Hronika odmora u Travniku i Jajcu

Upoznajte Travnik i Jajce kroz putopis Ružice Anje Tadić

30. September 2020

Ne želim da krijem – za mene biti putnik je jedna od najinspirativnijih pozicija u kojoj mogu da budem. U praksi to znači da u mom rodnom Beogradu, koračajuću gradom – pulsiram sa njim i ne čini mi se taj ritam nepoznatim. Polazak na put povlači za sobom uviđanje da postoji čitav dijapazon ritmova novih mesta koje treba oslušnuti. Videti, prepoznati, čuti, pa tako i, onako posve prirodno, prilagoditi se mestu u koje dolaziš – to je uzbuđenje mentalnog sklopa koje u meni budi detinju radost.

Moj pustolovni duh obradovao je poziv da sa organizacijom #Odmori u BiH pođem na putovanje u Travnik i Jajce. Time sam figurativno „pobedila koronu“ na nekoliko dana, otišla iz kruga dvojke, (za današnje generacije ekspandiran na područje koje obuhvata krug autobusa 95 jer je Beograd za toliko veći od 90-ih) i otišla u prostor Ex-yu nasleđa, središte današnje BiH.

Jajce

Pokušaću da odgovorim na pitanje zašto u 2020. posetiti Travnik i Jajce? I u tome moram pomenuti da nemam nameru da izvedem generalne zaključke, već da se prosto vodim ličnim iksustvom u nadi da ono kao takvo ponudi priliku da se u njemu prepoznate. Pa, da počnem…

Jedan deo moje ličnosti, potajno je želeo da postanem pisac. To nije jedna od onih prolaznih ambicija, već prosto potreba da kroz medij uobličim vlastito viđenje sveta. Danas, posle studija režije, rad na filmu doživljavam kao vrstu pisanja u audio-vizuelnom mediju, u kome su olovka i papir zamenjeni postavkom živog i neživog sveta u svetlu koje beleži kamera i tonski snimač. Prošle godine, od profesora Nikite dobila sam jedan važan savet koji se tiče pisanja o budućem diplomskom filmu, ali se odnosi na sve radove u budućnosti – svi tekstovi koji imaju cilj da zainteresuju saradnike treba da budu napisani kao da ih je pisao Andrić. U meni je to odzvonilo. Koliko sam samo ja daleko od velikog Ive… Mali kamenčić koji leži u hladovini ispod stene. Koliko god mi je stvaralo pritisak, ipak sam od toga stvorila prostor za igru. Tako je odlazak u Travnik prevashodno značio odlazak u rodni grad Ive Andrića, u ovom trenutku za mene značajan kao odlazak u hram božanstva. Verujem da svako u nekom nepoznatom gradu može da dobije priliku za suočavanje i proširenje onog dela znatiželje, susretanje nasleđa svog idola. Kada vidite Travnik, i uopšte taj deo sveta, vidite da je Andrić veliki pisac malog i razigranog mesta. U anahronom poimanju sveta, Ivo i ja smo možda stajali na istom mestu, možda isto bili sumorni zbog stvari koje nam nisu bile jasne.

Travnik je jedno od mesta u kome se sudaraju kulture. Vidljiv je uticaj nasleđa osmanskog carstva sa socijalizmom i tekovinama XX veka, koje podsećaju na one širom Balkana. U Travniku, okruženom brdima, posebno treba osetiti kako ljudi užurbano hodaju ulicama, doživeti kako se smeju i stidljivo mahnu kada ugledaju posetioce u voziću koji kruži gradom.

Na vrhu grada je očuvana Travnička Tvrđava na čijem kamenu ležimo moj prijatelj Arman i ja. Nešto malo Sunca stiže do nas, ali sa okolnih brda povijaju se tromi oblaci. Ustajemo da gledamo sa bedema na Travnik i ugledamo mnoštvo porodičnih kuća, centar grada koji ušuškano leži u planinskom podnožju. U jednom betoniranom dvorištu, brat i sestra, koriste ovaj oblačni dan da se još jednom okupaju u svom dvorišnom bazenu. Mnoga dvorišta nisu nam tako zauzela pažnju kao ovo. Kuća kao da je građena na klizištu i celo je dvorište betonirano, da bi tarabu pored već bilo tradicionalno, ruinirano dvorište u kome, ma koliko domaćica uložila truda, ne može ga učiniti lepim kako bi možda želela. Oseti se kako stojite i vidite grad iz daljine da ste vi zapravo na mestu – Tvrđavi koju gleda čitav grad. Sva dvorišta, ma kakve bile njihove gazde imaju isti pogled.

Poslednji su dani avgusta i oseća se kako stiže jesenja hladnoća. Travnik je sigurno divan u proleće kada se priroda budi, ali sada, u poslednjoj trećini leta i početku jeseni sigurno da, pred dolazak hladnih dana treba iskoristiti i doći. Na Tvrđavi je trava još zadržala nešto od svoje jutarnje rose i ja sam, osećajući u tome slobodu, hodala bosa, sve do penjanja uz kamene stepenice kada smo se peli na utvrđenje.

Na vrhu utvrđenja još uvek ima radionica starih zanata koje rade. Popevši se na stepenice, iza drvenih vrata, sedela je za tkanjem gospođa koja predano tka bosanski ćilim. Razgovaramo sa njom o cenama ručnih radova. Kod mene je manja staza sa bosanskom šarom koju sam u centru, ispred muzeja kupila, kako se ispostavilo ispod cene. Žene koje rade same na jednom ćilimu nikada ne bi prodale po tako niskoj ceni jer znaju da ih je stajalo pet dana truda da ćilim bude satkan. Priča se da su ti ćilimi ispod cene zapravo uzeti iz kuća onih meštana Travnika koji su otišli negde preko. Jedno obično tkanje tako je dobilo čudnovatu istoriju. I ja sa prijateljem i glumcem Sašom u Sarajevu tih dana vodim razgovore o odlasku iz zemlje i pitam se da li danas možemo da računamo da ikakvim delanjem utičemo na našu istoriju ili će naše nasleđe, ako odemo preko, biti isto tako uvaljano ispod cene, samo kako bi se na jednoj muci prebila ta razlika.

Velike odluke u Jajcu

Ostavljajući zabrinutost iza sebe, u zalazak Sunca stižemo u Jajce. Okolo Plivskog jezera i ispod hotela sve izgleda kao scenografija za jedan miran porodični odmor –  bungalovi, ležaljke, brodići, tramboline, suncobrani, ljuljaške i drugi dekor u kome, kada je sezona u jeku, sigurno uživaju sve generacije. Blizu jezera su tradicionalni mlinovi, od kojih je jedan u funkciji, i o kojima će vam lokalci ispričati legende, ali ostavljam vama prostor da sami pitate. Jajce je uopšte mesto koje zaslužuje mnoštvo epiteta zbog lepote prirode, ali i to ostavljam da uvidite vlastitim okom, jer ne vrede reči koje ga mogu opisati.

U ovom trenutku se centralni trg u Jajcu preuređuje i popločava. Između ostalog, preuređenje Jajca je dobar povod da ono ne bude mesto koje biste posetili jednom, već grad kome se vraćate i koji će vas iznenaditi nekim novim ambijentom. Kada kročite Tvrđavom u Jajcu ili ste sreli lokalca ili turističkog vodiča, onda saznajete kako je nekadašnji bosanski kralj došao do naziva Jajce. Ukratko, on je nakon obilaska Italije, po uzoru na jedan grad koji mu se dopao i čiji naziv u prevodu znači „malo jaje“, i sam je hteo da nazove i svoj grad Jajce. Svest da se u gradnji ovog grada, ugledalo na velike kulturne centre sigurno je uticala da Jajce svojim spomenicima zauzme važno mesto na kulturološkoj mapi BiH.

Jedan takav spomenik je hram boga Mitre. Za čudo, on se nalazi u ulici u kojoj danas žive meštani Jajca. Prilazeći hramu, tu su porodične kuće u kojima verovatno žive oni bogatiji meštani. Ako i nisu toliko bogati, sigurno se mogu pohvaliti da malo niže niz ulicu imaju jedan od najstarijih spomenika u regionu koji datira iz antike. To je ujedno jedini primerak mitričke skulpture u Bosni. Teško je utvrditi tačno vreme postanka, a najverovatnije potiče iz IV veka. Ovakav hram je građen radi molitve indo-iranskom božanstvu Sunca i svetlosti, čiji su kult iz Male Azije doneli rimski vojnici.

Nedaleko od hrama je Tvrđava u Jajcu, gde su otkriveni slojevi Bakarno dobaskog naselja, materijali iz bronzanog i rimskog doba. Pred uspinjanje na Tvrđavu, odlučujemo da nam se pije kafa. Gazda male kafane u podnožju Tvrđave je veliki domaćin. Kada je saznao odakle dolazim, setio se svojih prijatelja i rodbine koja živi u Beogradu. Ti trenutci kada svojim dolaskom u neko mesto uspete potaći lavinu sećanja u nekome čine putovanja i putnike moćnima jer u prostoru potaknute nostalgije odjednom se u mislima krećemo kroz tačke vremena daleke od današnjeg trenutka. Da li meštani Jajca osećaju posebnu nostalgiju? Pa, verovatno o tome svedoči da nadomak vidikovca koji gleda na vodopad, gde se prodaju raznorazne turistička obeležja, jedan prodavac drži zastave svih zemalja bivše Jugoslavije. Iako zna da su turisti došli u Jajce, danas grad BiH – nekako pretpostavljajući da su većinom svi oni došli iz zemalja koje su nekada bile jedna zemlja, verovatno želi da im poruči kako su njemu oni i dalje svi pri srcu. Za generacije rođene posle raspada Jugoslavije, ovaj pradavac nudi malu riznicu istorije.

Nezaobilazni lokalitet koji je danas pretvoren u muzej je mesto u kome je u Jajcu 29. novembra 1943. održano Drugo zasedanje AVNOJ-a, na kom su postavljeni temelji socijalističke Jugoslavije.  Muzej i spomen obeležje ovom dešavanju i dan danas je očuvalo autentičnost. Ulazak u prostoriju u kojoj se odvijala sednica organski traži od vas tišinu. Postoji izvesno osećanje poštovanja prema nepostojećim govornicima čije prisustvo je osetno. Čitava bina je ostala u izvornom obliku, ograđena crvenom vrpcom. Arman ima želju da ode iza vrpce i da oseti kako je stajati na mestu na kome je bio Tito. Meni se tamo ne ide, ali rado gledam Armana kako se igra na govornici. Čini mi se kako je prostorija mračna i shvatam da danas osvetljavamo prostore koji služe takvim skupovima između ostalog jer bi kada bi se jedno takvo zasedanje dogodilo danas – ono bi bilo snimano kamerama nacionalnih televizija.

Na Jajce ostaje u sećanju kao grad koji sa jednakom pažnjom čuva nasleđe iz različitih istorijskih perioda, kao i težnju da bude moderan grad, nudeći pri tome i zabavu za nove generacije – spust ziplajnom pored veličanstvanih vodopada.

Gledajući u snažnu voda koja pada kraj vodopada koji se nalazi u samom centru Jajca, čuvši zvuk koji proizvodi i koji prekriva sve ostale zvukove, odjednom imate doživljaj da koliko god okolo vas bio grad, toliko u njemu ima malih oaza koje zbunjuju čula, ali veselo razigravaju avanturistički duh. Dolazak u Jajce, mesto gde su donošene velike istorijske odluke, može prozvati svakoga da donese za sebe u ovom trenutku važnu odluku. Neka to ostane kao predlog i zadatak za sve koji se odluče na obilazak.

Autorka teksta: Ružica Anja Tadić

Fotografije: Arman Fatić

O autorki teksta: Ružica Anja Tadić, rođena 1994. u Beogradu. Diplomirala je multimedijalu režiju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu u klasi profesora Nikite Milivojevića. Na studijama su joj zamerali česta odsustva zbog putovanja. Trenutno je u stalnom putu između Beograda u kome asistira na snimanju filma kolege sa master studija režije i Novog Sada gde upisuje master studije. Kofer joj je uvek spakovan za novo putovanje.

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *