Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon

Internet nasilje – (ne)vidljivi problem sa ogromnim posledicama o kome ne govorimo dovoljno

Zbog čega treba da razmislimo pre nego što nekome ostavimo negativan komentar?

10. December 2021

Prethodnog dana, munjevitom brzinom proširila se vest o smrti dvadesetjednogodišnje Kristine Đukić, gejmerke, influenserke i jutjuberke, poznatije pod nadimkom Kika. Od prošle večeri, internetom kruže njene fotografije, a news feed-ovi gotovo svih društvenih mreža prepuni su video snimaka, postova i reakcija sa najrazličitijim komentarima. I dok postoje oni koji putem društvenih mreža apeluju na ljude da potraže pomoć ukoliko imaju neki problem, mediji ponovo pokazuju kako ne treba izveštavati kada se dogodi ovakva tragedija. Klikbejt naslovi još jednom su preuzeli primat, te je zastupljen narativ u kome se konzumenti medijskog sadržaja pozivaju da pogledaju koje su poslednje reči ove devojke, razlozi zbog kojih se odlučila na suicid i šta je njena majka izjavila. Međutim, koliko god sve ovo zvučalo strašno, neverovatno je da to ipak nije najgore što na internetu možemo pronaći kada je o ovom slučaju reč. Posebno su alarmantni komentari na društvenim mrežama koji nedvosmisleno predstavljaju nasilje na internetu, u kojima se ismeva čin suicida i vređa preminula osoba. Ovaj primer, nažalost, ilustruje ceo set problema koji postoji u našem društvu, a koji u ovakvim i sličnim situacijama isplivavaju na površinu.

Krenimo od činjenice da je u prvih 6 sati, otkako je izašla vest o Kristininoj smrti, broj pratilaca njenog profila na Instagramu porastao za 2000 i nastavio je da raste. Ovo nam samo pokazuje koliko su mediji stvorili „zavisnost“ publike od adrenalina, „šoka“ i koliko granica ljudskosti prestaje da postoji u suludoj znatiželji za detaljima (o privatnom životu osobe) do kojih će silni pratioci doći ukoliko su na samom „izvoru informacija“ – na njenom profilu, čekajući da se napravi crveni krug oko storija, koji pokazuje da postoji neka nova informacija koju do sada nisu znali.

Ono što je dalje problematično su komentari koji sadrže uvrede, a koji su nastavili da se ređaju na njenom profilu i nakon vesti da je ova devojka preminula. Zašto nastavili? Zato što je Kristina osoba koja se susretala sa negativnim komentarima, kako na Instagramu, tako i na ostalim društvenim mrežama, poput TikToka, Jutjuba i Tvitera, a to što se bavila javnim poslom samo je povećalo broj tih komentara i dovelo do nasilja na internetu koje je doživljavala. Veliki broj ovih komentara izazvan je takozvanom kulturom diss-ovanja koja je karakteristična za jutjubere koji prave međusobne „drame“ u kojima prozivaju jedni druge na račun fizičkog izgleda ili upućuju uvrede, poput „crkni“, „glupačo“ i „ubij se, legendo“. Kao rezultat toga, monetizacija i broj pregleda na njihovim klipovima se povećava, a kada „drama“ prođe, ono što ostaje su trauma koju je izvređana osoba doživela i veliki broj pratilaca koji nastavljaju da vređaju osobu sa suprotne strane sa kojim su njihovi omiljeni jutjuberi ušli u tu istu „dramu“. Jer, kada vam je neko idol, uradićete sve što mislite da treba kako biste mu se dodvorili, pogotovo u periodu rane adolescencije.

No, pogrešno je pretpostaviti da je to jedini uzrok suicida. Pogrešno je, zapravo, tražiti bilo koji razlog. Treba, ipak, napraviti jasnu distinkciju između traženja krivca i insistiranju na odgovornosti. Krivica u ovom slučaju nimalo nije produktivna. Naprotiv, traženjem krivca i upiranjem prsta ka određenoj osobi, lanac nasilja na internetu samo se produžava, umesto da se prekine. Međutim, treba istaknuti da smo odgovorni za svaki komentar koji uputimo nekome, ne razmišljajući o načinu na koji će ta osoba odreagovati. Ako ne želim da mi neko napiše da sam ružna, glupa ili klempava, zbog čega bih ja to onda uputila nekome? I šta imam od toga?

Kada govorimo o odgovornosti, treba stalno podsećati na to koliko svaka reč ima težinu i da pretnje, uvrede, ismevanje ili ruganje nisu nešto na šta ne treba da obraćamo pažnju, jer oni su podjednako stvarni, kako u realnom životu, tako i na internetu. Treba stalno isticati važnost podrške, solidarnosti i gorepomeute maksime da ne radimo drugima ono što ne želimo da doživimo na svojoj koži, iako to često zvuči kao kliše. Odgovornost je na svima nama – kako na pojedincima, tako i na institucijama, da budemo bolji. Da ne ćutimo. Da ne žmurimo. Da stanemo u odbranu kada je neko slabiji. Da reagujemo na nepravdu. I da govorimo o svemu, a najviše o mentalnom zdravlju. Zbog toga je važno da budemo tu. Da primetimo kada je neko loše i nađemo se, makar se naša prisutnost ogledala u naizgled jednostavnom pitanju Kako si?

Ne, mi nismo psiholozi i psihijatri, ali često možemo biti prvi stepenik ka traženju stručne pomoći, jer put isceljenja nije lak, pogotovo kada se jave suicidne misli, a osoba koja je u psihički lošem stanju često neće sama potražiti pomoć jer, vrlo verovatno, neće biti u stanju da vidi izlaz iz trenutne situacije u kojoj se nalazi. Loši komentari na internetu mogu samo doprineti pogoršanju nečijeg psihičkog stanja.

Tviter, koji je najčešće etiketiran kao najtoksičnija mreža, prepun je uvreda, pogotovo na tagu #ćaosvima, na kome se komentarišu poznate ličnosti i influenseri. Ovaj tag predstavlja mesto koje, čini se, služi isključivo za zajedljive komentare, koji za cilj imaju omalovažavanje, a podatak da je preko 7000 tvitova od juna do danas došlo samo sa jednog naloga, otvara prostor da se ozbiljnije pozabavimo ovom temom.

Sve češće možemo videti da su komentari na Jutjubu i Instagramu tih istih poznatih ličnosti i influensera zaključani, tj. onemogućeno je komentarisanje. Međutim, to nije rešenje za problem o kome govorimo jer takva vrsta ograničavanja predstavlja povlačenje i postavlja se pitanje da li na internetu postoji siguran prostor u kome niko neće morati da strepi da će biti napadnut zbog okačene fotografije ili obasipan uvredama od strane neistomišljenika zbog stava koji je izneo? Odgovor na to je da internet ima nepregledne kanale komunikacije i da je na njemu nemoguće zaštititi se u potpunosti, osim prestati sa korišćenjem digitalnog prostora, što takođe predstavlja neku vrstu izopštavanja, gde se lako može povući paralela sa realnim prostorom. Udaljavanje i sklanjanje sa društvenih mreža, makar ono bilo i samoinicijativno, predstavlja u virtuelnom prostoru isto što i ograničavanje slobode kretanja u realnom prostoru.

Koristeći društvene mreže, često zaboravljamo da iza svih tih profila stoje ljudi sa realnim problemima, strahovima i željama i da te ikonice koje vidimo nisu roboti, već osobe koje imaju život i van interneta i da, u zavisnosti od njihovih senzibiliteta, neće doživeti istu stvar na isti način. Ipak, koliko god da je neko jak kao ličnost, to ne znači da mi treba da budemo ti koji će poljuljati nečije samopouzdanje ili loše uticati na nečije raspoloženje. Stoga je posebno značajna edukacija, pre svega mlađe populacije, kako bi se ove stvari predupredile, jer kada neko ko vrši nasilje na internetu oseti koliku moć ima nad nečijom psihom, u tom slučaju komentari uglavnom postaju samo gori. To ne znači da treba edukovati samo decu, već i roditelje koji nisu dovoljno upućeni u to na koji način ta ista deca koriste internet i u koje svrhe. Ali, treba raditi i na suzbijanju govora mržnje koji je prisutan, kako među mladima, tako i među starijom populacijom, a čije širenje je najzastupljenije na internetu. Vratimo se na trenutak i na diss-ovanje sa početka teksta – o ovom fenomenu treba takođe razgovarati, jer on ima evidentno loše posledice koje mogu trajno uticati na nečiju psihu.

Nijedan problem nije mali, ako u nama izaziva buru osećanja sa kojima ne znamo kako da se izborimo, ili ako uopšte ne znamo da definišemo kako se osećamo. U krajnjoj liniji, treba da prihvatimo da i za to što se osećamo loše postoji lek i da se obratimo stručnoj osobi, kao što ćemo popiti brufen kada osećamo fizički bol ili se javiti zubaru kada nas muči zub. No, i to je proces na kome treba raditi, iako je dugotrajan i neretko turbulentan. Zbog toga je tema mentalnog zdravlja nešto o čemu treba da razgovaramo svakodnevno.

Stručne ustanove, savetovališta i SOS telefoni koji Vam mogu pružiti pomoć su:

Psihocentrala – https://www.psihocentrala.com/ – Crnogorska 2/16, Savski Venac, Beograd; Telefon: 064 2288885; Email: kontakt@psihocentrala.com

Centar Srce – https://www.centarsrce.org/ ; Telefon: 0800-300-303; Email: vanja@centarsrce.org; Radno vreme je od 14 do 23h, svi pozivi su anonimni i pomoć je besplatna.

Klinika za psihijatrijske bolesti Dr Laza Lazarević – https://www.lazalazarevic.rs/ ; Višegradska 26, Beograd; Centrala : 011/3636400;

Nacionalna SOS linija za prevenciju samoubistva – Telefon: 011/7777000 Svi pozivi su anonimni.

Centar za mentalno zdravlje (besplatno, bez uputa i knjižice) – Beogradjanka (20.sprat), Masarikova 5, Beograd; svakog radnog dana od 9 do 18h ; 011/ 3612-467; 064/8652520

Institut za mentalno zdravlje – https://imh.org.rs/ ; Milana Kašanina 3 (Palmotićeva 37), Beograd; telefon: 011/3307 500; (Radno vreme od 8 do 14 za prve preglede), Paunova 2- za lecenje bolesti zavisnosti u adolescenciji (15-24 god.) i kod odraslih; telefon: 011/2666 166, 011/2664 555; (Radno vreme od 8 do 14 za prve preglede). Bez prethodnog zakazivanja (moguće elektronsko zakazivanje kod izabranog lekara u Domu zdravlja), uz obavezni uput izabranog lekara ili lekara specijaliste psihijatrije drugih regiona Srbije, overen u nadležnom fondu;

Klinika za psihijatriju KCS – http://www.kcs.ac.rs/index.php/%D1%81%D1%80/ ; Pasterova 2, Beograd; tel. 011/3662090;

Klinika za bolesti zavisnosti – https://www.drajzerova.org.rs/; Teodora Drajzera 44, Beograd; 011/3671429;

KBC Dragiša Mišović – https://www.drajzerova.org.rs/; Heroja Milana Tepića 1, Beograd; 011/3630600; Za mlade od 15-24 godina i za odrasle;

KBC Zvezdara – https://www.kbczvezdara.rs/srl/bolnicazapsihijatriju; Preševska 31, Beograd; radnim danima od 7.00- 14 h; 011/3810656;

Besplatno psihološko savetovalište u Domu omladine Beograda – http://domomladine.org/radionice/; Makedonska 22/IV, Beograd; Dežurni psiholog: 064/3925300;

Naslovna ilustracija: Charlotte Ager

Preporučeni tekstovi

Mala preterivanja: Klasici

Mala preterivanja: Klasici

Sedela sam u Mornaru sa drugom, grickali smo pomfrit i pili pivo kada me je, usred moje rečenice, prekinuo – „šta si ti sve gledala, bre, ove godine”. Učinilo mu se kao da sam videla mnogo filmova i serija, a ja sam znala da greši i da sam, kao i uvek, toliko toga propustila.

Skrinšot: Vazduh

Skrinšot: Vazduh

Beograd se ponovo našao na listi 10 najzagađenijih velikih gradova sveta – po ko zna koji put od početka jeseni.

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Prijavi se na Oblakoderov Newsletter i na kraju svakog meseca na mejl ti šaljemo pregled najupečatljivijih tekstova iz prethodnog meseca, informacije o aktuelnim događajima i razgovore sa aktivnim glasovima, mladima koji menjaju društvo!

Uspešno ste se prijavili!