Znate onaj momenat u toku dana, bilo da radite iz kancelarije ili od kuće, kada više ne znate šta ćete od sebe i šta biste da vam od muzike ide u pozadini – da li trenutno omiljena pesma koja bi išla po 50. put na repeat dok vam se i fizički ne sloši od nje ili one subdepresivne lo-fi hip-hop plejliste koje izazivaju osećaj blage egzistencijalne anksizonosti. Jednog letnjeg dana anno domini 2022. napravila sam izuzetak od malopre navedenih i pustila YouTube Chill FM radio francuske izdavačke kuće Nice guys.
Indie / Bedroom / Pop / Surf Rock – 24/7, tako piše. I zaista, muzički izbor je širok, puštaju i instrumentalnu i vokalnu muziku, idealno za pozadinski soundtrack dok brejnstormuješ peti po redu caption tog dana. Fokus mi je, za divno čudo, bio na Google doc-u i pisanju, kada sam samo u jednom momentu čula BHS jezik i stihove:
,,Hladna zima se šunja sa Avale
Ti spavaš snom pravedne
Tri puna kofera sjevera
E, otkad mi se nisi javila
Ja nikome o tebi ne pričam
Samo vrtim film na sto načina
U srcu tuga ordinira
E, otkad mi se nisi javila”
Do tad su bili muzičari à la Mac DeMarco, i sad odjednom stihovi na bosanskom i to još pesma Dina Merlina sa ikoničnom ilustacijom fotografije Kozarčanke – jedne od najpoznatijih Partizanki i žena NOB-a. Ova obrada transponuje slušaoca u hladan zimski dan, do sećanje na neke daleke i stare ljubavi i to na jači način od originala. Bio je to kaver sarajevskog muzičara Hectora Gachana, sa trenutnom adresom u Edinburgu, koji je dodao sebi svojstvenu sentimentalnu notu, sa lirikom koja je pola na engleskom, pola na bosanskom.
Tako smo i proveli intervju – Hector je pričao malo na engleskom, malo na BHS. Razumljivo, s obzirom da je rođen u Sidneju 1991. godine, gde su njegovi roditelji i emigrirali 80-tih, da bi se početkom 2000-tih vratili u Sarajevo. Na sceni je aktivan već sedam godina i iza sebe ima dva albuma, Untitled ’91 iz 2017. i Care 2 Share iz ove godine. Njegova muzika oličenje je savremenog indie zvuka, a sa mnogim temama njegovih tekstova milenijalsi će se identifikovati 1/1. O ovome svedoče i stotine hiljada pregleda njegovih pesama na Youtube-u.
Album Untitled ’91 si posvetio Sarajevu, Bosni, težini života, detinjstvu, prošlosti. Pre par meseci si izbacio i drugi album koji je više posvećen sadašnjosti, preseljenju, usamljenosti, životu u 30-im. Reci nam nešto više o tome.
Hector Gachan: Prvi album je bio katarzičan, jer do njega nisam nikad adresirao moj život u Bosni, niti sam dubinski razmišljao o njemu. Sa prvim albumom mi je sve to prirodno došlo. Drugi album sam radio svesnije, odnosno namerno sam želeo da se bavim pitanjima mog trenutnog života, onoga što mi se trenutno dešava. Za Untitled ’91 nisam imao koncept, ali sam smatrao da mogu da pevam o stvarima koje drugi ljudi mogu da percipiraju i osećaju, kao što je jedinstveno iskustvo života na Balkanu ili Australiji ili Zapadu generalno.
Kako se dogodila saradnja sa lejblom Nice guys, s obzirom da si prvi album snimio i producirao kod sebe kući?
Untitled ’91 sam izbacio sam, to je bila nezavisna produkcija, okačio sam ga na Bandcamp i mislio možda će neko slušati. Tada sam imao oko stotinak pratilaca na toj platformi i oko hiljadu na Soundcloud-u. Sledeće što se desilo je: oni su me kontaktirali, bio sam na poslu i rekli su da im se svidela jedna od mojih pesama. Pričali smo i započeli saradnju, ali eto skroz rendom se dogodilo. Naravno, oduševljen sam tom saradnjom.
Da li je i tvoja priča sa muzičkim počecima klasična, recimo da si počeo da sviraš gitaru u srednjoškolskom periodu kada i većina počinje?
Da, da, klasična priča. Imao sam 15 godina, bio sam tinejdžer u Sarajevu, bilo mi je dosadno i želeo sam nešto da radim, da se na neki način izrazim. I bio sam dosta usamljen, samotnjak. U Sarajevo sam se preselio kada sam imao 13 godina i bilo mi je teško u početku da se naviknem na taj život. Bio sam novajlija i koala (smeh). Bio sam koala na Balkanu. I naravno imao sam otpor prema odluci roditelja da se vratimo u Sarajevo, jer bio je to tough life, posleratni period i sve je bil haotično u odnosu na danas. Poštovao sam njihovu odluku, iako sam imao otpor. To sve mi je razvilo karakter, dobio sam na dubini ličnosti. Bilo je neophodno da živim tamo i mislim da ne bi imao istu povezanost sa gradom kakvu sada imam. To je bio pokušaj normalnog života tamo, za moje roditelje, želeli su da probaju. Nekako smo deverali, ali nije bilo uzalud, vredelo je. U Australiju smo se vratili 2011. godine, tako da sam ceo tinejdžerski period proveo u Sarajevu i to je naravno bilo krucijalno i za razvoj moje muzičke strane. Zahvalan sam na tome. Okruženje je inspirativno, bilo je inspirativno i tada. U nekim momentima možda negativno, ali svakako inspirativno.
Kako gledaš na bosansku tradicionalnu muziku, sevdalinke?
Moji roditelji su radili u Kući sevdaha i ja sam tu isto provodio dosta vremena, i eto bio sam na izvoru sevdaha. I pre toga, moj tata je bio na vodećim pozicijama dijaspore u Australiji i imao je radio stanicu. Na radiju sam se upoznao sa bosanskom muzikom, ali i muzikom iz cele bivše Jugoslavije. To je jedna od najfascinantnijih muzičkih scena generalno. Industrija pre rata je bila skoro bez premca – u smislu kvaliteta, diverziteta i dubine. I to zaista mislim jer, na primer slušam i brazilsku muziku i japansku, a mi imamo muziku koja parira njima i moramo to da negujemo.
Da li je pesma Balkan boy, aluzija na skrivene seksualne orijentacije kod muškaraca ili generalno na ranjivost i osećajnost koju i dan danas mnogi muškarci na Balkanu potiskivaju i negiraju, koja i dalje nije „dozvoljena”?
Definitivno, definitivno! Možda više ima povezanosti sa tim da muškarci stalno moraju da stavljaju „maske”, ali ima i sa seksualnošću i iluzijom „jak sam, mnogo sam jak.” Mnoge pesme sa albuma su kritika toksične muškosti, na neki način. Pesma Derby Daze je o tome koliko sam mrzeo fudbalsko huliganstvo i koliko je to trovao mlade tada. Balkan boy je pesma o tome da uvek pokušavamo da se uklopim – u smislu balkanske dijaspore, uklapanja na Zapadu, toga da imam određenu personu sa otklonom od nasleđa, a zatim i dečaka sa Balkana koji se pravi da je muškarac. To je i pesma o krizi identiteta, generalno i da sam i sam imao komplekse, što se tiče identiteta. Stalno su me mučila pitanja: „Da li sam Bosanac ili ne, da li sam Balkanac, bio sam Aussie, ali ne Aussie Aussie?” Vidi, kada živiš u Australiji svi su u fazonu: „Ali, odakle si ti?” Pogotovo kad imaš arapsko ime kao ja. I svi su mislili kao „Eto imaš arapsko ime, ali ne ličiš na Arapina, izgledaš kao Sloven. Ko si ti dođavola i odakle si, jer nemaš australijsko ime?” (smeh) Onda dođem kod vas i onda isto tako, „Ko si ti? (smeh), „Što si došao ovde, što ste se vratili? Idite odavde.” To je bila prva reakcija ljudi. I to je bila čudna stvar za suočiti se. Jedan od mojih stihova tako i glasi: Why are you here, they ask me. I don’t know, don’t ask me. Bilo je teško suočavanje sa tim, ali naravno sa godinama sve bude lakše.
I najbitnije pitanje – da li Dino Merlin zna za tvoj cover? (smeh)
(Smeh) Zna, ali to je sve što ću reći. Za sad ne smem ništa više (smeh).
Koga voliš od svetskih muzičara?
Jorge Ben mi je prejak, moraš poslušati njegovu muziku. Takođe volim i Bitlse, ali ko ih ne voli. Mnogo volim da slušam MF DOOM-a, Nirvanu, Joao Gilberta, Elis Reginu, Aphex Twin, Himzu Polovinu, Youssou N Dour i Damona Albarna. I Mac DeMarca naravno. Prvi put sam ga slušao 2013. godine u Sidneju i imao sam momenat sa njim. Crowd surfovao je i dao mi je mikrofon, jer je bio iznad mene (smeh). I na tom mikrofonu sam snimio vokale za prvi album. I on mi je zaista uzor, jer je mnogim muzičarima i muzičarkama omogućio da se bave onim što vole. Shvatili smo da možemo i kod kuće da snimamo i da ne moramo da izgledamo kao Alex Turner (smeh). Možeš da izgledaš i kao obična osoba. I svi treba da imaju tu „dozvolu”, da se opuste. Neophodno je da prihvate nesavršenosti. Ne možemo se oslanjati na mističnost kakvu su imali Led Zeppelin ili David Bowie.
A od domaćih? Pored Dino Merlina.
Hip-hop scena u Bosni je dosta jaka, i generalno na Balkanu. Muha je sjajna, ona je Sarajka, kao i Helem Nejse. Izdvojio bih i Porto Morto i Svemirka. Ja sam inače odrastao na New primitivism pokretu, ali mi je možda i najveći uzor Milan Mladenović. Mislim da je Balkan savršeno mesto za razvoj kreativnosti, pogotovo kod mladih. Želim da ljudi to iskoriste, to ludo okruženje, do maksimuma. Plodonosno je možda baš zbog istorije, i kulture, humora, energije. Takvu energiju ne možeš naći u Zapadnoj Evropi. Ne želim da glorifikujem niti da prigrlim negativne stvari. Te stvari treba da se promene, bilo da je rasizam, homofobija, ksenofobija, transfobija, toksična muškost. Ipak, ne govorim o tim stvarima, već koliko je lud taj deo sveta, i bilo bi šteta da mladi ne iskoriste to u potpunosti i ne prezentuju. Danas, sa svim što se dešava, ludilo je. I trebaju nam ljudi koji su ludi i koji dolaze iz ludih delova sveta da dođu kažu „Biće sve okej” (smeh). Kontaš. Moramo biti ponosni što smo sa Balkana.
0 Comments