fbpx

Inkluzivna umetnost Marije Jevtić Dajić

Pričali smo sa Marijom o njenim taktilnim skulpturama, teorijskom radu, značaju zalaganja za pristup umetnosti osobama sa invaliditetom i daljim planovima.

11. May 2020

Marija Jevtić Dajić je diplomirala na Akademiji umetnosti u Novom Sadu nakon čega je upisala doktorske studije na smeru grafički dizajn na Prirodno matematičkom fakultetu u Ljubljani i scenski dizajn na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu. Autorka je više od dvadeset samostalnih izložbi u galerijskim prostorima Beograda, Subotice, Novog Sada, Kraljeva, Zrenjanina, Apatina i Kosovske Mitrovice, a Oblakoder je njen rad  izložio u okviru grupne virtuelne izložbe „Umetnost u izolaciji”. Aktivno izlaže od 2009. godine i učestvovala je na velikom broju grupnih izložbi, likovnih kolonija i radionica.

Marija se pored umetničkog staralaštva bavi i  teorijskim radom iz oblasti savremene umetnosti i izučava proces reinterpretacije klasične umetnosti u digitalnu. Fokus njenog višegodišnjeg rada je proces približavanja kulturnih sadržaja osobama sa invaliditetom. Performansima i taktilnim skulpturama omogućava ljudima, koji usled hendikepa  nemaju pristup umetnosti, da poimaju svet na drugačiji način.

Pričali smo sa Marijom o njenim taktilnim skulpturama, teorijskom radu, značaju zalaganja za pristup umetnosti osobama sa invaliditetom i planovima za period nakon izolacije.

Usled mera izolacije izložba Prenos identiteta i morfoloških karakteristika umetničkih dela na taktilne 3d modele za slepe i slabovide je odložena za septembar . Na izložbi ćeš predstaviti taktilne radove/skulpture. Kada si počela da dvodimenzionalne ideje razvijaš u prostorne strukture koje se, osim vidom, doživljavaju i čulom dodira?

Izložba koja će se u septembru održati u Legatu Petra Lubarde je trebalo da predstavi spoj vizuelne umetnosti i 3D štampanih taktilnih objekata i da na taj način napravi jedinstvo dve suprotnosti. Jedne, koja se odnosi na prvenstveno vizuelno opažanje, i druge koja predstavlja doživljaj čulom dodira kao ključni vid doživljaja dela.

Živimo u vreme individualizma i posedujemo egzistencijalnu prazninu koja se pomoću umetnost,i u mom slučaju inkluzivne umetnosti, popunjava. Temu kojom se danas bavim sam otvorila pre pet godina na Prirodno-tehničkom fakultetu u Ljubljani gde se, izmedju ostalog, nalazim na doktorskim studijama.

Taktilni objekat izrađen tehnikom 3D štampe

Koristiš 3d štampu pri izradi taktilnih radova. Kada i kako si počela da koristiš ovu tehniku i koliko je inače zastupljena u izradi umetničkih radova danas?

 Tehniku 3D štampe koristim kako bih  realizovala ideju približavanja vizuelne umetnosti slepim i slabovidim korisnicima. Koristim tehničku reprodukciju koja u mom slučaju ne znači umnožavanje i nema pretenzije da kritikuje taj pristup već ima za cilj da pomogne, i da jednu složenu sliku sveta i izmaštane stvarnosti prenese ljudima koji imaju razvijeno čulo dodira. Primena 3D štampe je zastupljena u reprodukovanju različitih predmeta iz svakodnevnog života, ali primenjuju je i umetnici u realizaciji svojih ideja. Primećujem da je sve više zastupljena primena 3D štampe i u lokalnoj umetnosti.

Porođaj, 2019.

U kolikoj meri materijal i proces štampe dozvoljavaju naknadnu obradu skulpture ili rada izrađenog na 3d štampaču? Kako pripremaš rad za izradu, da li je potrebno da forme i volumetriju rada nacrtaš u nekom programu?

Upravo o tome i pišem u svojoj doktorskoj disertaciji. Naime, trenutno sve svoje slike skeniram pa ih nakon toga konvertujem u Auto Cad program, ali pošto sam naišla na mnoštvo problema prilikom modelovanja odlučila sam da se moje istraživanje osvrne na izradu novog softverskog programa koji se zove PainterCad.

U pitanju je tehnologija transformacije klasične likovne umetnosti u digitalni 3D format koji prepoznaje identitet klasične slike skeniranjem i tumačenjem svih svojstava kao što su nijansa, zasićenost i svetlina boja, oblik, kompozicija, tekstura i autorski stil. Softver mora biti sposoban da u potpunosti interpretira identitet u digitalnom formatu i da ponudi  optimalnu 3D digitalnu interpretaciju koja se dalje može izraziti u fizičkom (3D štampanom) obliku.

Inkluzivni pristup umetnosti- taktilni radovi za slepe i slabovide

Tvoje taktilne radove mogu da istraže i osete slepi i slabovidi, pri čemu im omogućavaš pristup umetnosti koji u velikom broju slučajeva nemaju. Misliš li da je moguće stvoriti sistem u kome će svako, bez obzira na fizički ili psihički hendikep, imati mogućnost da iskusi umetnost?

 To je ideja i cilj mog višegodišnjeg rada. Osim prenošenja same umetnosti kao takve, prvenstveno se zanimam za njihov pristup kulturnim objektima, što mi je izuzetno važno. Ukoliko ne možeš da pridješ nekom delu na pustom ostrvu nikada nećeš ni znati da to delo postoji.

Zapravo, apelujem prvenstveno na pristupačnost kretanja slepih i slabovidih do muzeja, galerija i drugih kulturnih ustanova. Posle toga sledi inkluzivna umetnost čija sam ja spona. Ta dela koja treba da ih uvedu u drugi svet ili da im pomognu da poimaju taktilni svet na malo lepši način. Da napokon nešto što dodiruju nije stolica, sto, klupe, vrata…Ideja jeste da se poistoveti umetnost sa životom ali da ipak postoji taj četvrti zid  koji samo stavlja umetnost tamo gde joj je i mesto a onda je njen primalac prihvata ili ne u zavisnosti od više faktora.

Šta pokušavaš da postigneš implementacijom svetlećih elemenata i Led traka u skulpture?

 Poznato je da postoji više stepena slabovidosti. Svetlosne trake su tu kako bi onima koji nisu slepi pomogle da vide svetlosni crtež. Ideja mi je da radim testove sa tim ljudima kada dodju na izložbu. Imali smo nekoliko radionica na mojim izložbama gde sam svakoga pojedinačno zamolila da izaberu jedan reljef koji bi uzeli kao model i na osnovu kog bi nacrtali svoj crtež. Na zadnoj strano tog crteža bi napisali koliki im je stepen oštećenosti vida.

Svetlosni crtež

Ti se baviš i teorijskom radom iz oblasti savremene umetnosti i istražuješ odnos klasične i digitalne umetnosti koji iskazuješ odnosom pigmenta i piksela . Reci mi nešto više o tome

Reinterpretacija klasične umetnosti u digitalnu umetnost je uzet kao osnovni okvir unutar kojeg sam se kretala pomoću dva pojma: klasično i digitalno. Oba pojma predstavljaju različite epohe, u kojem pojam klasične umetnosti podrazumeva daleko duzi vremenski period , te ga je teže koristiti, a da se ne opredelim za jedan kraći vremenski period u kojem se vizuelni znak nametnuo kao dominantan u odnosu na neke druge ikonografije šireg klasičnog nasledja.

Rad se gradi na poravnavanju dve istorijske epohe, jedne koja se zasniva na Pigmentu i druge koja se definiše kao Piksel. Oba pojma u istorijskoj perspektivi indeksiraju raznorodne istance i njihovih ispoljavanja u modernoj umetnosti i kulturi posmatranja slika. Ponovo čitanje slika iz daleke prošlosti pomoću digitalne tehnologije je ponovo čitanje umetnosti, donosi nove uvide u kompleksnost klasične umetnosti koja se razvijala i uz tadašnja naučna dostignuća kroz otkrića optike, hemije, filozofoje umetnosti-estetike i drugih dostignuća tog doba. Ideja poravnanja Piksela i Pigmenta, odnosno, pronalazak lanenog ulja, koje je omogućilo trijumf slikarske estetike i Amige, koja je mašina koja je ponudila Pigment, pokazuje složene procese aproprijacije, reinterpretacije, politiku korišćenja estetskog materijala stare umetnosti u današnjem post-konzumerističkom dobu, gde je umetnost emancipovana kroz ekranske slike. Konkretan primer su 2D slike skenirane i prebačene na ekran softverske programe koje opet uz pomoć piksela postaju trodimenzionalne i uz pomoć tehničke reprodukcije zadržvaju svoje poreklo ali sa drugim karakteristikama.

Da li je moguće odvojiti teoriju od prakse u savremenoj umetnosti?

Umetnost je čovek sam, a teorija je prostor u kome se taj čovek kreće, jer bez prostora to kretanje ne bi imalo smisla a bez tog čoveka prostor ne bi imao funkciju. Prožimaju se i dopunjavaju. Kao učitelj i neznalica, umetnost u ovom slučaju je neznalica dok je teorija učitelj koji je uvek nekoliko koraka ispred neznalice, učitelj zna kako da napravi predmet znanja u kom trenutku i prema kom protokolu. Zna iz čega se sastoji neznanje dok neznalica to ne zna.

Performans „Autizam-Iza zida“

U tvojoj umetnosti je primetna empatija i briga o ugroženima, ili onima koji su odbačeni samo zato što su drugačiji od većine. Performansom Autizam-Iza zida  si pokušala da se poistovetiš sa osobom koja ima autizam. Kako je performans uticao na tebe?

 Ovaj rad je zasnovan na istraživanju mogućnosti poistovećivanja autistične osobe i umetnika. Kroz ovaj projekat pokušavam da kao umetnik promenim ugao gledanja na autizam sa tendencijom da ukažem da svako od nas poseduje odredjenu količinu autističnog ponašanja. Kroz performans takodje želim da ukažem da je autizam moguće prihvatiti kao svakodnevnu šablonsku pojavu ponašanja.

U istom trenutku ću biti i autistično dete (čovek) i umetnik. Rad je neka vrsta samoterapije, preispitivanja i donošenje zaključka. Poenta rada je iskorak ka mogućnosti da je umetnik jednak sa autističnim detetom (čovekom). Ovaj performans mi je vratio moju egzistencijalnu prazninu na početnu tačku iz koje kreće dalji rad i ispunjenje.

Performans „Autizam-Iza zida“

Kada si počela da se baviš umetnošću performansa? Koliko se performativni karakter i nastup razlikuju od kontemplacije i stvaranja u samoći ateljea ili radionice?

Umetnošću performansa sam počela da se bavim kada sam osetila unutrašnju prazninu prouzrokovanu od spolja ka unutra. Zapravo kada sam počela tu prazninu da ispunjavam bolom drugih, uglavnom osoba sa posebnim potrebama . Shvatila sam da treba da taj sadržaj koji je bio sada u meni izbacim . Na taj način sam tu svoju stegu oslobodila kroz kreativan čin performansa. Taj način pražnjenja i punjena sam praktikovala nekoliko godina sve dok je bilo potrebe za tim. Moj doživljaj performasa je katarza. Uzvišeno osećanje i potreba za egzistencijalnom prazninom radi daljeg kreativnog čina ili činova.

Pored toga radim u ateljeu gde mi je pristup radu mi je drugačiji. Posmatranje problema i na kraju sam ishod rada. Rad u ateljeu za mene predstavlja jedan vid obreda, umetničkog čina koji se graniči sa životom.

Čime si se bavila u periodu izolacije? Da li si uspevala da pišeš ili slikaš? Planiraš li nešto za naredni period?

 Moram da priznam da mi je ovaj period dobro došao i da sam dosta vremena provela sama sa sobom. Preispitivanja su me dovela na jedan stepen gde nisam mogla da odem do sada i zadovoljna sam sa time. Dosta pišem, čitam. Slikam i radim instalacije, taj spoj mi trenutno jako prija i tera me da radim dalje i dalje. Što se tiče narednih projekata imam dosta toga u planu, raduje me posebno izložba koja će se sa zakašnjenjem održati u Moskvi u nacionalnoj galeriji Галерея Беляево , i Галерея Священная корова  u Sankt-Petersburgu u Rusiji.

Autorka teksta: Milica Grbić

 

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *