Ima dobrih filmova u državi Danskoj

Zanimljivih trilera, odličnih drama i komedija koje niko ne razume
Piše: Jovan Kostić

11. March 2021

Nije da uopšte ne volim holivudske filmove, samo me sve više podsećaju na one nudle koje kupiš u supermarketu, pa dobiješ gratis i činiju. Čim prvi put pogledaš pakovanje te testenine, odmah ti je jasno šta se unutra nalazi i tu nema nikakvog prostora za iznenađenje: uvek su tu isti skupljeni rezanci sa dodatkom kvazi nečega. Isto tako se osećam i kada na filmskom plakatu po milioniti put vidim ukletu kuću, zaljubljeni par koji će se sastaviti i rastaviti da bi se na kraju opet sastavio ili tajnog agenta kome je potrebno 86 obrta da bi shvatio da mu je jedini prijatelj u stvari neprijatelj. Bilo da mi sleduju nudle ili ovakav sadžaj, znam da je preda mnom iskustvo sa 0% uzbuđenja. Po završetku i jednog i drugog, osećaj je isti – kao da se ništa nije ni desilo. Filmovi su najbolji kada su najjači. Kada te nateraju da preispitaš sebe i sve oko sebe, do te mere da te bukvalno proganjaju i ne možeš danima da ih izbaciš iz glave. Da ne grešim dušu, nisu svi američki filmovi mlaki i instant-zaboravni kao studentski obrok, ali bi uz većinu njiih odlično išao komentar Pikca iz Roda: „Ni da me dirne“.

Međutim, internet je jedna ogromna turistička agencija, gde pored Amerike postoji još mnogo filmskih destinacija, koje se mogu posetiti uz samo par klikova (i to bez PCR testa). Srećom, na drugim mestima se filmovi prave na potpuno drugačiji način i čovek ih zaista gleda na sopstvenu odgovornost. Tu niko ne pazi da li će povrediti nečija osećanja, već se na neki način i trude da to učine. Zato ćemo sada otputovati na takvo područje. Idemo pravo na sever evropskog kontinenta, tamo gde čovek može da zaradi baš dobre pare, ali da usput umre od dosade. Dame i gospodo, dobrodošli u Dansku.

Danska kinematografija se proteže od 1906. godine, kada je osnovan Nordisk, najstarija aktivna filmska kompanija, do dana današnjeg kada đuskamo uz Mikkelsena dok pevušimo what a beautiful beautiful life… U tih 115 godina Danci su objavili baš mnogo filmova, ali je malo njih distributerskim putevima uspelo da dođe do naših očiju (džaba su pravili). Danske filmove je čak i sada malo teže pronaći na internetu, što zbog njihovih čudnih slova (napisah to našim čudnim slovima), što zbog toga što im nazivi na engleskom često nisu preterano inspirativni. Omiljeni primer mi je film nazvan „R“ koji verovatno ni Šerlok ne bi uspeo da pronađe.

Zanimljivo je da su krajem 1960-ih godina Danci odlučili da javno priznaju da su najveći perverznjaci na svetu, time što su prvi legalizovali pornografiju. To je dovelo do… ko zna sve čega, ali i do toga da takav sadržaj u određenoj meri upliva u standardne filmske tokove. Tako da se nemojte previše začuditi kada vam IMDB na listama danskih filmova ponudi vrlo diskutabilan sadržaj. Međutim, kada to sagledamo sa ozbiljnije strane, takva odluka je danskom filmu otvorila vrata za dosta provokativnije, a samim tim i slobodnije izražavanje – što je veoma bitno kada posmatramo film kao formu umetnosti, a ne samo kao industriju zabave.

Ne možemo da pričamo o danskom filmu, a da ne spomenemo Dogma95 manifest. On se potpisuje tako jer su baš 1995. godine dva bitna danska režisera – mračni Lars Von Tier i gotivnije mračni Thomas Vintenberg, verujem, bili vrlo iznervirani time koliko je moderna tehnologija postala bitna i neophodna pri stvaranju filmova. Zato su odlučili da podstaknu vraćanje korenima i kreirali svojevrsno uputstvo za pravljenje filmova po tradicionalnim metodama. Na taj način bi u prvi plan došle najvažnije stvari – vizija reditelja, scenario i glumačka izvedba, dok bi tehnička strana bila dosta zanemarena. Neka od Dogma95 pravila su bila da se film mora snimati iz ruke, isključivo na lokaciji, bez donošenja rekvizita, sa potpuno prirodnim osvetljenjem uz mogući dodatak samo jedne lampe na kameru – i to ako baš mora. Pored toga nije bilo dozvoljeno dodavati nikakve zvuke, a ni muziku koja nije bila tu pri snimanju. Bilo je tu još mnogo pravila, a jedno od zanimljivijih je da reditelj nije smeo da se pomene nigde – ni na početku, ni na kraju filma. Ovaj pokret je bio jako dobro prihvaćen i u okviru njega su snimljena ukupno 35 filma. Tu su najviše profitirali mladi neafirmisani filmski autori, koji su dobili priliku da u sličnim uslovima, kao najveći majstori zanata, pokažu da imaju šta da kažu.

Gledajući veliki broj danskih filmova, nagledao sam se svega i svačega, ali mi je posebno zapala za oko jedna stvar. Zaista mi nije jasno koju nadljudsku snagu i energiju poseduje Mads Mikkelsen kada uspeva da stigne da (fenomenalno) odigra glavnu ulogu u skoro svakom njihovom filmu. Ono što mi je kod njega posebno zanimljivo je to što ne bira mnogo žanrove, nego ga čas gledamo u najozbiljnijim mogućim dramama – kao što je Jagten, a već u sledećem trenutku u nekoj potpuno bizarnoj komediji, kao što je Men & Chicken.

Sada kada smo se ispričali o Dogmi i pornografiji, možemo da pređemo na dobre filmove:

Pusher trilogija (režija: Nicolas Winding Refn)

Nicholas Winding Refn je reditelj koji je danas veoma poznat u svetskim okvirima po filmovima izuzetne lepote kadrova, kakvi su Drive i Bronson. Međutim, pre dolaska u Ameriku i razvijanja svoje neonske estetike, mladi Refn je u ograničenim budžetskim okvirima dokazao kolika je veličina njegovog talenta. Sa svojih 25 godina, na ulicama Kopenhagena, kamerom iz ruke snima svoj prvi film Pusher – koji će dobiti kultni status, lansirati njegovu i Mikkelsenovu karijeru i kasnije dobiti još dva jednako uspešna nastavka.

Svaki deo Pusher trilogije stavlja u prvi plan drugog kriminalca iz istog okruženja. Na taj način se filmovi, iako odvojeni radnjom i glavnim motivima, donekle dopunjuju i zajedno čine punu sliku realnosti kriminalnog života ovog grada.

Prvi deo prati sedmodnevnu priču o dileru (Kim Bodnia) koga pogrešan izbor poslova dovodi do ozbiljnih dugova pogrešnim ljudima (Srbima). I po pravilu ulice, svaki njegov pokušaj da se izvuče, guta ga još dublje.

U drugom delu pratimo njegovog najboljeg ortaka (Mikkelsen), koji na pozadini glave ima istetoviranu reč „Respect“. On je u prvom delu prikazan kao potpuni idiot, ali ovoga puta dobijamo priliku da saznamo malo više o pozadini njegove priče. Tema ovog dela je porodica u kriminalnom okruženju. To posmatramo kroz dve prizme – kroz odnos Madsovog lika sa ocem kriminalcem i kroz njegovo suočavanje sa time što je verovatno postao otac.

Treći deo je potpuna kulminacija ovog kriminalnog ludila. Bar 70% filma je na srpskom jeziku, jer pratimo srpskog krimi-bosa po imenu Milo (Zlatko Burić), koji u toku jednog neverovatno haotičnog dana pokušava da ostane trezan dok organizuje ćerkin rođendan i rešava 1001 problem sa Turcima i Albancima. Malo je boljih i tenzičnijih filmova za gledanje od Pusher trojke.

Ono što je za nas posebno zanimljivo je to što su Srbi žestoko umešani u sva tri Pusher dela. Iako smo (kao i uvek) prikazani kao kriminalci, ovoga puta to deluje vrlo autentično, pa ne može čovek baš ni da se naljuti. Na izlogu Milovog kafića je Zvezdin grb, a na zidovima su kalendari sa srpskim generalima. Vidi se da je Refn imao ozbiljno obaveštene saradnike o svemu tome i da je ljudima sa naših prostora dao priličnu slobodu pri improvizovanju dijaloga, jer srpski dijalog nikada na filmu nije delovao toliko prirodno.

The Celebration / Festen (režija: Thomas Vinterberg)

Festen je prvi, ujedno i najpoznatiji, film snimljen u skladu sa Dogma95 načelima. Reditelj ovog filma, Thomas Vintenberg, jedan je od osnivača tog pokreta. Međutim, čak ni njemu nije bilo lako da se pridržava tih milion načela, pa je zajedno sa snimateljima morao da bude izuzetno dovitljiv. Recimo, pri snimanju jedne od scena, glavni glumac je morao da padne na pod, držeći u ruci kameru, kako bi se takav efekat zaista ostvario, jer nisu ništa smeli da dodaju u post-produkciji. Zanimljivo je da je kasnije Vintenberg priznao je da ipak prekrio jedan prozor jer mu je baš smetao u kadru, tako da je ipak na kraju prekršio pravilo, ali mu je oprošteno.

Ovaj film nas uzima za ruku i vodi na rođendansku proslavu patrijarhalne glave moćne porodice. Dok posmatramo kako svi gosti pristižu, u vazduhu se oseća da će nešto ozbiljno krenuti po zlu. Znamo da smo na pravom mestu u pravo vreme i da samo treba da sačekamo.

Snimanje iz ruke, skraćeni format slike i sva živa dogmatska ograničenja su ovom filmu baš išli na ruku, jer su od njega stvorili veoma intimno iskustvo, nalik stvarnom dokumentarnom snimku neke porodične proslave. Thomas Vintenberg je izuzetno pametan reditelj, koji je pri samoj tematici prepoznao da može da igra na voajersku kartu koja gađa dubinu duše gledalaca koji žele da vide šta se dešava iza kulisa najbogatijih, verujući da, po pravilu neke ravnoteže u univerzumu, tu mora da se nađe neka ozbiljna prljavština.

A Royal Affair / En kongelig affære (režija: Nikolaj Arcel)

Ako bih ikada započeo filmsku preporuku sa time da je film o kome govorim „periodna drama“, znam da bi se istog trenutka mozak mog sagovornika u potpunosti ugasio i da više ne bi čuo nijednu reč iz mojih usta. Mislim da smo, jednostavno, tako programirani. Verujem da u svetu postoje neka uzvišena bića koja ne funkcionišu po tom principu, ali ih, nažalost, još uvek nisam upoznao.

Radnja filma A Royal Affair je inspirisana stvarnim događajima danske istorije. U centru pažnje je mlada britanska plemkinja (Alicia Vikander) koja po ugovorenom braku postaje kraljica Danske. Međutim, svi njeni snovi se ruše onog trenutka kada upoznaje svog budućeg muža, kralja koji je pomalo lud (nije Džofri, ali nije daleko). Ipak, ona pronalazi slamku spasa za koju se svim srcem hvata, a to je upoznavanje kraljevog ličnog lekara (Mads Mikkelsen).

Iako na prvi pogled naziva i opisa ovo deluje kao čista romantična drama, ovaj film je prvenstveno politička drama (ako vas sad nisam izgubio, neću nikad). Znam da to sve na papiru deluje izuzetno dosadno, ali je zapravo jako zanimljivo. Imamo ludog kralja, prelepu kraljicu koja se muva sa lekarom, političke igre, spletke i prevrate… pa i nije sve to toliko daleko od neke od ranijih sezona Game of Thrones-a. Iskreno da vam kažem, nisam ni ja preterano uzvišeno biće koje ume da ceni periodne scenografije, kostime i cimanje da sve to izgleda tako kao što je zaista bilo, ali mi je ovaj film bio toliko zanimljiv da sam ga pogledao čak dva puta – što ipak govori o njegovom kvalitetu.

The Gulity / Den skyldige (režija Gustav Möller)

Šta je potrebno za dobar triler? Rapsodija jurnjave, pucnjave i tenzične muzike ili samo dobar scenario koji te ščepa i ne pušta, a onda zavrne vrat kada to najmanje očekuješ? Ovaj film daje jako dobar odgovor na to pitanje.

The Guilty je jedan od onih namerno limitiranih filmova. Čitava radnja se odvija putem telefonskih razgovora koje vodi policajac (Jakob Cedergren) u službi za prijavljivanje hitnih slučajeva. Kroz njegov odnos sa okolinom i deliće razgovora, ubrzo naslućujemo da to i nije baš njegova prirodna pozicija, već da je tu dobio privremeni premeštaj. To će biti jako važno kada iznenada primi poziv otmice, što ga šalje na telefonski put rešavanja problema za koji nije u potpunosti istreniran, već se oslanja na svoj detektivski instinkt.

Fascinantno je što tokom čitavog trajanja filma slikom posmatramo isključivo policajca koji priča telefonom sa ljudima. Još fascinantnije je što ti razgovori, koji su još na danskom jeziku, uspevaju bez ikakvih problema da održe pažnju tokom čitavih sat i po vremena i pruže nam ono što svetskoj kinematografiji poslednjih godina i te kako fali – jako dobar triler.

The Hunt / Jagten (režija: Thomas Vinterberg)

Ubedljivo najstrašniji horori su previše realne drame. Nije lako gledati ljudsku zajednicu koja može predstavljati ogledalo naše ili bilo koje druge, kako pri suočavanju sa veoma ozbiljnom situacijom, ne uspeva da se odupre nepromišljenim instinktima traženja što bržeg paničnog rešenja, stavljajući time nedužne ljudske živote na kocku.

Jagten je film koji u svojoj osnovi nosi jako tešku i ozbiljnu temu, koja je obrađena na vrhunski način. Radnja filma prati vaspitača u vrtiću (Mikkelsen) koga devojčica bezazleno optužuje za seksualno uznemiravanje. Neki lošiji film bi ovakvu postavku iskoristio da podeli publiku na one koji misle da je to uradio i one koji misle da nije. Srećom, Thomas Vinterberg je previše ozbiljan autor za tako nešto i jako brzo nam otkriva da vaspitač nije učinio ništa pogrešno, već da je dete lagalo. To mu daje temelj za drugu, veoma jaku priču o odnosu čoveka i zajednice.

Ovaj film nam govori o tome da su neke reči i optužbe toliko velike da se u ljudskom umu nikada ne mogu povući, čak ni onda kada potvrđeno nisu istinite. Jagten se, zbog izuzetno pametnog pristupa i još bolje egzekucije, opravdano smatra jednim od najboljih danskih filmova ikada.

After the Wedding (režija: Susanne Bier)

Susanne Bier, sa pravom, spada u red najpoznatijih i najznačajnijih modernih danskih reditelja. Njeni filmovi su internacionalno priznati i bili su veoma zapaženi na svim mogućim festivalima. Međutim, moj utisak je da su njeni filmovi nekako bliži holivudskoj nego danskoj kinematografiji, pa stoga i ne iznenađuje što se njena karijera poslednjih godina odvija u Americi.

Radnja filma After the Wedding nas upoznaje sa Jakobom (Mads Mikkelsen), Dancem koji pomaže siročićima u siromašnom delu Indije, negde van civilizacije. On dobija poziv da se vrati u Dansku, kako bi od tamošnjeg moćnika dobio novčanu pomoć za sirotište. Međutim, na tom putovanju u smeru svog nekadašnjeg života, susreće se sa posledicama prošlosti, koje komplikuju stvari u velikoj meri.

U centru zbivanja ovog filma se dešava porodična drama, koja kroz likove postavlja dobra karakterna pitanja. Ipak, ovo nije tih i spor film koji će nešto naslutiti, a zatim pustiti da to odleži, već govorimo o intenzivnoj drami u kojoj se stalno nešto važno dešava (to je taj Holivud). Ono što me je plašilo tokom čitavog trajanja filma je to što konstantno flertuje sa melodramom, ali se srećom nisu prešle granice realnosti i nekontrolisane emocije. Dobar je ovo film i vredi ga pogledati. Postoji i američki rimejk koji vam, kao i uvek, preporučujem da ignorišete.

Land of Mine / Under sandet (režija: Martin Zandvliet)

Rat se prodaje kao borba dobra i zla. Na jednoj strani je sve crno, a na drugoj belo. Kada je tako, mnogo je lakše zauzeti i podržavati sve što dolazi sa jedne strane, a u potpunosti osuditi i mrzeti sve što dolazi sa druge. U takvoj generalizaciji nema reči o ljudskosti i niko ne pita za one koji se nalaze u središtu toga, bez ikakvog udela i izbora.

Radnja filma Land of Mine prati surov istorijski događaj prožet moralnom dilemom. Kada se završila nemačka okupacija Danske, duž obale je ostalo hiljade i hiljade mina koje su Nemci posadili. S obzirom da je rat prošao, bilo je potrebno te mine povaditi. U danskim mislima je bila osveta, pa je logika bila sledeća: sami ste ih stavili, sami ih izvadite. Zbog toga su zadržali grupe nemačkih vojnika i poslali ih u ove samoubilačke misije.

Ovakva odluka, koja nekome možda na prvi pogled možda i ima nekog smisla, potpuno pada u vodu kada vidimo lica „vojnika“ kojima je dodeljen ovaj zadatak. To nisu Adolfi i Gebelsi zaslužni za zla, već golobradi dečaci koji nemaju nikakve veze sa uniformama koje nose. Oni su gladni, dovikuju majke, boje se za svoje živote i udomljavaju insekte da osete bilo kakav dodir prirode i lepše strane života… tako da su suštinski isti kao bilo koji drugi dečaci ovog sveta. U njima nema grama nacizma, niti bilo čega sličnog, ali ponovo moraju da nose tuđe breme. Da li ih zbog uniforme ponovo slati u smrt? Samo zato što su rođeni na pogrešnom mestu u pogrešno vreme? Da li smo bolji od najsurovijeg neprijatelja ako se koristimo sličnim metodama? Najveća snaga ovog filma je što tokom gledanja pokreće velike moralne diskusije u nama.

Department Q: The Keeper of Lost Causes / Kvinden i buret (režija: Mikkel Nørgaard)

Svetu treba dobrih trilera za mozganje, nagađanje i opuštanje. Ono što nam se nudi uglavnom ide iz rupe u rupu, samo da bi se došlo do senzacionalnog obrta koji nema nikakvog smisla i koji bi svako sa dva grama mozga odmah provalio. Zato sam spreman da oberučke prigrlim i preporučim sve trilere koji prolaze makar osnovne zakone logike. Department Q filmovi (za sada ih ima 4) su zasnovani na beskonačnom nizu knjiga je napisao Jussi Adler-Olsen. Ovo je prvi i najbolji od njih.

Carl Mørck (Nikolaj Lie Kaas) je, kako to obično biva, veliki detektiv i još veći mizantrop, koga po kazni premeštaju u podrumsko odeljenje za zastarele slučajeve. Tu se udružuje sa dobroćudnim partnerom (Fares Fares), suprotnog karaktera i zajedno pronalaze slučaj samoubistva, koji im ne deluje logično. Nasuprot svim naređenjima, odlučuju da se ipak posvete otkrivanju šta se tu desilo.

Ruku na srce, ovaj film ispunjava skoro sve šablonske kolone, ali je i dalje jako simpatičan i pruža sve ono što bi se od žanrovskog trilera očekivalo i želelo. Detektivi su dobro napisani i imaju simpatičnu hemiju, a slučaj je dovoljno komplikovan da se ne može iz prve pogoditi u 20. minutu filma (što nije redak slučaj). Takođe, motivacija likova, što dobrih, što zlih, je dobro usklađena sa karkternim osobinama, što dovodi do postupaka koji zapravo imaju smisla. Šta više očekivati od jednog trilera i života?

Nažalost, dalji nastavci su dosta lošiji, posebno treći koji me je baš iznervirao.

Adam’s Apples / Adams æbler (režija: Anders Thomas Jensen)

Nisam mogao da napišem tekst o danskim filmovima, a da ne pomenem njihov neverovatno specifičan (da se tako izrazim) smisao za humor. Njihove komedije su crne komedije i njihova glavna odlika je da samo Danci mogu da ih razumeju. Za to je zaslužan čovek po imenu Anders Thomas Jensen koji je ubedljivo najzastupljeniji scenarista u danskoj kinematografiji, jer uz svaki drugi film stoji njegovo ime. Od 2000. godine kreće da režira crne komedije i svaka nova je bizarnija od sledeće. Ove godine izlazi njegov novi film, a s obzirom na to da je prethodni bio Men & Chicken koji me i dalje proganja u snovima, moram priznati da ga se malo plašim.

Adam’s Apples je film u kome neonacistu (Urlich Thomsen) šalju iz zatvora u crkvu kako bi svoju kaznu odradio kroz društveno koristan rad. Ono što ne može ni da pretpostavi je da će ga u crkvi dočekati ekipa neobičnih likova predvođenih neverovatno čudnim sveštenikom (Mads Mikkelsen) koji svet gleda kroz najveće moguće ružičaste naočare.

Ovo je film koji kombinuje sve i svašta. Ima tu raznoraznih metafora, poruka i biblijskih referenci, ali sve pada u potpuno drugi plan kada jako bizarne stvari kreću da se dešavaju na ekranu. Ovaj, kao ni ostali filmovi istog reditelja, nisu baš za svakoga i verovatno bi većina ljudi trebalo da ih preskoči. Ipak, možda ste baš među onim ljudima koji, nalik na Dance, uživaju u ovakvoj vrsti sadržaja. U svakom slučaju, nemojte da kažete da vas nisam upozorio.

To bi bilo to od mene i danske kinematografije. Uz ove filmove, obavezno pogledajte i film Another Round, koji se nije našao na ovoj listi jer smo o njemu skoro već pisali kao o najboljem filmu iz 2020. godine. Taj tekst možete pročitati ovde.

Želim vam da uživate u istraživanju različitih predela i da tamo pronađete neke nove i drugačije, potpuno neverovatne filmove.

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Preporučeni tekstovi

Dodela Oblaka

Dodela Oblaka

Glasaj za svog favorita među nominovanima za ovogodišnju dodelu Oskara!