Hvala imućnim filantropima, ali potrebna je ogromna promena

Dočekali smo i tu vest – Novak Đoković sa porodicom donirao je milion evra u svrhu pomoći protiv virusa Covid 19 u Srbiji.

29. March 2020

Dočekali smo i tu vest – Novak Đoković sa porodicom donirao je milion evra u svrhu pomoći protiv virusa Covid 19 u Srbiji. Vest je propraćena sa komentarima koje uglavnom vidite u senzacionalističkim medijima: Ljudino! Naklon do poda! Kapa dole! To, Srbine! I tako dalje i tome slično.

Saznali smo takođe da su velikodušne donacije uplatili i Ana Ivanović, Dejan Stanković, Savo Milošević, fudbaleri Zvezde i Partizana, kao i mnogi koji nisu želeli da javnost zna za donacije.

Ovaj trend naravno zapažamo i diljem sveta: Džastin Timberlejk, Džastin Biber, Rijana, Kjara, Kim i Kanje, samo su neka od imena za koje znamo da su se otvorili i uplatili sume  u svrhu borbe protiv ovog opakog virusa koji divlja iz dana u dan. U trenutku nastanka ovog teksta, SAD su i zvanično postale najveće žarište pandemije, sa blizu 90.000 zaraženih osoba.

Donacije u humanitarne svrhe dakako pomažu i olakšavaju borbu zdravstvenih radnika i farmaceuta, ali u ovom trenutku bi valjalo da se zapitamo zbog čega se zdravstvo zasniva velikim delom na dobroj volji bogatih pojedinaca i pukom hiru tržišta medicinskom opremom.

Pođimo od onog osnovnog i najočiglednijeg – poreza. Prema veoma jednostavnoj definiciji, nađenoj na Vikipediji, ’’porez je nedobrovoljno plaćanje državi koje nije praćeno protivuslugom koju bi od nje primio platilac poreza. (…) Većina zemalja ima sistem poreza kojim se plaća za javne / zajedničke / usaglašene nacionalne potrebe i funkcije vlade’’.

Hajde i da preskočimo ovde čuvenu raspravu o našem slavnom teniseru i njegovom situacijom sa porezom. Poslužiću se ovde primerom jednog od najboljih i najplaćenijih sportista današnjice, Kristijanom Ronaldom, a vi zamislite da se radi o kome god vam je volja.

Ako ne živite ispod kamena, sigurno znate da je Ronaldo prešao leta 2018. u Juventus iz Madridskog Reala. Izjavio je nebrojeno puta kako je ovo za njega ‚‚novi izazov’’, kako želi ’’da osvoji titulu u Italiji, ali i Ligu Šampiona sa trećim klubom, nakon Junajeda i Reala’’. I verovatno mu ovde treba verovati: taj čovek je gladan uspeha i ako ste pogledali makar jedan meč, jasno vam je da on ima ludačku potrebu da bude najbolji na terenu na svakom meču koji igra. Međutim, postoji i druga strana priče, a to je da je u januaru prošle godine, svega šest meseci nakon prelaska iz Španije u Italiju, Ronaldo morao da se pojavi pred španskim sudom, i to zbog optužbi da je tajio porez. Ronaldo se suočavao sa kaznom od blizu 19 miliona evra i zatvorskom kaznom u trajanju od 23 meseca, međutim zbog španskog zakona (koji zažmuri na zatvorsku kaznu ako po prvi put činite prekršaj), izvukao se samo sa plaćanjem basnoslovne kazne. Naravno, on nije ni prvi ni poslednji fudbaler sa ovakvim poblemom. Zna se za slučajeve Lea Mesija, Marsela, Ćabija Alonsa, kao i mnogih drugih. Zašto je onda baš Italija bila prava destinacija za Ronalda, a ne, recimo Nemačka ili Francuska?

U cilju oporavka Italijanskog fudbala, zakon je promenjen i uvedene su mnoge poreske olakšice kako bi se privukli vrhunski fudbaleri iz drugih zemalja. Bogat stranac u Italiji plaća fiksno 100.000 evra mesečno, što za Ronalda, koji godišnje samo na ime plate od svog kluba inkasira 31 milion evras, sigurno nije neki trošak.

Priča se komplikuje i dalje: Kristijanov klub u Italiji je Juventus, Torisnki fudbalski gigant, a koji je u vlasništvu porodice Anjeli. Zvuči poznato? Opisivani kao ’’Italijanski Kenediji’’, Anjelijevi su porodica iz Torina, poznata po svom ogromnom učešću svetu automobilske industrije. Njihova holding kompanija EXOR drži pod sobom takve vedete poput Ferarija, Alfa Romea, Lančije, Krajslera… I Fijata.

Kada je već pomenutog leta 2018. Kristijano stigao u Juventus, radnici u Fijatu stupili su u štrajk. “Dok italijanski radnici i njihove porodice sve više i više stežu kaiš, kompanija je odlučila da uloži mnogo novca u jednog čoveka. Da li je to pošteno? Normalno je za jednu osobu da zarađuje milione, dok hiljade porodica ne mogu da prežive do polovine meseca? Svi smo radnici istog poslodavca, ali ova razlika u tretmanu ne sme i ne može da bude tolerisana. Radnici Fijata su stvarali kapital firme tokom najmanje tri generacije, ali su dobili samo život pun bede. Kompanija treba da investira u modele automobila koji će garantovati sigurnu budućost za hiljade ljudi, umesto što samo jedan stiče bogatstvo. Kompanija bi trebala da ispred svega stavlja interese svojih radnika, to treba da bude cilj. Ako to nije tako, to je zato što preferira fudbal, zabavu i sve ostalo“, pisalo je u saopštenju sindikata.

Ovde je već zgodan momenat da izaberemo perspektivu. Tog leta, za Fijat je radilo 203.122 radnika širom sveta (neko je rekao Kragujevac?). U Italiji u momentu nastanka ovog teksta (27.3.) ima 80.159 registrovanih zaraženih virusom Covid 19, uključujući Ronaldove saigrače Bleza Matudija, Paula Dibalu i Danijelea Ruganija. Bilo je 8.215 žrtava, a dobra vest je što se njih 10.361 oporavilo. Ronaldo je poslušao savet lekara i okrenuo se samoizolaciji u svom zamku u Portugalu.

Kakve su šanse radnika Fijata u ovoj borbi (i ovde i u Italiji) kada znamo da su superbogati pojedinci mogli da doprinesu osnovnim plaćanjem poreza državi? Da li bi Italija bila u stanju da kupi više respiratora i potrebnog pribora poput maski i rukavica, kada bi svi bili jednako odgovorni prema društvu i svojim sugrađanima?

Vraćamo se na početak i činjenicu da mnogi bogataši, među njima i sportisti svakako, zapravo doniraju novac za ovakve stvari. Međutim, u tome je stvar – oni doniraju.

Filozof Piter Singer donacije opisuje kao spasavanje deteta koje se davi u reci. Kada spasavate dete, vi svesno žtrvujete, recimo, odeću i obuću, jer je njihova vrednost manja od detetovog života. Isto je i sa donacijama. Svesno žrtvujete količinu novca koja je za vas u tolikoj meri nevažna da možete da je poklonite.

Zašto ovo ne valja: na ovaj način se, samo naizgled paradoksalno, čini magareća usluga zdravstvenim sistemima. Na kratke staze, svaka pomoć je dobro došla i i ne smemo imati ništa do samo reči hvale za svakoga ko je novčano pomogao medicinare. Međutim, na duže staze oni stvaraju utisak da i tako možemo da guramo, odnosno da je status quo dobar ovakav kakav je. Ironija je – akcenat je na dobroj (ali i proračunatoj) volji bogatog pojedinca, a ne na sistemu koji je stvorio razlike i učinio da ogroman broj pojedinaca očajnički treba pomoć, a da mali broj bogatih može da izračuna isplati li se biti human.

Ukratko – sistem u kojem živimo stavlja cenu na ljudski život.

Ukoliko pojedinac nema pristup kvalitetnoj univerzalnoj zdravstvenoj zaštiti, on nužno zavisi od dobre volje onog imućnijeg. Sledeći logiku kapitala, odnosno profita, bogati pojedinac nema nikakvu obavezu da bilo kome pomogne novčano.

Želim još jednom da naglasim – ne treba da očekujemo da će ovu konkretnu pandemiju sprečiti i rešiti novac imućnih, ovde hoćemo da prvenstveno ukažemo na manjkavosti sistema u kojem je važniji privatni profit a ne ljudski životi, a koje u ovakvim ekstremnim situacijama samo još više dolaze do izražaja.

Sloboda jeste univerzalno ljudsko pravo, a ona svakako uključuje i pravo da se bude lečen. Razmislimo o tome kako da napravimo društvo u kojem se makar to ljudsko pravo i ta sloboda ne eksploatiše.

Ilustracije: Davie Bonazzi
Fotografije: YouTube Screenshots

Tagovi:

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *