STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com

Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon   |   Antifejk

Inspirativne umetnice Europrajda: Helena Janečić, Smiljana Veljović i Sandra Grbić

U okviru WLW festivala ove tri hrabre umetnice predstaviće svoje radove

1. September 2022

U periodu od 14. do 16. septembra u beogradskom prostoru „Miljenko Dereta” biće, po prvi put, realizovan WLW (women loving women) festival. Sama ideja festivala je da podrži različite umetničke i kreativne izložbene prakse, od fotografije i slikarstva, do muzike, dokumentarnog filma i stripa. Ovaj diverzitet simboliše i jednu širu otvorenost i poziv na solidarnost, a neki od ciljeva festivala su slavljenje života, ljubavi u svojoj iskrenoj formi i umetnosti kao njihovog odraza.

U susret Europrajdu u Beogradu predstavljamo vam hrabre i inspirativne umetnice koje će svojim učešćem na ovoj manifestaciji, odnosno WLW Festivalu u okviru iste, doprineti borbi za prava LGBTIQ+ zajednice kod nas. One su Helena Janečić, Smiljana Veljović i Sandra Grbić.

Helena Janečić

Helena Janečić diplomirala je na Univerzitetu Furman u SAD-u, a magistrirala je na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu. Trenutni fokus njenog rada je na strip crtežima, ali kreira i slike velikih formata, kao i muzičke performanse. Tematika joj je pretežno kvir svakodnevica, kulturno nasleđe i neistražena ili zanemarena kvir istorija u lokalnim zajednicama.

Na WLW Festivalu će biti predstavljena tvoja knjiga erotskih lezbejskih crteža. Lezbejska erotika, ali i erotika generalno, u Hrvatskoj, Srbiji i na Balkanu, je nešto što je i dalje velikim delom tabu. Da li se osećaš kao da izlaziš iz zone komfora crtajući ove motive?

Helena Janečić: Knjigu sam započela kao niz erotskih crteža za Instagram. Znala sam da će na toj mreži moje radove vidjeti publika koja nije moja dalja rodbina i susjedi, već su to queer ljudi iz cijelog svijeta. To je jedan od razloga zašto proces crtanja ovih crteža nije bio izlazak iz zone komfora. Isto tako, imala sam sreću odrastati u obitelji koja je bila izuzetno pozitivna po pitanju seksualnosti, te stoga nisam nikada osjećala tabu oko teme erotike i eksplicitno prikazane seksualnosti. Nažalost, slažem se da je u našoj regiji seksualnost i dalje tabu, pa onda i svaki pozitivan i autentičan prikaz seksualnosti biva izložen tom velu tabua i tajne. Ove radove kreirala sam i zbog toga jer sam imala želju nadoknaditi nedostatak autentične lezbijske erotike na tržištu, to nije bilo pitanje mog osobnog komfora.

Erotski prikazi lezbijske seksualnosti uglavnom su kreirani od strane muških umjetnika za mušku publiku. Dugo mi je bila želja da radim erotske crteže i da time izrazim i prikažem rodne identitete koji nisu bili ranije zastupljeni kao butch i androgene žene, te trans muškarci. Vjerujem da svaki umjetnik nekada u svom radu dođe u fazu kada se u radu bavi erotikom jer je kroz te radove moguće izraziti različite stavove: pogled na seks, ljudsko tijelo, dinamiku ljudskih odnosa. Reakcija publike, također, mi je potvrdila da je ovo bila dobra odluka. Dobila sam povratnu informaciju da se ljudi mogu povezati s crtežima, da se prepoznaju u njima i to mi je zaista puno značilo.

Iz kojih sve razloga je tebi važno da umetnost ima aktivističku notu?

Moji radovi se bave lezbijskim i queer identitetima koji nisu toliko zastupljeni u mainstream medijima i važno mi je da taj sadržaj dođe do publike koja je u manjini. Ako ono što crtam pomogne barem jednoj queer osobi da se osjeća bolje, da se osjeća prepoznato i viđeno, tada osjećam da moj rad ima smisla i da nešto znači. Na našem području i dalje se suočavamo sa golemom homofobijom u svim sferama društva, te se queer ljudi i dalje suočavaju sa brisanjem vlastitih identiteta i marginalizacijom. Svojim radom želim pokazati da to ne mora biti tako. Želim da slikajući i crtajući živote queer ljudi pošaljem poruku da je potpuno u redu baviti se queer temama u umjetnosti, ali i naprosto postojati kao queer osoba i živjeti svoju ljubav.

