Idi mi, dođi mi!

“Odlaziš noćas, negde daleko.
U drugu zemlju za boljim sutra.
I kada se budiš, ne budi tužna,
mi smo još ovde, budni do jutra”

Okej, Nemačka je otvorila svoje granice i za radnike zemalja koje nisu članice EU, tačnije otvoriće ih 2020. godine. Ovakav potez sigurno ne bi trebalo puno da nas zbuni jer i pored narastajućeg uticaja koji desnica ima u Evropi, čak i kada uzmemo u obzir skorašnja događanja u Andaluzijskom parlamentu, bilo je pitanje vremena kada će „racionalna“ Nemačka da izađe u susret svojojim privrednim subjektima. Namerno ih oslovljavam privredni subjekti jer se u nekim krugovima spekuliše da su upravo oni odigrali najznačajniju ulogu u lobiranju za ovakve administrativne promene. Ono što je takođe zanimljivo je da ovakav „dogovor“ o promeni administrativnih pravila za radnike, Bundestagu predstavlja trn u oku već preko 30 godina, pa je samim tim ovakva promena vrlo brza i radikalna.

Ono što će biti zanimljivo jeste ispratiti kako će ostale zemalje EU reagovati na nove zakonske okvire. Vrlo verovatno će mnogi negodovati i zapomagati kao Damjanov Zelenko dok će drugi mudro ćutati, dok prvi budu skupljali poene kod, već dovoljno nacionalno osnaženih masa, drugi će strahovati za svoje radnike koji rade upravo u najvećoj sili EU, Nemačkoj.

Ne znam šta piše, ali subjektivni osećaj je da me ova karta psuje

Posle ovih nekoliko redova verovatno će se pojaviti neko ko će pomisliti da ćemo za 20-ak godina nemačku fudbalsku reprezentaciju gledati kao danas francusku, tražeći ponekog „belog“ igrača koji izgleda kao Nemac, a kad bi imao još i neko zvučno ime na primer Herman ili Johan, utom bolje. Međutim Nemci nisu isto što i Francuzi. Kao prvo, Nemačka je još davnih 70-ih uvela sisteme za očuvanje kulture (podseća malo na principe trećeg Rajha, ali nije, keve mi) koji se zasnivaju na striktnim pravilima poštovanja prema nemačkoj kulturi, tradiciji i najbitnije jeziku. Ako mi ne verujete, pitajte bilo kog klinca koji se početkom ovog veka zaluđivao sa „Yu-Gi-Oh“ kartama, pa ćete saznati da su Nemci štampali karte u potpunosti na svom jeziku i da je distribucija tih karata sa engleskim ili natpisima na nekom drugom jeziku, tamo bila onemogućena. Takođe svaka serija i veliki broj filmova se na nemačkom govornom području „sinhronizuju“(dabuju) pa je tako moja drugarica (koja živi u Nemačkoj) bila oduševljena kada je, kao već poprilično starija devojka od dobrih 13, 14 godina, čula kako zvuči glas Bred Pita.

E sad, glavno pitanje celog ovog teksta stoji u rečenici- „šta će biti sa nama?“. Verovatno ćemo imati prilike da po slavama, daćama i sličnim manifestacijama slušamo tetke, bake, ujke i stričeve kako bogoradaju da će sve pametno i mlado iz ove zemlje otići, da će zemlja ostati pusta i da će ostati oni neobrazovani, lenji i nekvalifikovani. Kao neko koga su brat bratu stotinak puta terali da ide odavde, negde gde je bolje, gde će se moji kvaliteti ceniti i poštovati i negde gde ću moći kao čovek da živim od svoje plate, ove priče mi deluju u najmanju ruku kontradiktorno. Okej, okej, jesu ove priče „dva pisma upućene na dve različite adrese“ ali i meni i mnogim drugim mladim ljudima stvaraju nekoherentnu sliku. U krajnjoj liniji odgledajte samo prvu epizodu serije „Jutro će promeniti sve“ pa ćete videti da se i likovi iz nje suočavaju sa takvim nebulozama i nonsensima.

Naravno ta matrica se može svesti u- Idi sine zbog sebe, ali nas nemoj zaboraviti!-pa dobro, bre, kevo, da idem ili da ostajem, šta ’oćeš više, jebote?! Da se odmah razumemo, niti mislim da su ovi što su otišli kukavice, niti da su ovi što su ostali budale, svako je izabrao svoju poziciju i ostaje na njoj, što je posve zajebana stvar za koju treba imati pozamašni paket među nogama (figurativno naravno). Kada se ubaci ova „idi mi, dodji mi“ porodična retorika obe ove pozicije pretvaraju se u višečasovno maltretiranje, koje najčešće prerasta u problem nedostatka komunikacije a u nešto ređim slučajevima, u ozbiljne anksiozne probleme i manjak samouverenosti kod mladih ljudi. 

Kelnerskim žargonom- šta smo ovde imali: "idi mi dođi" pristup, promenu zakona u Nemačkoj i najomiljenije opšte mesto zvano "partijsko zapošvljavanje". Uh, ovde igra postaje gatuzovski prljava pa bi samim tim, bilo dobro da imate par zidanovskih argumenata u rukavu (moja preporuka a svoje dodajte po želji).

Do neke veće promene neće doći jer ova promena važi za radnike, naročito kvalifikovane, osim ako nisi varilac, borverkista ili viljuškarista, nisi zanimljiv. Ako pak imaš ili ćeš tek steći diplomu (ili neko više zvanje, što da ne) ova zakonska promena te ič ne tangira, pošto Nemačka već duži niz godina ima određenu (ali ne preteranu) toleranciju za visokokvalifikovane radnike, narodski rečeno, ako hoćeš da ideš (sa diplomom) ne moraš da čekaš 2020, široko ti polje. Bitna stvar takođe je i da Nemcima ne pada na pamet da „uvoze“ one koji neće da rade, jer su im socijalna davanja već pretrpana migrantima (poslednji podaci kažu da 55% davanja ide onima koji imaju imigrantsku pozadinu). I na kraju, partijsko zapošljavanje nije uzrok već posledica protiv koje moramo da se borimo. Nauči da se izboriš za svoje, to što si završio srednju školu, faks ili doktorirao ne znači da će neko da trči 100 metara za 9, 60 sekudni da bi ti da dobro plaćen posao. Još bolje ako radiš pored nekoga ko je zaposlen "preko veze", pokažeš da znaš, da možeš i stvari će se same od sebe dovesti na mesto (jedan bonus reality check- ne vezuj se preterano za radna mesta, nije ti to dedovina).

Možda ima nekih koji su prepoznali stih sa početka ovog teksta ali pretpostavljam da većina nije upoznata sa opasno dobrom pesmom Marka Bulata. Topla preporuka za sve one koji misle da "pale preko" i one koji u inat ostaju ovde. Jer oni koji sa sobom "nose miris Dunava" i oni "večni grešnici" koji ostaju ovde imaju više zajedničkog nego što mogu da pretpostave. Za njih kajanja nema...

Filip Kostadinović

Leave a reply