranja predstave i svodim na nužno scenski prostor i često improvizacije prilikom proba iznesu odlična rešenja i raščiste nagomilane inhibicije.

,,Dubinski crtež’’

Kakvi su tvoji planovi? Spremaš li neki novi projekat ?

Planiram da nastavim pisanje Knjige o dubinskom crtežu, takođe da započnem sakupljanje građe za moju monografiju povodom 25 godina rada, možda izrada sajta... Planirana je na jesen grupna izložba marginalizovanih umetnika iz Hrvatske i Srbije u Muzeju suvremene umjetnosti u Zagrebu u kojoj sam jedan od izlagača i organizatora u saradnji sa kustoskinjom MSU Zg, Danielom Bilopavlović Bedenik. Konstantno sa svim dešavanjima ide snimanje dokumentarnog filma „Čovek peva posle rata" Ane Otašević u kome sam jedan od aktera, jer se film bavi umetnošću i životom umetnika civila koji su preživeli ratnu traumu. Ima nas troje, pored mene su dvoje umetnika iz Sirije i Iraka.

 

Instagram Gorana Stojčetovića: https://www.instagram.com/goran_stojcetovic/

ArtBrut Srbija: http://artbrut-inside.org/

 

Autorka teksta: Milica Grbić

Izvor fotografija: Goran Stojčetović

Ostavi komentar