Igra, rad, ili nešto treće?

TLDR: Kako Facebook zarađuje na meni?

30. December 2020

Prema Forbsovoj listi, Mark Cukerberg je ove godine peta najbogatija osoba na svetu koja poseduje bogatstvo od čak 98,3 milijarde američkih dolara, što govori u prilog činjenici da je Facebook u današnje vreme najustaljenija biznis platforma među društvenim mrežama, to jest, korporacija koja svoj kapital akumulira prevashodno izvozom privatnih podataka oglašivačima. Međutim, šta to uopšte znači i odakle Cukerbergu (ili Fejsbuku, jer je teško razgraničiti jedno od drugog) tolika zarada, ukoliko uzmemo u obzir čuveno geslo njegove platforme koje je do skoro glasilo – Fejsbuk je besplatan i uvek će to biti? Fun fact je da je avgusta 2019. godine promenjen u „It’s quick and easy“ što u mnogo čemu odražava nove tendencije ove kompanije, ali i daje šlagvorta za postavljanje pitanja o prirodi kapitala koji Facebook nagomilava.

Šta je to quick and easy i da li je usitinu ikad bilo besplatno, jer monete su razne?

Kako se broj dnevnih poseta društvenim mrežama danas meri u milijardama, a vreme na njima u sve većoj količini časova, postavlja se pitanje na koje sve načine ove naizgled besplatne platforme poput Facebook-a, Twittera-a i YouTube-a, koriste podatke o svojim mnogobrojnim korisnicima, njihovim interesovanjima i, uopšte, vremenu provedenom na njima? Na kraju, koja je uloga nas, kao redovnih korisnika u svemu tome, i da li i kako doprinosimo njihovom sve većem bogatstvu? Koja je granica između slobodnog vremena i eksploatacije i da li mi, pored redovno zaposlenih u Facebook-u, kojih je 52,534, radimo nešto za njegovu dobit?

Kada se inače govori o radu, prevashodno se podrazumeva neko zaposlenje, uzimanje aktivnog učešća u proizvodnom procesu, odnosno obavljanje posla koje se kompenzuje novčanom naknadom. Međutim, u poslednje dve decenije, sve više se insistira na pojmu digitalnog rada, koji karakteriše sve ono što pobija tradicionalnu definiciju rada i očitava se u mapiranju nematerijalnih aktivnosti koje u kapitalističkom načinu proizvodnje obično nisu prepoznate kao rad, a ipak stvaraju višak vrednosti. Upravo u ovom kontekstu možemo locirati izvor Facebook-ovog profita, jer, pored radnika koji održavaju platformu i rade na njenom unapređenju, tu smo i mi, korisnici, koji aktivno doprinosimo konstantnom rastu njegove zarade.

Koristeći, da li i stvaramo?

Tezu da stvaranje user generated content-a podleže teoriji rada podržavaju kritičke teorijske tendencije iznedrene poslednje decenije XXI veka, ali i sve češći novinski članci i vesti koji, podstaknuti mnogobrojnim skandalima koji se najpre tiču neregularnosti kada je reč o čuvanju podataka i kršenjima privatnosti unutar ovih mreža. Međutim, ove teorijske tendencije idu i korak dalje, postavljajući pitanja o prirodi društvenih odnosa među platformama i njenim korisnicima.

Ako se uzme da „kapitalizam povezuje rad i igru u destruktivnoj dijalektici“, onda je radna snaga koja je stvorena sinergijom rada i zabave produkt nove ideologije kapitalizma: objektivno eksploatisani rad predstavljen je kao polje kreativnost, slobode i autonomije, koja je za one koji taj rad obavljaju prikazana u vidu zabave. Da bi radnici trebalo da se zabave i vole svoje objektivno otuđenje, postala je nova ideološka strategija kapitala i teorije upravljanja. Ideološki aspekti koje Fejsbuk i druge korporativne platforme sadrže u sebi najpre su činjenice da se prikazuju kao platforme za zabavu, demokratizaciju i opštu participaciju u informisanju, što neretko koriste u svojim programskim tekstovima, javnim nastupima i slično.

Nedavna dostignuća digitalne tehnologije, posebno Interneta i Web 2.0, dovela su do novog načina proizvodnje koji zamagljuje dugogodišnju razliku između proizvođača i potrošača, autora i čitalaca, govornika i publike. Tradicionalna dihotomija između onih koji proizvode i onih koji konzumiraju sadržaj tendenciozno se prožima još od sredine dvadesetog veka, da bi, posredstvom interaktivnosti koju digitalne platforme, oličene u društvenim mrežama, nude, ova granica konačno bila i ukinuta. Platforme u okviru Web 1.0 okarakterisane su, pre svega, jednosmernom komunikacijom, izostankom participativnosti i korisničkih intervencija – bile su fokusirane na servisiranje informacija i distribuciju sadržaja ka korisnicima, što je održavalo tradicionalni model razlike između proizvodnje i potrošnje.

Pojavom Web 2.0 stvari se fundamentalno menjaju, budući da je horizont interaktivnosti naglo proširen – dotadašnji tradicionalno pasivni korisnici u velikoj meri utiču na oblikovanje nove paradigme Internet komunikacije i ekonomije, ne samo sopstvenim doprinosom u vidu kreiranja autorskog sadržaja, već i stvaranjem potražnje za mrežama i platformama koji ovakav vid komunikacije podržavaju. Rečeno u ekonomskim okvirima, Web 2.0 omogućava korisnicima da direktno učestvuju u proizvodnom procesu. U svojoj biti veoma dobrodošao fenomen koji počiva na principima demokratizacije, opštoj participativnosti, koautorstvu i saradnji, kojima kapitalistički oblik proizvodnje nije sklon, ovaj vid komunikacije samo naizgled nadilazi uspostavljene društvene odnose. Premda postoje neprofitne platforme koje čuvaju gore navedene ideje slobodnog udruživanja radi angažovanja na pitanjima širenja znanja, opšte dostupnosti informacija i prenebregavanja pravnih okvira unutar polja autorskih prava (Wikipedia, Sci Hub i sl.), slučaj je pokazao da su tendencije Web 2.0 doprinele da ove pozitivne prakse ostanu u manjini, dok preovladava model komodifikacije podataka i njihovog tržišnog valorizovanja.

Teorijske tendencije dvadesetog veka, unekoliko su adresirale fenomen prožimanja proizvodnje i potrošnje u medijima, koji je tada bio u svom začetku, pa premda krnje, ipak su težile da mapiraju i analizaraju ovu pojavu, prepoznavši je kao važnu. Šezdesetih godina predviđa se da će se sa širenjem elektronskih medija tradicionalna dihotomija između proizvođača i potrošača smanjiti. Tek će uvođenjem termina „prosumpcije“ (production + consumption) krajem osamdesetih godina prošlog veka, ova tendencija dobiti svoj naziv, ali ne i puni teorijski okvir. Okarakterisana kao pozitivna pojava koja teži osvajanju novih prostora slobode i ukidanju posrednika u činu komunikacije, prosumpcija podrazumeva korisnika koji uzima aktivnog učešća u stvaranju sadržaja (user generated content). U tom smislu, prosumpcija je mehanizam koji omogućava direktniji pristup konzumenata, doprinoseći demokratizaciji tržišta, pružajući običnim ljudima veću kontrolu nad svojim svetom.

Premda u svojoj viziji individualnih proaktivnih korisnika, prosumpcija vidi povratak tekovinama predindustrijske ekonomije koja se sastojala uglavnom od nemonetizovane, nekomercijalne radne snage koja stvara u cilju sopstvene potrošnje, ona propušta da sagleda korisnika kao pripadnika šire društvene kategorije, zanemarujući objektivne odnose društvenih struktura i istovremeno propuštajući da adresira kreativne načine putem kojih prosumeri integrišu svoje kreativne kapacitete u akumulaciju kapitala.

Neki od ovih nedostataka rešeni su marksističkim pristupima, gde se prosumerizam interpretira kroz prizmu digitalnog rada. Kako sam Marks očigledno nije mogao da predvidi preokrete u kapitalizmu i pojavu informacionog kapitalizma koji transformišu rad na radikalne načine,  problem digitalnog rada podrobnije razumevamo kroz pojam nematerijalnog rada koji je uvela škola italijanskih autonomista. Sam čin prosumpcije omogućava kapitalu da pristupi nematerijalnom radu – subjektivnim, komunikacijskim, afektivnim i kulturnim komponentama koje su integrisane u proces proizvodnje. Dok su sa jedne strane ove komponente karakteristične za sferu privatnog, onog najličnijeg poput kreativnih kapaciteta, ideja i želja, istovremeno one bivaju podređene logici kapitalizma putem komodifikacije.

Obim i značaj nematerijalne radne snage pojačani su do, istorijski do sada, neviđenih nivoa pojavom postindustrijskog, post-fordističkog kapitalizma i zamagljivanjem granica između cirkulacije i proizvodnje, što rezultira u činjenici da je i cirkulacija informacija ujedno i proizvodnja. Upravo zbog široke primene mrežnih tehnologija i velike popularnosti društvenih mreža, kapitalizam uspeva da eksproprira vrednost iz komunikacije mnoštva, što ih čini mestom centralnih proizvodnih snaga i novim izvorom eksploatacije.

Upravo organizovana i korporativno ustrojena mrežna tehnologija sada omogućava kapitalu pristup proizvodnim silama koje do sada nisu bile lako dostupne, kao što su komunikacija, slobodno vreme, lična interesovanja i slično. Prosumpcija omogućava kapitalu pristup resursima koji postaju sve važniji za proces akumulacije u digitalnim uslovima, a koje je teško ekstrahovati iz tradicionalne radne snage. Na primeru društvenih mreža jasno je kako se kapitalistički proizvodni odnosi zasnivaju upravo na skrivenosti društvenih odnosa koji se u okviru njih odvijaju. Da se ​​prosumperi ne osećaju eksploatisanim, dokaz je savremene kapitalističke ideologije gde je takva eksploatacija zaista legitimisana zahtevom da rad (rezultirajući stvaranjem viška vrednosti) dovede do „ispunjenja, društvenog priznanja i stvaranja profesionalnih mreža, tj. socijalnog kapitala“, i očekivanje potrošača da „proizvodi i usluge, sadržaj i alati na Internetu… budu dostupni besplatno“.

Prvenstveno se na problem prosumerizma kao osnovnog vida ispoljavanja digitalnog rada gleda kao na mehanizam koji pomaže u prevazilaženju otuđujućih efekata industrijskog društva povezanih sa jasnim razdvajanjem proizvodnje i potrošnje. Ovakav stav dalje objašnjava zašto su proaktivni korisnici spremni da svoje slobodno vreme podrede stvaranju viška vrednosti – subjektivno oni ovakvu vrstu rada doživljavaju kao igru, polje ispoljavanja svog identiteta, želja, aspiracija i sl, što dalje rezultira perpetuacijom ovog modusa kapitalsitičke prozivodnje. Prosumpcija tako obećava da će prevazići ove zamke ubrizgavanjem potrošačkog etosa (koji se odnosi na igru, radost i izbor) u proizvodni proces i ubrizgavanje produktivističkog etosa (kreativnost, angažman, samoizražavanje i objektivizacija) u prakse potrošnje. Iz teorijske perspektive koja se ovde nudi, digitalni rad i pojam prosumerizma koji ga karakteriše, ne shvata se kao način proizvodnje koji podriva principe kapitalizma, već upravo kao ona praksa koja ih produbljuje i dovodi do njihove dalje perpetuacije.

Iza distopije?

Sa pojavom novih digitalnih medija definitivno je došlo do tektonskih pomeranja unutar teorijskog sagledavanja problema, ne samo user generated content-a, nego i onih skrivenih tendencija koje on sa sobom nosi. Pitanje prirode rada, koje se nametnulo u teorijskim debatama, doduše, nedovoljno istraženo i postavljano, polako ulazi i u javni diskurs. Ipak, neophodno je što podrobnije i sa što više frontova pristupiti analizi problema digitalnog rada, ne bi li se rasvetleli svi oni društveni odnosi koji ga oblikuju, zatim, posredstvom GDPR-a i novih, tome sličnih regulativa uspostaviti nove, iscprnije legislatorne propise koji bi morali insistirati na regulaciji ove problematike, kao i na sprovođenju oštrih zakona i njima propisanih konsekvenci, koji bi sprečili dalju eskploataciju korisnika i učinili društvene mreže onakvim kakve su bile zamišljene u svom začetku.

Iako se danas prostor svakodnevice velikim delom odvija unutar prostora Interneta, sa sve većom tendencijom da bude u što ozbiljnijoj meri zastupljen i apstrahovan posredstvom VR tehnologije, ne sme se ispustiti iz vida činjenica da, iako je postao osnovno sredstvo komunikacije, razmene informacija i opšteg napretka na tehnološkom nivou, Internet i svi oni epiteti koje on nosi uz sebe su tu da olakšaju i premoste svakodnevne prepreke, rečju da služe čoveku, ne i da je u potpunosti zamene. I premda se u javnom i umetničkom diskursu ove savremene tendencije preispituju u cilju podizanja svesti korisnika (serija Black Mirror, zatim Mr. Robot i sl.) predočavajući nam potpuno distopijsku sliku onoga što bi se moglo nazvati krajnjim instancama zloupotrebe interneta, iluzorno i pre svega jalovo i neosnovano bi bilo pozivati na bojkot Internet platformi i društvenih mreža – verovatan slučaj je da bi to samo pospešilo njihovu upotrebu, izazvalo revolt korisnika i uopšteno, dovelo do sloma jedne u biti, ne nužno loše pojave. Praksa je pokazala da postoje online zajednice koje, poput profitabilnih društvenih mreža, služe kako socijalizaciji, tako i deljenju informacija, i, uprkos tome, ne profitiraju u onoj meri u kojoj bogatstvo stiču veliki korporativni giganti poput Facebook-a.

Autorka teksta: Marina Savić

Naslovna ilustracija: The Shelf

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Preporučeni tekstovi

Mladi na tržištu rada

Mladi na tržištu rada

Iskustvo rada za mlade danas i različiti izazovi prekarijata, od prekovremenog rada i ubrzanih tehnoloških promena do straha od otkaza i pitanja mentalnog zdravlja