Igor Vesović: Bufonerija je zajednica, pozorište, organizacija i umetnost

Pitamo se, šta je sve Bufonerija i ko sve čini tu zajednicu? A odgovara nam Igor Vesović, predsednik ove studentske organizacije.
Autor/ka Anđela Đukić

17. June 2020

Studentska kulturno-umetnička organizacija Bufonerija skup je mladih i talentovanih ljudi koji su odlučili da naprave malo mesta za kulturu. Na svojoj Instagram i Fejsbuk stranici redovno nam pričaju priče iz pozorišta i filma, obaveštavaju nas o zanimljivostima, podsećaju nas na umetnike koje ne treba da zaboravimo, organizuju dramske sekcije i udružuju mlade umetnike, kulturne aktiviste i ljubitelje umetnosti. O nastanku i razvoju ove organizacije razgovarali smo sa njenim predsednikom, Igorom Vesovićem.

Kada se rodila ideja za pokretanje ovakve omladinske organizacije? Kako je izgledala prva zamisao?

Ideja se rodila dosta rano, ali je imala svoj specifičan put sazrevanja. Zapravo, može se reći da su začeci te ideje počeli još 2012. kada smo grupa kolega i ja, kao tada brucoši, otpočeli samoinicijativna i takoreći skvoterska okupljanja na fakultetu, nazvavši tu našu skupinu dramskom sekcijom. S druge strane, može se reći da ideja datira još iz 2005. godine, u okviru tzv. AKUD FON-a, u kom prednjači Teatar FON kao diletantski i poluamaterski dramski sastav. Taj poduhvat, koji je potonje izrastao u jednu značajnu humanitarnu inicijativu našeg fakulteta, nažalost se gasi zbog manjka liderstva u godinama pre nego što kolege i ja upisujemo fakultet. Mi, ni ne znajući za prethodnike, počinjemo da razvijamo svoju ideju. Nakon toga, bile su potrebne skoro pune 2 godine i jedan FON Talent Show krajem 2013. kao deo fakultetske svečanosti, kako bi se ideja o dramskoj sekciji ponovo vratila na dnevni red, ovoga puta uz saznanje da je tako nešto postojalo ranije u obliku AKUD FON-a. Dakle, cela stvar je počela sa namerom da se (ponovo) osnuje dramska sekcija.

Imajući poznanstva i prijateljstva sa ljudima koji su već bili pozorišni aktivni, popunjen je onaj broj ljudi koji je inicijalno nedostajao za taj projekat. A onda smo (na teži način) naučili koliko je za jedan ambiciozan projekat u stvari potrebna baš sekcija. Bilo je potrebno dosta pogrešaka i pokušaja, mnogo rastavljanja da bi se došlo do te spoznaje. Mene je to, priznajem, i lično koštalo. A ta sekcija, odnosno pozorišni studio kako ga je Stanislavski nazivao, ili laboratorijum, predstavlja pripremni teren, poligon, u kom se stvaraoci pripremaju za stvaralaštvo. Pozorišna umetnost je specifična, jer ona ne zavisi samo od jednog, nego od mnoštva stvaralaca, ali nisu svi ljudi, uprkos želji (koja može biti varljiva), spremni za istinsko stvaralaštvo, a ono se najpre ogleda u saradnji. Samim tim vi morate da razvijete odnos između tih stvaralaca pre nego što možete početi da stvarate, a to zahteva najviše posla, naročito kada niste ničim uslovljeni da morate istrajati uz projekat.

Zašto baš „Bufonerija”?

Kada smo otpočeli taj inicijalni projekat s puno ambicije, u pitanju je bila komedija, konkretno „Dr”, Branislava Nušića. Međutim, to nije bilo pogodno za naziv projekta. Konsultovali smo rečnik pozorišnih termina i tom prilikom se izdvojio baš pojam „bufonerija”, koji inače potiče iz francuskog jezika i u bukvalnom prevodu znači šala ili lakrdija. Postoji čak i svojevrsna forma komedije koja se tako zove. Na Fakultetu organizacionih nauka neretka je praksa da se projekti, pa i čitave organizacije, imenuju tako da naziv sadrži to ključno „FON” (InterFON, EkoFON, FONklame itd), što je bio još jedan adut ovog termina koji se već semantički poklapao sa žanrom predstave. Kada se iz tog projekta razvila ideja o čitavoj organizaciji, naziv se prosto zadržao.

Moj otac je čak jednom prilikom napravio konstataciju da mu je zanimljivo kako to početno „BU” faktički označava i Beogradski Univerzitet, što nama u datom trenutku kumovanja nije ni palo na pamet, ali se svakako pokazalo simboličnim iz razloga što, iako pri FON-u, naša organizacija je otvorena za sve studente Beogradskog Univerziteta, pa i šire. Ono što je takođe komplementarno samom nazivu jeste to da, iako ozbiljni i profesionalni u svom odnosu prema radu, ne shvatamo sebe previše ozbiljno. Svesnom igrom mi razvijamo sopstveni obrazovni proces što je ujedno i traženi rezultat, a pozorište je odavno utvrdilo tu istovetnost procesa i rezultata. Svesni smo da učenje mora biti zabavno, jer se učiti može na milion i jedan zanimljiv i kreativan način. Zato Bufonerija.

Zašto birate Instagram kao medij preko koga komunicirate sa publikom?

Jer nam pruža priliku da se povežemo sa našim vršnjacima, sa mladim istomišljenicima (kao što ste i vi uostalom), a i starijima koji, moram priznati, često vide naš rad kao jednu ohrabrujuću stvar i neretko su spremni da nas podrže. Neverovatna je ta razmena koja se odvija. Toliko puta me je kroz dan pun neprilika i frustracija izvukla iskrena i sadržajna poruka nekog pratioca koji je u tom trenutku rešio da podeli sa nama kako je određena objava uticala na njega ili nju. Možda su čak i te impresije podelili sa svima u svom auditorijumu. Mislim da zanemarujemo uticaj koji kvalitetna upotreba medijskog prostora može imati u distribuciji pozitivnog sadržaja, bio on obrazovan, umetnički, šaljiv, sve u jednom ili nešto potpuno treće. Kada neko prepozna vrednost u onome što radite, mislim da nema stimulativnijeg osećaja da nastavite s tim. I ovom prilikom bih se zahvalio svima koji su u ma kom trenutku osetili radost u dodiru sa Bufonerijom i poslušali impuls da deo te iste radosti podele sa nama.

Šta je sve Bufonerija, pored onog što vidimo na Instagramu?

Posmatrajući je od makro ka mikro nivou (nešto što mi FON-ovci najviše volimo da radimo), rekao bih da je Bufonerija: zajednica, pozorište, organizacija i umetnost. Onda se na umetnost opet nadovezuje zajednica i nastaje zatvoren krug, ili bolje reći čudesna spirala bez kraja. Ko me ne razume neka izgugla logaritamsku spiralu. Pojasniću: Zajednica je najpre mladih umetnika, zatim ljudi od pozorišta; kulturnih aktivista i uopšte ljubitelja kulture (koje i okupljamo na Instagramu i Fejsbuku) — amatera sa velikim „A”; menadžera i dobro organizovanih, društveno angažovanih pojedinaca; zajednica pristalica samoobrazovanja… koji svi zajedno čine malo mesta za kulturu.

Pozorište je u tome što je dramska sekcija središte svih njenih aktivnosti (pozorište je u srži svega), i što poštujući svoj istorijat i nastajanje teži da nastavi sa pozorišnom produkcijom, iako trenutno potpuno uživa u svom aktuelnom praktičnom izučavanju dramske pedagogije i facilitacije. Ono što je specifično za naše pozorište, a što je dosledno našim organizacionim korenima, jeste da mi takođe nastojimo da menadžment posmatramo kroz pozorište i da pozorišne tehnike i koncepte primenimo u našim organizacionim aktivnostima. To je dosta jasnije i prirodnije onda kada osvestite celu pomenutu priču o obrazovanju. Ako pozorište posmatrate kao vid komunikacije, medij, a ne samo kao umetničku formu, onda vam je i te kako blisko da marketinške aktivnosti posmatrate kao pozorište, jer oba zavise od usmeravanja pažnje vaše publike, zar ne?

U okviru vaše organizacije organizuju se konkursi za dramsku sekciju. Opiši nam tok rada u vašoj radionici, šta čini jedno omladinsko pozorište?

Omladinsko pozorište, kao i svako pozorište, čine ljudi. U ovom slučaju mladi. Mislim da velika pozorišta imaju sklonost da to zaborave, to da su pozorište najpre ljudi, pa tek onda scena i predstave. Priznajem da sam i sam bio u poziciji da to nesvesno zanemarim, ali tim pre moramo razvijati sisteme unutar naših organizacija da bismo se na to iznova podsećali, jer što je sistem veći, on gubi na svojoj humanosti. Imali smo prilike to da vidimo, čak i u pozorištu. Čak i sada, kada je toliko honorarnih saradnika i slobodnih umetnika ostalo bez ličnog dohotka. Nekako mi je tužno što pozorište kao umetnost koja se možda najviše od svih bavi čovekom, iza kulisa nema dovoljno brige o tom istom čoveku, tj. ljudima, onima koji pozorište čine i stvaraju. Retki su ti razvijeni kolektivi, a i kada postoje nisu takoreći odnegovani, namenski kultivisani, već su plod neke individualne intuicije članova ili niza slučajnih okolnosti.

Međutim, kada ti kolektivi i nastanu, ne postoje razvijeni mehanizmi unutar institucije usmereni na njihovo očuvanje. Dakle, pozorište čine ljudi pre svega, i sistemi podređeni saradnji i stvaranju tih ljudi. Konkretno, naše samoorganizovano omladinsko pozorište ima četiri departmana koji se svi oslanjaju na našu sekciju: Departman za menadžment ljudskih resursa, odnosno menadžment aktivnih stvaralaca, ili HR departman skraćeno, možda i najvažniji od svih u kontekstu prethodne priče, s tim što mi volimo to human resource da modifikujemo u hug rangers, budući da svi članovi tog tima imaju zajedničku sklonost ka grljenju (pogledati sliku ispod).

Departman za marketing i odnose sa javnošću ovoj ekipi ujedno zahvalite za sve ohrabrujuće i inspirativne priče koje čitate iz dana u dan na našim profilima. Departman za produkciju i saradničke odnose – naši ambasadori pred svim saradnicima, partnerima i pokroviteljima, i oni koji su tu da obezbede sve što nam je potrebno da bi naša organizacija i projekti funkcionisali. Departman za montažu, multimedije i grafički dizajn – departman koji je u stalnom deficitu! Konkurs permanentno otvoren! (smeh) Šalu na stranu, još uvek smo u potrazi za pojedincem koji bi se prihvatio pozicije lidera ovog tima. Svi članovi su, dakle, i članovi sekcije i učesnici u aktivnostima nekog od departmana u skladu sa interesovanjima.

Ono što je važno napomenuti jeste da za učešće u sekciji glumački talenat nije presudan, sekcija je pozorište participativnog karaktera, dok oni koji se pokažu izrazito sposobnim i u glumačkom pogledu, mogu potom uzeti učešće u pozorišnim projektima. Radionice su samoorganizovane, što znači da članovi prema utvrđenom rasporedu imaju termin kada je neophodno da osmisle koncept radionice za sve nas i preuzimaju punu odgovornost za njeno sprovođenje i sadržinu. Drugi tip radionica su gostujuće, pri čemu posebno pozivamo stručnjaka iz određene sfere dramske umetnosti koja nas zanima, da bi nam on ili ona održali radionicu. Treći tip su naše javne radionice, koje otvaramo za posetioce i koje sprovodimo svi zajedno. Budite sigurni da ćemo vas pozvati na sledeću.

Nedostaje li nam medija koji nas informišu o kulturnim dešavanjima?

Mislim da nam nedostaje medija koji će kreativno pristupati razvijanju svesti  i potrebe o  važnosti  izveštavanja o kulturnim dešavanjima. To podrazumeva mnogo šire promišljanje medijske komunikacije i komunikacije uopšte. Ko se interesuje za kulturna dešavanja, naći će i više nego što može da isprati i poseti za vreme koje ima. Ja, primera radi, u karantinskom periodu često nisam znao koju onlajn predstavu da ispratim u jednom danu; šta večeras daje Narodno, šta JDP, da li da pratim Londonski nacionalni teatar ili Madlenijanum, ili pak odgledam neku staru predstavu na YouTube kanalu Kulturnog programa RTS-a…

Ovo dajem samo kao primer kako bih ilustrovao da kulturno-umetnički sadržaj postoji i o njemu se priča, problem je u tome ko sluša to o čemu se priča, a tu je poprilično oskudno i svedeno društvo. Mediji tu, naravno, teško da mogu sami da naprave promenu, ali mogu i imaju odgovornost da pokušaju. Nek otpočnu tu medijaciju već jednom, kao što im samo ime već nalaže. Za one koji ne znaju, latinski medium, medius znači središnji ili posrednik. Ovde bih iskoristio priliku da pohvalim vaše stori aktuelnosti o kulturnim dešavanjima koje se u toku određenog dana odvijaju u gradu.

Prethodni period doneo je velike prilike za sve stvaraoce sa interneta . Kako je na vas iz Bufonerije uticala društvena izolovanost usled vanrednog stanja? Kako ste organizovali svoj rad?

Mislim da je presudno što smo uprkos socijalnoj distanci ostali neprestano u međusobnoj komunikaciji. I to nas je, naizgled paradoksalno, zbližilo više nego ikad. Pored prirodne čežnje za ljudskim kontaktom sa kojom smo se svi suočili na svetskom nivou, a koja je našla kakvo takvo utoljenje u našim svakodnevnim prepiskama, mnogi od nas u timu su imali neslućene i veoma teške privatne poteškoće koje potpuno odgovaraju formulaciji vanrednog stanja. Tako smo jedni drugima postali ključna podrška da suočeni sa tim nedaćama, a psihološki već opterećeni (kao i svi usled izolacije), ne pokleknemo. Pomagali smo jedni druge na toliko mnogo načina, da ja lično ne znam kako bih ovaj period prebrodio bez toga. Budući da su kulturni centri zatvoreni, i daleko od toga da je opasnost prošla, još uvek nismo u mogućnosti da nastavimo naš praktični rad. Za sada radimo virutalno.

Bavimo se našom zajednicom i drago mi je da smo nekako svi počeli da doprinosimo daljem razvoju profila. I oni koji nisu u marketing timu pravili su objave, nalazili inspirativne priče, slali ideje, i to je još jedan element zajedništva koji se ispoljio u periodu karantina. Imali smo grupne video i audio pozive, igrali smo društvene igre putem interneta, čak smo zajedno gledali i filmove, a emitovanja predstava redovno komentarišemo i međusobno preporučujemo. Iako nas je pandemija osujetila u našim planiranim projektima, mislim da nas je ovaj period prinudnog samovanja samo dodatno ojačao za dalji rad. Meni je jedna od najlepših saradnji u periodu karantina bilo prevođenje našeg novoplaniranog komada sa još jednom članicom, kao i dalje razrađivanje ideja za tu predstavu u kome nekako svi učestvujemo. To će biti prva predstava svoje vrste kako kod nas, tako i u Bufoneriji, ali ne želim više da otkrivam. Biće vremena za to.

Kako se postaje deo vašeg tima?

U redovnim okolnostima mi imamo naš redovni, a katkad i vanredni konkurs, pri čemu pomenuti HR tim sprovodi naš temeljni selekcioni proces. Ko želi da nam se pridruži, uvek može da nam se javi na mrežama, na naš mejl ili meni lično. A mi ćemo se već dalje organizovati da izađemo u susret i nađemo „malo mesta” za vas.

Naslovna fotografija: Tijana Evtov

Fotografije u tekstu: Milica Dobrojević

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *