Ida Prester: Mi umetnici smo najinspiriraniji kad je neka frka

O novim pesmama, alternativnoj sceni i popularizacji sint pop zvuka među mladima razgovarali smo sa Idom Prester
Autor/ka Iva Hadnađ

24. November 2020

Tmuran i kišan dan, apatija i smog u vazduhu. Ipak, mi se nalazimo na šarenom platou Raše Popova, u kraju sagovornice koju iščekujemo. Kroz nekoliko minuta u upadljivom svetloplavom mantilu, pankerskim martinkama i tufnastim hulahopkama nam ona maše iz daljine. Poznata po tome da uvek unosi vedrinu i optimizam, kako svojom pojavom, tako i muzikom, stiže Ida Prester. Nasmejana i prijatna, predlaže kafić u kraju i žali se na ružno vreme, usput pozdravlja komšinicu i ide ispred nas brzim i žustrim korakom. Pričamo o svakodnevici, Ida naručuje kafu sa vanilom i žali se kako je zaboravila da nalakira nokte, pa čak vadi crveni lak iz torbe u nameri da ga stavi.

Ubrzo, prelazimo na glavnu temu i ujedno povod ovog intervjua – prošlo je godinu dana od početka solo karijere ove hrvatske pevačice, ranije članice sastava Lollobrigida.

Prošlo je godinu dana od kada si se upustila u solo karijeru. Koliko ti prija samostalan rad?

Ida Prester: Meni je to super ispalo, trebalo mi je nešto novo, neki nagli preokret. Ne znam kako neki bendovi godinama furaju istu priču, istu pjesmu, pa sad pjevaš jedno te isto do kraja života. I onda uđeš u to neko vrzino kolo i to više nema smisla, nit tebi, nit tvojoj publici. Umorila sam se od Lollobrigide, a i shvatila sam da njena publika uvek ima tu neku štancu koju očekuje, taj pank. Jednostavno, ime Lolobrigida nije obuhvaćalo ono što bih ja sad radila, željela sam da se razvijam i u drugim smjerovima. Htjela bih sada raditi nešto u emo-dens fazonu i upravo sam postigla to što sam htjela – da se meni u glavi, a i ljudima te dve priče odvoje. Čini mi se i da sam dobila i novu publiku, pogotovo u Hrvatskoj. Lollobrigida u Hrvatskoj nikad nije prošla, to je tamo uvek bilo previše pank i divlje, Hrvati to vole ipak malo finije. Sada je ovo dosta nekako odraslije i finije i Hrvati mogu uhvatit ritam.

Kako bi opisala trenutnu fazu u svojoj karijeri?

Indi pop, art pop, ili neka moja kovanica – emo dens. Ja volim muziku uz koju možeš plesat, ali koja je u isto vrijeme jako emocionalno angažirana i u dubini romantična – neoromantična plesna muzika.

Izbacila si tri nove pesme u vrlo kratkom periodu. Odakle ti ovoliko inspiracije u ovom stresnom periodu izolovanosti?

Meni je ova godina najinspirativnija jer se hranim nesrećom, a ne srećom. Počele su mi se otvarat neke teme koje su meni osobno zanimljive i koje sam uspjela pobrat iz nekog duha vremena u kojem živimo. Mislim da su umetnici generalno najnspirativniji kad je neka frka, iz sreće se retko šta stvori. Sa druge strane, vidi, ja razumem muzičare koji su užasno poniženi u ovoj situaciji jer nemaju od čega živjet. Meni jeste lakše, jer se pored muzike bavim i drugim stvarima, vodim i dalje te konferencije, prodajem dupe na Instagramu, radim što god da bih te novce uložila u ono što mi je životna strast. Muzika je skup hobi. Meni je za svaki spot, svaku pesmu, potrebno par tisuća eura – otkud to ljudima ako nemaju prihode? Na vreme sam skužila da je muzika samo radost, sreća i strast i da se ne mogu oslonit na to kao na zanimanje.

Pesma Dodir govori o toj usamljenosti i nemogućnosti kontakata...

To je pesma koja je erotski jako nabijena, nastala baš u nedostatku fizičkog i mentalnog dodira. Svi osjećaju tu nemogućnost komunikacije, a posebno ljudi koji su na početku veza i klinci – ja ne znam kako je njima, kako se oni upoznaju. Mogućnosti upoznavanja i aktualizacije veze su vrlo ogranićene sada. Meni je savršeno bilo logićno to prikazati u ovom trenutku u pesmi, u svom ličnom prostoru, jer svak je u svom domu sam.

U spotu pesme čitaš poeziju Milene Marković, kako ti se dopada i šta trenutno čitaš?

Da se razumemo, imam jako malo vremena za čitanje općenito, nemam kad. To malo vremena što imam posvetim nečemu vezanom za posao, gledam neku seriju, slušam muziku. A od poezije, što sam uspela pročitati, malo toga mi se sviđa. U poeziji mrzim patetiku i te velike riječi, odbija me ta vrsta poezije koja ima dozu patosa koji ja ne volim. Ali, Milena me je pogodila totalno, užasno jednostavnim, uličnim, modernim riječnikom. Savršeno detaktira i emocije i duh vremena, svaka njena pjesma me duboko probode. Baš sam ljubomorna što nemam njen talent. Koji put mi i uspe se približit, ali ona je stvarno jedna u milion.

Sarađivala si sa Pocket Palmom i Sergio Loungeom, a prateće vokale u nekim pesmama dala je Luna Škopelja iz Fantoma. Da li imaš utisak da je sint pop ponovo u modi među mladima?

Je, i užasno mi je drago da je taj retro-sint zvuk naišao na plodno tlo kod mladih. Ne znam uopće gde su napipali taj zvuk. Koji put izgubim povjerenje da se mladi zanimaju za kulturu, muziku, bilo što što nije Jala i Buba. Drago mi je da znam da ipak postoji prostor za te neohipstere. Sad su se bitovi jako usporili, i klincima i nama starijima nekako više paše sporija muzika, pank bit je nekako prevaziđen. Meni prija rad sa nekim novim ljudima, Sergio Loungeom u Srbiji Pocket Palmom u Hrvatskoj. Sergio je predložio Lunu za prateći vokal u Dodiru i Minuti i meni je to super ispalo. Napokon sam pronašla suradnike koji kapiraju šta ja hoću, kojima samo dam svoju osnovnu ideju i oni to dalje razrade u tom nekom retro, sint pop fazonu koji je moderan, a i meni prija.

Pored njih, koji mladi umetnici su te zaintrigirali u poslednje vreme?

Fantom i Pocket Palma su mi najbliži, ali fan sam i Buč Kesidija i Svemirka. Jedva čekam da sve ovo prođe da ja mogu ić na njihove koncerte, a ne da samo čekam svoje.

U pesmi Kvar junakinja ide na more, odnosno beži od realnosti, mučne i propale veze. Da li je stvaranje muzike tvoj odlazak na more?

Pa je, inače ne vidim šta bi bio razlog da se bavim nečim toliko mućnim i neprofitabilnim. Mislim da svako nađe neku svoju terapiju. A ja, ja sam veliki ekstrovert, znaš. Ljudi rešavaju probleme na različite načine. Moj muž se, recimo, zatvori u sebe, a ja imam pet prijateljica kojima to pričam i još napišem pesmu, celi Balkan da zna koje probleme ja imam (smeh). Meni to pomaže, a i vidim da ljudi to kapiraju na najbolji mogući način, ne kao trač, već se identificiraju sa mnom. Ja živim život kao i svi ljudi i imam probleme koje imaju svi drugi ljudi i kada ih opišem na taj polušaljiv, deskriptivan način, to ljudima puno znači. Vidim to prema komentarima i porukama koje dobijam na Instagramu, stvarno ljudima mjenjaš život, a to je ujedno i poenta – da tvoje pesme nekoga pomjere. To je nešto što me hrani da ne odustajem.

Konačno smo u Podrumu ugostili Idu, povodom godinu dana od početka solo karijere. Razgovarali smo o novim pesmama, inspiraciji u ovom stresnom periodu i popularizaciji sint pop zvuka među mladima, što Idu posebno raduje.

Poznata si kao neko ko posebnu pažnju posvećuje scenskom izrazu. Kako preživljavaš bez nastupa i da li si razmišljala možda da napraviš neki onlajn koncert?

Meni je to teška kontracepcija. Možda za neke izvođače koji su više introvertni, ali ja bez publike ne funkcioniram. Poenta mi je u doživljaju, kako na mojim nastupima, tako i na koncertima na koje ja odlazim. Važan je taj zajednički doživljaj, hrpa nepoznatih ljudi u jednom trenutku osjeća isto, pomjera se u istom ritmu i otvara usta na isti tekst. Fora mi je recimo kad imam neku novu pjesmu da stavim stori na Instagram, da vidim kakve su reakcije. A što se nastupa tiče, za sad bih rađe čuvala tu energiju, da to eksplodira na sljedećem koncertu. Nekako mislim da će se to uskoro desiti, makar na leto, neki open air. Valjda će se lakše disat i nadam se da ću imat prilike za neki nastup.

Imaš prepoznatljiv stil, odakle crpiš inspiraciju i uzore?

Zapravo, jako se malo time bavim, znam puno brljati jer ne pratim i nemam fokusa. Zato sam za zadnje spotove, recimo, uzela svog art direktora, Marka Čerketu. On je dizajnirao, kako on kaže, iconic kostime. A ono što je moj stil, vidiš (pokazuje mi retro kožnu haljinu na sebi), second hand više-manje, ja volim taj stil 80-tih. Važno mi je da odeća bude zabavna, mora imati taj moment nekog ludila. Volim upečatljive komade, ali ne volim preteranu eleganciju. Nije mi cilj da neko kaže da izgledam stilski savršeno, već da im je zabavno kad me vide.

Najnovija pesma se zove Luda. Šta tebe izluđuje ovih dana?

Joj, a šta me ne nervira. Iako pokušavam se ne trovat lošim stvarima, nerviraju me notifikacije na telefonu, a pogotovo ti senzacionalistički naslovi u medijima: novi najcrnji dan, nikad nam nije bilo gore… Mislim da to nije zdravo i ja osobno nisam preplašena od korone. Naravno da se čuvam, pogotovo zbog roditelja, ali nije me uhvatila panika. Samo je to stvar koliko si ti psihićki jak i koliko možeš izdržat pritisak. Ja bih iskreno bila najsretnija da poberem koronu negde, da odležim ta dva tjedna i više to riješim (smeh). Valjda baš mi koji se ne bojimo, psihološki odbijamo koronu. Loše se osjećam i radi velikih nepravdi, što se tiče tih mjera – ko ih se mora a priori držat, a ko ne. Vidim procesije koje su državi po volji održavaju se, a mi ne možemo ni 50 ljudi pozvati na koncert. Jednostavno, mislim da bi se i ljudi bolje osjećali kada bi pravila važila za sve.

Koja od novih pesama ti je najdraža i zbog čega?

Najviše se volim u fazi Dodira. Prija mi se to tjelesno buđenje koje se u meni desilo ove godine i sviđa mi se način na koji sam to isfurala u toj pesmi. Iako mislim da je moja publika naklonjenija Kvaru i Minuti, ali je meni drago što me je Dodir otvorio i što sam otkrila i taj deo svoje ličnosti. U Lollobrigidi sam ja bila autorica, ali uvek bih nalazila onu drugu koja bi bila seksi da bih ja mogla da ludujem. Ove godine je došla ta faza kada mi nije neprirodno da iskažem i tu svoju stranu, koja je nekako bila nepravedno i neprirodno zapostavljena. Možda je to neko oslobađanje nakon četrdesete kad te boli briga šta drugi misle, a možda je i prkos – da i mi, majke, i te kako imamo potrebu za senzualnošću i dodirom.

Načela si jednu važnu temu za žene – misliš li da je položaj žena u muzičkoj industriji teži od položaja muškaraca, ili je tretman isti za sve?

Mislim da je ženama na Balkanu općenito teže. Što se tiče same muzike, ja sam imala svakakve komentare, prvenstveno od muške strejt populacije. Zadnjih dvadeset godina moja publika su žene i gejevi, strejt muškoj publici nemam ja šta ponudit, jer smo, nažalost, odgajani kao dva različita svijeta. Moja muzika je okarakterisana kao ženska muzika, muškarci ne žele da slušaju pjesme o ženskim osjećanjima i problemima. Gubim mnogo publike zato što njih a priori ne zanimaju žene i to je, zapravo, najveća posledica te nejednakosti. Užasno mi je žao što dečki ne istražuju malo svoju žensku stranu i što ih ne zanimaju naše poruke. Muškarci imaju mentalnu barijeru da prićaju sa ženama, i generalno, a i u braku – ma šta ću ja pričat sa njom, ona mi je žena. To se sve reflektira i na muziku, a muzika je samo jedan mali segment sistematski većeg problema – bespotrebnog odvajanja svetova. Baš sam razmišljala o jednom projektu koji ću napraviti čim budem imala vremena – seriju reportaža ili čak možda dokumentarac, a tema je feminizam…(zamišlja se i odjednom prekida rečenicu). Ma, neću to ni otkrivat, neko će mi maznuti ideju, ali da znate da je u planu!

A hočeš li nam otkriti da li će uskoro izaći album?

Čim se stvori prilika za promociju, nema nikakvog smisla izbacit album dok ga ne možeš promovirat. Već kroz mesec-dva, imaću dovoljan broj pjesama, tako da se nadam da će biti tamo na proljeće, ljeto. Voljela bih da napravim i vinil, ima mi smisla, jer moja muzika ima tu vinilnu priču, htjela bih da to tako zapakiram.

Fotografije: Milena Arsenić

Tagovi:

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Preporučeni tekstovi