fbpx

Grupna izložba: Umetnost u izolaciji

Oblakoderova deveta virtuelna izložba je posvećena novonastaloj situaciji, u kojoj smo svi, usled pandemije virusa Covid-19, zatvoreni kod kuće u svojim (samo)izolacijama. Uprkos tome što su nam svakodnevica i dnevni rituali izmenjeni, ovaj period mnogim umetnicima daje inspiraciju za njihovo stvaralaštvo. Baš zbog toga, Oblakoder je 23. marta raspisao konkurs Umetnost u izolaciji, na koji su se prijavilo 38 umetnika i umetnica.

Usled nemogućnosti kretanja i okupljanja, želeli smo da umetnicima pružimo prostor gde mogu da podele svoje radove  sa drugima. Ova grupna izložba objedinjuje 13 autora i autorki, čiji se radovi bave temom izolacije. Kriterijumi kojima je naša redakcija pribegla pri odabiru ovih radova su: povezanost sa temom, tehnička izrada i predstava rada i celina izložbe. Nadamo se da ćete se složiti sa našim izborom i uživati!

Dobrodošli u našu galeriju!

Aesthetich Nobody

Aleksandar Lazar je multidisciplinarni umetnik koji se bavi grafikom, muzikom i videoartom. Baveći se uporedo teorijom, vizuelnim i muzičkim izrazom istražuje njihove strukturalne paralele i načine njihovog povezivanja i generisanja. Završio je osnovne i master studije na grafičkom odseku Fakulteta likovnih umetnosti, a trenutno je na doktorskim-umetničkim studijama.

Marko Vesić je umetnik iz Beograda koji je svoja istraživanja usmerio ka praksama savremene muzike, konceptualne umetnosti i ka polju primenjene estetike i teorije umetnosti čiju sintezu želi da ostvari. Student je Fakulteta muzičke umetnosti na odseku za kompoziciju (klasa prof. dr Svetlane Savić). Njegova dela su izvođena na više festivala u Beogradu. Piše za časopis KuŠ!

Aesthetics for nobody je projekat nastao sa ciljem da se hiperestetizovani prostor masovnih medija i permanentnog kruženja informacija deestetizuje i očisti (istim mehanizmom) od hegemone medijske slike i kontrole odnosno da se kao dominantna linija vizuelnog i auditivnog uspostave različiti (konceptualni) sadržaji čija je zajednička premisa tehnospiritulnost. Od publike se očekuje da refleksivno konzumira sadržaj što znači da se, nasuprot ideji stalnog protoka informacija i sadržaja, na kratko (poželjno je na dugo) posveti stilizovanom estetizovanom prikazu mandale i spiritualnog zvuka te da se na određenom nivou spoji sa delom  (uniting with piece) kao afektom i kao tekstom

Ksenija Bogdanović

Ksenija Bogdanović, samouki fotograf, rođena 1994. Živi u Pančevu, bavi se analognom i eksperimentalnom fotografijom. Učestvovala na više grupnih izložbi među kojima su Serbia RawKulturforum.

Izgleda kao da je i proleće dobilo karantin u vidu martovskog snega.

„Proleće u izolaciji", 2020.

Vanja Mihajlović

Vanja Mihajlović je rođen 1997. godine. Trenutno studira filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Dugi niz godina se bavi muzičkom produkcijom i fotografijom, u oba slučaja teži sirovijem i slobodnijem obliku izraza.

„Derealizacija” bi trebalo da predstavlja podizanje zaštitne barijere, koja je ne samo usmerena na epidemiju, već i na suspenziju svih informacija koje se tiču stanja u državi i svetu. Poremećaj derealizacije se često opisuje kao da se spoljni svet posmatra kroz ekran, a to je upravo način života koji nam je nametnula situacija.

„Derealizacija”, 2020.

Jana Stojaković

Jana Stojaković rođena je 1981. u Beogradu gde živi i radi. Trenutno je na doktorskim studijama na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Učestvovala je na samostalnim i grupnim izložbama kao i na video festivalima u zemlji i inostranstvu (Italija, Španija, Velika Britanija, Grčka, Nemačka). Dobitnica je Stipendije Vlade -  Fonda za mlade talente Republike Srbije za godinu 2005-2006. i Stipendije Ministarstva prosvete i sporta 2004-2005. godine. Članica je ULUS-a.

„Crnokapica’’ je aluzija  na čuvenu bajku „Crvenkapica’’ s tim što se čitava priča prebacuje u kontest pandemije korona virusom. Crnokapica sa maskom iz vremena kad je kuga harala Evropom, treba baki da odnese namirnice, jer ona, zbog svojih godina mora da ostane u karantinu. Vuk je ovde sam virus koji vreba na svakom koraku i baku i Crnokapicu.

„Crnokapica’’, 2020.

Mina Stojanović

Mina Stojanović živi u Beogradu i studentkinja je druge godine Biološkog fakulteta. Pored ljubavi prema biologiji, kod nje uvek bila prisutna i ona prema fotografiji. Ovakvoj ili onakvoj, važno je samo da uvek prezentuje ono što je ispunjava i čini srećnom.

Često u vrtlogu svakodnevnih obaveza, zaboravljamo na lepotu svega što nas okružuje.Možda nas ova situacija u kojoj smo primorani da usporimo, podseti na sitnice koje život čine lepšim.

Marta Ćuprić

Marta Ćuprić je četvrti razred Prve beogradske gimnazije. Fotografijom je počela da se bavi amaterski  kada joj je pre nekoliko meseci majka dala svoju staru Pentax kameru.

Neprimetno sam fotografisala svoju tetku dok ona zaokupljeno slika plastove sena.  Iako je trenutno velika zbrka u svetu, ovaj mali kutak u kući je miran.

„Umetnik u tišini”, 2020.

Tijana Olbina

Tijana Olbina je trenutno studentkinja Primenjenih umetnosti odsek grafički dizajn, a bivša studentkinja francuskog jezika i književnosti. Radi, studira, i stvara u Beogradu. Radila je u organizaciji nekoliko festivala, a pored sopstvenog autorskog rada u oblasti vizuelnih umetnosti i dizajna, bavi se i kustoskim i uređivačkim aktivnostima.

„The force of protection” - Osećaj gušenja i snažnog stiska, koji ima ulogu najiskrenije zaštite, međutim previše snažno steže i dovodi do osećanja nemoći. Izolacija = nemoć .

„The force of protection”, kombinovana tehnika, 100x70 cm, 2020.

Dunja Ožegović

Dunja Ožegović je rođena 1995. god. u Beogradu. Diplomirala je 2018. god. na slikarskom odseku na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi profesorke Dragane Stanaćev Puača i profesora Milete Prodanovića. Master akademske studije završila je u klasi istog profesora 2019/2020 god. Stipendista je Republike Slovačke za master akademske studije, te je zimski semestar provela na Akademiji lepih umetnosti i dizajna (AFAD) u periodu avgust/februar 2019/2020 god. u Bratislavi, pod mentorstvom profesorke Klaudia Kosziba. Učesnica je brojnih grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu i višestruko je nagrađivana studentkinja. Živi i stvara u Beogradu.

Stvaranje je oduvek bilo preispitivanje najrazličitijih odluka koje postoje. U vreme izolacije koje je zadesilo naše čovečanstvo porivi su još veći, a izbori sve tešnji. U pitanju su mučne neprekidne borbe za opstanak svake vrste! Sve izgrađene i nanovo poništene forme su na crtežima prikazane, one obitavaju, kruže. Ničeg van njih nema! Pred posmatračem su krčenje i oslobađanje memorije u prostoru koji premošćuje granice...

„U tragovima I”, kombinovana tehnika na papiru, 70x50cm, 2020.

„Bez traga”, tuš na papiru, 70x50cm, 2020.

Jovana Radić

Jovana Radić je rođena 1995. godine u Kotoru. Diplomirala je 2018. godine u klasi profesora Dragana Momirova na grafičkom odseku, na Fakultetu Likovnih umetnosti u Beogradu. Trenutno je na master studijama na spomenutom fakultetu u klasi istog profesora. Učesnica je brojnih grupnih izložbi kako u regionu, tako i u inostranstvu. Deluje u različitim programima u polju vizuelnih umetnosti. Izražava se u više medija, kombinujući nove i tradicionalne. 

U priloženim radovima, Jovana Radić ispituje fenomen samoće, pod okriljem aktuelnih dešavanja. Kao večiti povratak sebe (u) sebi, priklanja se haiku poeziji, na taj način pozivajući i sugerišući na trenutak prisutnosti, kao i lepote i privilegije samoizolacijskih okolnosti.

Milica Grbić

Milica Grbić (1994.) studira Master Unutrašnja Arhitektura na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Učestvovala je na više grupnih izložbi (Black Box, Kulturforum, ArtEdu) i projekata (Oxygen, Umetnost i Javnost). Interesuje je ispitivanje odnosa kontinualnog-kratkotrajnog i posledica izazvanih brzinom i nesigurnošću koju savremenost nosi.

Njihova istina je jednolična, nenarušena spoljnim uticajima. Samoodrživost traje do trenutka pojave trećeg, četvrtog ili drugačijeg drugog, nakon čega  subjektivni osećaj pokušavaju da transformišu u ,,pokazatelj objektivne realnosti’’, kako bi uspeli da  stvore naviku. Odbacujući sumnju, oni ponovo ulaze u stanje jednoličnosti, gledaju se. Znaju se, ali nisu znani.

Nepoverenje, ulje na kartonu, 50x70cm, 2020.

Anita Lilić

Anita Lilić je studentkinja na Fakultetu primenjenih umetnosti na odseku za scenografiju. Podjednako kao za i film i pozorište interesuje se za likovne umetnosti i trudi se da na sebi radi i u tom smeru.

Crteži su nastali neposredno pre vanrednog stanja, ali ipak pod određenim osećanjima unutrašnje izolacije.

Ručno pravljen papir A4, bojice i grafitne olovke, 2020.

 

Ručno pravljen papir A4, bojice i grafitne olovke, 2020.

Marija Jevtić Dajić

Marija Jevtić Dajić je diplomirala slikarstvo na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, master studije na istom smeru, doktorske studije na Prirodno tehničkom fakultetu u Ljubljani pod mentorstvom profesorke Helene Gabrijelčič Tomc i doktorske studije na Fakultetu tehničkih nauka. Saradnik je u nastavi u Visoko tehničkoj školi strukovnih studija u Novom Sadu. Aktivno izlaže od 2009. Imala je više od 500 grupnih i samostalnih izložbi u zemljama kao što su Kina, Mađarska, Hrvatska, Španija. Dobitnica je više nagradi za svoj rad kao i stipendija. U svom dosadašnjem radu bavi se pitanjima prolaznosti, onostranog, a u poslednjih godinu dana otvara novo polje i bavi se reinterpretacijom kalsične umetnosti u digitalnu umetnost.

Reinterpretacija klasične umetnosti u digitalnu umetnost je uzet kao osnovni okvir unutar kojeg sam se kretala pomoću dva pojma : klasično i digitalno. Oba pojma predstavljaju različite epohe , u kojem pojam klasične umetnosti podrazumeva daleko duzi vremenski period , te ga je teže koristiti a da se ne opredelim za jedan kraći vremenski period u kojem se vizuelni znak nametnuo kao dominantan u odnosu na neke druge ikonografije šireg klasičnog nasledja . Stara terminologija je postala neupotrebljiva pa se logički može zaključiti i da se nasledje stare vizuelnosti može teže koristiti .
Moje istraživanje zasniva se na klasičnoj lepoti koja ne pokazuje čoveka onakvim kakav on jeste , već ga
prikazuje kao neki posebni ideal koji se uskladjuje sa onim što je spolja i onim što je unutra , ali posebno me
zanima estetika klasične umetnosti i mogućnost njenog transvera u digitalno

„Porođaj”

Kristina Radovanović

Kristina Radovanović je rođena 1999. godine. Završila je Školu za dizajn, smer – grafički dizajn. Trenutno je studentkinja treće godine Fakulteta Savremenih Umentosti u Beogradu.

Ova serija radova predstavlja stanje svesti naših sugrađana, uključujući i autorku u ovonstaloj situaciji.

 

 

Ostavi komentar