How to with John Wilson: Kroz buvljak (njujorškog) života

O čemu je reč u jednoj od najboljih serija 2020. godine

22. February 2021

S obzirom da gledam TV serije otkad znam za sebe, raduje me svako eksperimentisanje sa ustaljenim žanrovima. „Mockumentary“ format je u početku bio velika novina, ali je vremenom prihvaćen kao ravnopravna, čak poželjna, podvrsta komedije (The Office, Arrested Development, Parks and Recreation, Modern Family…), dok, na primer, malo inovativnije komedije kanala Comedy Central – Review with Forrest MacNeil i Nathan for You – predstavljaju nešto dosta drugačije: fiktivnu dokumentarnu seriju o fiktivnoj televizijskoj emisiji koja se bavi recenziranjem životnih iskustava (za Forestovu recenziju zavisnosti kliknite ovde) i fiktivnu rijaliti emisiju u kojoj voditelj daje urnebesne poslovne savete (pravim) preduzetnicima koji imaju teškoće da privuku nove mušterije (za jedan od Nejtanovih predloga kliknite ovde). Tu je i sjajna Netfliksova parodija „true crime“ dokumentarnih serija, American Vandal, o crtanju falusa na automobilima sa školskog parkinga i traženju odgovora na pitanje „Who drew the dicks?“.

Sa druge strane, How to with John Wilson (Vodič kroz život sa Džonom Vilsonom) prva je mešavina dokumentarne serije i komedije sa kojom sam se susrela, a koja govori isključivo o pravim ljudima i situacijama. Emitovana je na Ejč-Bi-Ou kanalu u oktobru i novembru prošle godine. Džon Vilson (koji izgleda kao štreberasti, mlađi Luj Si Kej sa svom kosom na glavi) stoji iza kamere, scenarija, montaže, produkcije i režije, a Nejtan Filder (autor prethodno pomenute serije Nathan for You) jedan je od izvršnih producenata. Ukratko, Vilson nam kroz vizuru svog života u Njujorku daje blagonaklona uputstva i savete za svakodnevicu.

A kako to izgleda? Tako što Vilson uzme kameru, šeta se gradom i priča sa ljudima koje sreće. Svaka epizoda ima glavnu temu (ćaskanje, skele, pamćenje, prekrivanje nameštaja, deljenje računa u kafiću i kako napraviti rižoto), na koju se nadovezuje mnogo neobičnih i neočekivanih razgovora i situacija. (Slede blagi spojleri.) Npr. epizoda o ćaskanju uključuje prilično ozbiljan razgovor o samoubistvu (i to nakon snimanja „MTV Spring Break“ žurke); epizoda o pamćenju u jednom trenutku odvede Vilsona na konferenciju sa temom Mandela efekta gde se ispostavlja da svi ti ljudi svoja iskrivljena sećanja objašnjavaju teorijom o paralelnim vremenskim linijama; epizoda o pokrivanju nameštaja zaštitnim materijalima se izvitoperi u portret pokreta za ukidanje obrezivanja, a epizoda o rižotu nam iz prve ruke predstavlja odnos koji Vilson ima sa svojom stanodavkom.

Način na koji nam Vilson sve to prikazuje naizgled je dosta jednostavan. Svaku epizodu započinje i završava naracijom na zadatu temu, što ponekad zaliči na čitanje školskog sastava. Stvari koje pominje u tim svojim opažanjima obično su propraćene kadrovima iščašenih prizora na njujorškim ulicama. Na primer. kada pominje vremeplov, vidimo prizor nekakve parkirane limene krntije koja može asocirati na vremeplov, ili kada govori o tome kako je najbolji način da se otarasiš skele taj da se slupaš taksijem u nju, vidimo kadar taksija slupanog u skelu. Ponekad se u ovom postupku nazire i suptilno višeznačje, na primer, kada Vilson u kontekstu ljubimaca pominje svinje i u tom momentu vidimo čoveka koji u pozadini šeta svinju na povocu, dok su u prvom planu policajci (u engleskom slengu „svinja“ je pogrdan naziv za policajca). Ovo možda zvuči dosta prosto, ali zapravo nisam sigurna šta je suludije: broj neverovatnih scena koje je Vilson usnimio i koje pariraju onima sa Instagram profila What is New York (čovek koji svira flautu dok visi naglavačke, žena koja stavlja goluba u kesu i zatvara je štipaljkama, Kajl Meklahlan koji uporno ne uspeva da očita karticu na stanici metroa, muškarac koji priča o svom BDSM iskustvu na skeli…) ili trud kojim je te međusobno nepovezive slike iz gradskog života uspeo da uveže u koherentnu celinu kroz montažu i naraciju.

Ostatak epizoda ispunjen je Vilsonovim razgovorima sa najrazličitijim ljudima, ali narativne montažne sekvence strukturni su skelet svake epizode. Dovoljno je samo odgledati trejler da vam postane jasno koliko je muke i vremena moralo biti uloženo u montažu. Vilson je u jednom intervjuu rekao kako je na ovoj seriji radio godinu dana bez prestanka, a povrh toga je još nekih godinu dana otišlo na pripremu i traženje distributera. Kada uzmemo u obzir da se cela prva sezona sastoji od samo šest epizoda, od kojih svaka traje dvadesetak minuta (najduža je poslednja koja traje nešto manje od pola sata), jasno je koliko je Vilson posvećeno radio na ovome i neću biti začuđena ako bude završio u sanatorijumu tokom snimanja nedavno odobrene druge sezone. (Ovu Vilsonovu posvećenost ukratko ilustruje scena kada nosi kesu čipsa sa sobom prvo peške na planinu, pa žičarom na još viši vrh, pa onda helikopterom na najvišu dozvoljenu visinu kako bi proverio da li će vakuum kese pući kako tvrdi teorija koju je čuo od jednog sagovornika. Spojler: kesa ipak nije pukla na visokoj nadmorskoj visini.)

Vilsonove narativne montažne sekvence podsećaju me na dokumentarne eseje Krisa Markera, a njegovo intervjuisanje prolaznika, na primer, na novije dokumentarce Vernera Hercoga. Međutim, ono što razlikuje Vilsonov stil naracije od naracije u filmovima ova dva reditelja (osim činjenice da je kao komičar u startu pristupačniji široj publici, što može biti i dobro i loše) jeste to koliko se trudi da njegov način čitanja/izvođenja teksta zvuči kao da razgovara sa publikom. Često pravi pauze, govori „mmm“, mumla, pa čak i namerno pravi greške u govoru, da bi delovalo kao da nam se zaista obraća u neobaveznom razgovoru, a ne kao da je ono što nam govori unapred napisano i uređeno u skladu sa temom epizode. Što bi se reklo, namerno se pravi nevešt. To je, u stvari, super trik da se približiš ikojoj publici, a naročito onoj (televizijskoj) koja nije navikla na ovakav sadržaj. Ako može Sokrat, valjda može i Džon Vilson.

Američki TV kritičari posebno izdvajaju poslednju epizodu prve sezone kao najbolju, ali meni je ona najslabija jer mi deluje kao da ima najrazuđeniju strukturu. Moja omiljena epizoda je ona koja govori o skelama (druga po redu) jer nikad nisam razmišljala o skelama duže od nekoliko sekundi koliko mi je potrebno da skrenem pogled sa njih, a Vilson je uspeo ne samo da me zainteresuje za tu temu, nego još i da me nauči koješta o tom svetu. Najbolje mi je kako na jednom mestu podvlači sveprisutnost skela u životima Njujorčana: u jednoj sceni ulazi u kafić u kome se baš u tom trenutku prikazuje crtani film Spajdermen: Novi svet i kada uperi kameru u ekran televizora vidimo Spajdermena kako se vere po skelama. Dakle, ni superheroji nisu imuni na ovu urbanu neminovnost.

Ipak, najbolja scena u celoj sezoni dolazi u četvrtoj epizodi kada (spojler!) Vilson razgovara sa nepoznatim čovekom koji leži go od pasa nadole, na penisu nosi spravu za regeneraciju obrezane kože, a ta sprava je nekom sajlom prikačena za šipku od kreveta iznad njegove glave. Taj prizor je sam po sebi već dovoljno bizaran, a onda Vilson i njegov sagovornik počinju da pričaju o Parazitu, te imamo priliku da svedočimo tome kako ovaj polugoli muškarac vrlo nonšalantno, ali i nadahnuto, pred kamerom priča o tome koliko mu se dotični film dopao, ležeći tako na krevetu bez gaća pred nepoznatim ljudima, kao da je to nešto najprirodnije na svetu. Zapravo, za njega očigledno i jeste, čim je pristao da se pojavi u seriji (Vilson je u jednom intervjuu napomenuo da su svi učesnici dali zvaničan pristanak/dozvolu da budu prikazani). Dajte tom čoveku (i audio i video) opremu za podkast!

Kad se sve uzme u obzir, teško je opisati seriju kao što je How to with John Wilson. Šta god da napišem, neće biti dovoljno da prenese tu atmosferu. Čak ni trejler nije sasvim uspešan u tome. Vilson kaže da su on i Filder ovu seriju „pičovali“ studijima kao Planetu Zemlju (Planet Earth) u Njujorku, međutim, mene sve što sam videla podseća na neki veliki buvljak. I ljudi koje sreće, i mesta kojima se kreće, pa i sam Vilson koji izgleda kao neki hipster koji bi redovno hodočastio na buvljak. Oni koji su imali prilike da posete stari buvljak u Pančevu (koji treba biti pod zaštitom Uneska!) znaju kakvih se sve stvari i ljudi čovek na jednom pravom buvljaku može nagledati. E, pa, Njujork nam se kroz sočivo Džona Vilsona ukazuje kao buvljak koji u sebi integriše delove celog sveta, jedan antropološki buvljak par ekselans. I kao što ima onih koji vole buvljake i onih koji ih ne vole, tako je i sa ovom serijom. Ili će vam se baš dopasti ili baš neće. U suštini, Vilsonovi uvidi u svet oko nas nisu ni toliko jedinstveni ni toliko dubokoumni ili višeslojni, a jednokratni susreti sa strancima nam više govore o samom Vilsonu, nego o tim ljudima ili o stanju čovekove prirode uopšte. Čak i u tom slučaju, postoji određena doza poremećenosti u onome što Vilson radi, koja me je momentalno zagrejala za ovu seriju. U slučaju da je za vas ta doza prevelika, a i ako nije, uzgredno predlažem da bacite pogled na Netfliksovu stilski konvencionalniju dokumentarnu seriju Pretend It’s a City koja Njujork prikazuje iz vizure cinične, ali vrlo oštroumne i analitične Fren Libovic, u režiji Martina Skorsezea. Nikad dosta Njujorka, u kojem god buvljačkom taboru se nalazili.

Preporučeni tekstovi

Mala preterivanja: Šta ima?

Mala preterivanja: Šta ima?

Postoji nekoliko situacija u kojima bih da isparim ili da se već nekako dezintegrišem iz prostora ili trenutka. Kada dobijem, ili, pak, postavim pitanje šta ima.

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Prijavi se na Oblakoderov Newsletter i na kraju svakog meseca na mejl ti šaljemo pregled najupečatljivijih tekstova iz prethodnog meseca, informacije o aktuelnim događajima i razgovore sa aktivnim glasovima, mladima koji menjaju društvo!

Uspešno ste se prijavili!