Zanimljivo je da u svojim radovima istražuješ i izražavaš zanemarenu queer istoriju u lokalnim zajednicama. Možeš nam reći nešto više o tome?

Serija slika Snaše je moje razmišljanje o kulturnom nasljeđu Slavonije. U tim slikama sam na realističan način pokušala prikazati ljubavnu priču između dvije žene sa slavonskog sela, kakvo je postojalo u prošlosti. Razmišljala sam kako bi izgledala njihova ljubavna priča, gdje su se nalazile, koje poslove su radile, kakav je bio njihov svakodnevni život. Ideja mi je bila slikarskim jezikom prikazati priču koja nije bila nigdje zabilježena, a sigurno je dio queer povijesti.

Da li si se ikad suočavala sa izazovima u svom radu i ako da, koji su to bili?

Glavni izazov mi je u zadnje vrijeme bio Instagram koji je počeo cenzurirati i skidati moje radove. Najviše cenzure sam doživjela od Instagrama, te Etsy platforme koja također redovito cenzurira i skida moje radove, te ih tretira kao pornografiju, što oni stvarno nisu, dok istovremeno slični radovi koji ne prikazuju queer seksualnost ostaju netaknuti. S te strane stječem dojam da su veoma diskriminirajući prema neheteronormativnom prikazu seksualnosti, posebno Etsy. To je prvi put da sam se susrela s cenzurom svojih radova, posebno da mi se radovi miču zbog seksualnog sadržaja. Izazov je oduvijek bilo osiguravanje egzistencije u polju umjetnosti, posebno s obzirom na nekomercijalnost nekih od tema kojima se bavim. Stoga je posebno frustrirajuće kada Etsy ukloni moje radove jer tamo prodajem printeve.

Smiljana Veljović

Smiljana Veljović diplomirala je arapski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Uz roditelje je počela da crta i nikad nije prestala. Crteže i ilustracije radi različitim tehnikama, ali preferira flomastere, akvarel i pastel boje na papiru. Izbor tema joj je u početku bio nasumičan, a vremenom joj se uobličila ideja da to budu samo žene. Crteži su rađeni kao neka vrsta dnevnika, a ideja joj je da potpuno različiti ženski likovi, različitih senzibiliteta, budu povezani između sebe.

Kada stvaraš, da li tvoja umentost proizilazi više iz emocije, razuma ili možda oba?

Smiljana Veljović: Crtanje je moja potreba, ne bih rekla da sam inspirisana nekim ili nečim, već da moji radovi proizilaze iz potrebe da crtam, da budem sama sa sobom, u sebi, kao neko opuštanje… Kada je reč o razumu i emocijama, to je nekako neodvojivo, nekad samo pratim osećaj i instinkt, a nekad moram da porazmislim o crtežu koji nastaje.

Da li misliš da je umetnost neodvojiva od aktivizma?

Rekla bih da je umetnost neodvojiva od života i realnosti u kojoj nastaje. Lično nemam potrebu da budem angažovana aktivistički, ali isto tako je nemoguće isključiti se i nemati nikakav politički stav o društvu u kome živimo. Nisam sigurna da moji crteži odražavaju moje političke stavove, ali ih ne doživljavam kao neki prostor za to.

Da li je moguće kreirati umetnost sa autentičnošću u rodnom i seksualnom identitetu, sa stvaranjem prostora za queer fanove, a bez otuđenja šire publike?

Kada je o publici reč, meni deluje nemoguće stvarati samo za određen krug ljudi ili stvarati samo za širu publiku, trudim se da ne razmišljam kako će ljudi reagovati na radove jer verujem da čovek mora da prati sebe i bude svoj i samo tako može nastati nešto autentično. Kada govorimo o umetnosti, suštinski mali broj ljudi je zainteresovan za nju, tako da nema smisla u tom malom krugu praviti još manje krugove i obraćati se, recimo, samo queer fanovima.

Na koji ti način vidiš doprinos WLW festivala lezbejskoj zajednici Srbije i regiona?

Značajno je za lezbejsku zajednicu da bude vidljiva, te mislim da ovaj festival doprinosi toj vidljivosti. Takođe, i mi umetnice ćemo se upoznavati međusobno, razmenjivati ideje i iskustva.

Sandra Grbić

Sandra Grbić je rodno nebinarna osoba poreklom iz Nove Varoši koja se aktivno bavi digitalnom ilustracijom i kreativnim stvaralaštvom. Trenutno živi i radi u Beogradu kao ilustrator u lokalnoj agenciji za animaciju, dok se u slobodno vreme bavi crtanjem, animacijom i slikanjem. Na završnoj je godini master studija grafičkog dizajna. Kroz svoje radove istražuje emocije, sublimirane poruke, rodni identitet i seksualnost. Radovima iz oblasti ilustracije i dizajna uzima učešće na lokalnim izložbama poput Ilustrofesta 2019. i 2020. i PDP konferenciji 2021. godine.

Pitanje seksualnog i rodnog identiteta predstavljaš na vrlo inovativan način, kroz svoje radove, između ostalog i sa elementima turbo folk lirike. Kako se rodila ova fuzija?

Sandra Grbić: Iako sam ranije imala izvesnu averziju ka turbofolk muzici, u protekle dve godine se dogodila prava transformacija kada sam krenula da radim posao od 9 do 5. Primetila sam da najveći radni elan imam dok slušam Cecinu diskografiju ili najveće hitove Jelene Karleuše, dok u glavi interpretiram cishet stihove na queer način, prevodeći ih kasnije tokom slobodnog vremena u stripove ili nezvanične muzičke spotove.

Kakva je, prema tvom mišljenju, umetnička scena u Srbiji, a posebno za lezbejke i LGBTQI+ zajednicu? I da li po difoltu odvajaš ova dva pojma?

Deluje mi da je umetnička scena povoljna za cis muškarce i da se oni kroz nju lako i uspešno kreću, iako možda ne nude ništa novo, dok za ostale ne ostaje mnogo prostora, naročito ne za žene, rodno neodređene i trans osobe. Ja se za sad osećam najudobnije u tom wlw svetu, iako se, od kad znam za sebe, ne osećam ni kao muškarac, ni kao žena, već kao nebinarna osoba. Ono što je super je da, iako se trenutno možda ne osećate kao da pripadate nekom jasno definisanom pojmu, možete se osvrnuti na queer literaturu i umetnost i pronaći primere osoba sličnih vama koje su ostavile bitan trag u zajednici.

Da li smatraš da postoji pomak među mlađim generacijama kada je u pitanju inkluzija, i to ne samo u kontekstu umetničke scene, već i, generalno gledano, društva?

Mislim da postoji pomak, s obzirom na to da su mlađe generacije sve ranije na internetu i jako rano mogu postati svesne svih kul mogućnosti koje svet nudi i kul tipova ljudi sa kojima se mogu sresti. Ipak, nazadne mizogine, homofobične, transfobične ideje su i dalje ukorenjene u patrijarhalnoj porodici, religiji i klasičnim kontrolisanim medijima, poput televizije i novina.

Iz kog razloga je tebi bitno učešće na WLW Festivalu i u čemu se ogleda značaj ovog festivala za kvir zajednicu?

Učešće na WLW Festivalu je bitno zbog sklapanja slike o životu wlw osoba na našem prostoru, koji se ogleda kroz dela koja umetnici kreiraju. Bitno je da se zna da takvi odnosi postoje, da osobe koje tu umetnost stvaraju postoje, zbog bilo koga ko se sa njima može poistovetiti i pronaći reprezentaciju koje toliko fali u medijima.

WLW festival, koji se prvi put realizuje od 14. do 16. septembra u beogradskom prostoru „Miljenko Dereta”, sprovode organizacija za lezbejska ljudska prava „Labris” u saradnji sa udruženjem „Dugina Iskra”. Festival je podržan od strane organizacija „Civil Rights Defenders (CRD)”, „The Eurocentralasian Lesbian* Community – EL*C”, i „The Astraea Lesbian Foundation for Justice”.

Otvaranje je zakazano za sredu, 14. septembar, obraćanjem Aleksandre Gavrilović iz Labrisa, a izložba fotografija „(Naša) četiri zida“, autorki Minje Pavlović i Jelene Vasiljević je zakazana za 15. septembar.

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *