fbpx

Gistroplov ili intervju sa Skočom, vol. 1

Gistroplov ili intervju sa Skočom, vol. 1

„Treba se ložiti na nešto, ako nešto mnogo voliš, onda jebeš i godine i pare koje ne dobijaš, ako te čini srećnim da to radiš, radi! Ako ti to oduzima svo vreme ovog sveta i ne možeš ničim drugim da se baviš, onda je to problem. Ali mislim da možeš uvek da to smestiš u nekih sat dva, da ti ne oduzme previše vremena i mislim da je to ključ zašto Gistro i dalje postoji i opstaje.“

Kada je bio mali, tata ga je „navukao“ na Bitlse. Seća se da je davne osamdeset-i-neke išao na more sa svojima, starim kecom, koji se kao i svaki kec raspadao i nije imao kasetofon, pa je tata smislio rešenje i poneo pravi kasetofon kome je napunio baterije, pa su pomoću poznate sprske metode štapa i kanapa na putu do Crne Gore slušali Bitlse. Iako je pre toga slušao muziku, uglavnom domaću, tek od Bitlsa počinje zapravo da istražuje svet muzike, a danas važi za jednog od najozbiljnije shvaćenih poštovalaca muzike na ovim prostorima. U vremenu kada posao rok novinara koji je bio veoma atraktivan u Jugoslaviji više ne postoji, Skoča živi od i za govor i pisanje o muzici. Autor je emisija Gistro FM koju možete naći na Mixcloud-u, GistroPedia na RadioAparatu i klupsih večeri GistroPop, pisao je za Politikin zabavnik, Popboks, Vice, a trenutno piše za BeforeAfter, City Magazine i Politiku. Vladimir Skočajić Skoča  je jedini „muzički novinar“ koji nije izgradio karijeru za vreme SFRJ, a čijem ukusu i sugestijama verujemo. Zato smo rešili da intervju sa njim podelimo na nekoliko delova, te u u prvom intervjuu pravimo most između Skočinih početaka i sadašnjosti.

Koji je najveći kvalitet Bitlsa – zbog čega su oni toliko uticali na druge bendove i razvoj rok muzike?  Šta bi ti istakao s obzirom da je i tvoje slušanje muzike počelo od njih?

-Nedavno sam imao emisiju baš o Bitlsima, gost mi je bio Rastko Ćirić iz benda Rubber Soul Project i baš smo o tome pričali kako su Bitlsi na početku karijere pevali te ša-la-la jednostavne pesme, a na kraju karijere su imali orkestar i to su potpuno dva različita benda kada gledaš sa strane. A prošlo je samo 8 godina. To je potpuno neverovatno, kao da je prošlo trideset godina, a oni su za tih 8 godina toliko sazreli i toliko su uticali na milion drugih bendova i uopšte muzičara. Pop muzika tek od Bitlsa može da se konta kao umetnost. Do tada je bila ša-la-la. Baš je dirigent Njujorške filharmonije Lenard Bejnštajn izjavio jednom kako je 95% muzike smeće, ali da je tih 5 posto toliko dobro da često zaseni ovih 95% i tu je ubrajao Bitlse, Bič bojz, Pet saunds. Mislim da su Bitlsi važni jer su popularisali umetnost, tačnije oni su stavili umetnost tamo gde ljudi pre nisu mislili da ima umetnosti. Da je neko, kada su oni svirali Love me do, rekao: „E ovi ljudi će da stoje pored Betovena i Mocarta“, svi bi se smejali, ali posle albuma Sgt. Pepper'sLonely Hearts Club Band – ima smisla!

Kako su izgledali tvoji počeci istraživanja muzike?

-Bukvalno gde god sam video da ima nekakva muzika, ploča, kasete, diskovi, ja sam kopao i rendom tražio šta mi je delovalo zanimljivo. Kada sam slušao Bitlse slušao sam i muzku tih šezdesetih i pedesetih. Ja sam muziku generalno počeo da slušam hronološki, nesvesno, ali tako je bilo. U vreme Bitlsa ja sam voleo mnogo Elvisa i ceo taj rokabili haos, i onda sam kasnije počeo da slušam hipike i sedamdesete, pa pank, pa grandž, pa sve živo. Ali u to vreme, kada sam otkrivao stvari, dešavalo se da odem kod druga, pa vidim da njegova keva ima 50 ploča. Pogledam te ploče, vidim da ima Bitlse, pomislim jao super, gledam dalje, naiđem na nekog lika vidim piše Lenard Koen, kao šta je ovo, stoji iza Bitlsa i uzmem da poslušam. Onda odem kući, preslušam ploču i oduševim se, što je ovo dobro! Pa onda odem ispred SKC-a i nađem još nešto od Koena. Pa pročitam tekst o Koenu gde kažu on je svirao sa Džoni Mičel. Ko je Džoni Mičel? I tako, istraživao sam gde god sam video neku muziku, nekad sam čak i po omotu birao. Uvek mi je bilo zanimljivo da čujem nešto što ne znam, a nalazi se u gomili stvari koji su mi poznate. I onda tako, drug, prodavnica jedna, druga, kolekcija keve od od druga, drugar drugi, slušaš emisiju na radiju, časopis jedan, drugi, nema neke tu logike i reda, samo tražiš.

Šta si slušao i čitao u to vreme? Koje su ti emisije i časopisi bili važnii?

-Baš kao klinac sam voleo da slušam emisiju Sav taj džez na Dvestadvojci, to je Raša Petrović uređivao i njega sam voleo da slušam, tu sam gomilu klasičnog džeza upoznao. Voleo sam jedno vreme da slušam Radio Pingvin, tu je bila neka emisija o evergreen-u, o toj staroj muzici koju sam slušao, e a onda sam se navukao na Radio B92 i to je bio moj internet. Tu sam saznao za najveći broj stvari koje sam kasnije i sam puštao, tu sam slušao Žikicu Simića, Miška Bilbiju, Gordana Paunovića, Slobodana Vujanovića i gomilu tih emisija koje su mi otvorile nova vrata u životu. Tada sam počeo da čitam Ritam časopis koji je manje više slična ekipa radila saznao sam za milion bendova koji su me kasnije doveli do drugih milion i tako dalje. U suštini ne mogu da izdvojim jednu emisiju. Voleo sam mnogo Alter mezzo Miška Bilbije i Žikicu Simića i emisije Tajanstveni voz i Dole na uglu, od njih sam i snimao kasete. Bilo je situacija recimo da Žikica pusti nešto u emisiji i ja sve to zapišem i zovem ga telefonom i pitam je l’ nije problem da mi snimite to i odem u radio, donesem prazne kasete i on mi snimi. U to vreme je izlazilo Vreme zabave i Žikica je tu pisao recenzije. On napiše 20 recenzija i ja u tih dvadeset vidim da pominje kantri, bluz i slične žanrove, što me nije zanimalo, ali gde god sam video pop, rok i gitare meni je to bilo zanimljivo. Ja zapišem to što mi se dopalo i onda ga zamolim i to da mi snimi. Onda sam ga već toliko smarao da je počeo da mi daje diskove, pa ti snimaj sam! Tako sam svašta saznao, ali  u suštini bilo je gomila nekih emisija koje sam voleo, uglavnom sa B92.

Kako je nastao onda Gistro FM?

-Gistro FM je nastao tako što je postojao Ritam srca na Devedesetdvojci i tu sam ja svoj deo nazvao Gistro FM. Nazvao sam ga tako jer je to kao zajebancija, radio u radiju. I onda kada sam krenuo da radim svoju emisiju 2005. godine razmišljao sam kako da je nazovem i skapirao sam da je već te godine Devedestdvojka puštala muziku koja se meni nije dopadala. Hteo sam da se distanciram od toga i onda sam zato i nazvao svoju emisiju Gistro FM - kao radio u radiju. U tom Ritmu srca to je bio fazon da na svakih nedelju dana imaš gomilu nas u emisiji i svako ima pet minuta da pusti jednu pesmu. Ja sam bukvalno živeo da pustim tu pesmu. Nešto ispričam, šta god, iskoristim minut-dva da kažem da najavim pesmu i pustim je. Onda su ukinuli Ritam srca i nastao je Gistro FM jer sam ja dugo smarao urednika Tomu Grujića da mi da emisiju. Konačno mi je dao i tada sam bio najsrećniji na svetu. To je bila 2005. godina, tada sam imao 27 godina, počinjem da radim za džabe i kao biće love iako na kraju nikada nije bilo love, ali u to vreme sam sve radio volenterski za džabe. Vremenom sam prestajao da radim volonterski, ali Gistro FM je jedna jedina emisija koju sam radio za džabe, i radim je, čak sad nešto malo plaćam da bi je snimao, ali je to baš ono, čista ljubav.

Kako sada vidiš razvoj Gistro FM-a na Radiju B92?

-Dva su razloga zašto sam opstao na Radiju B92. To je bilo najgore vreme za taj radio, tada su odlazili dođavola. Opstao sam jer sam išao u terminu od ponoći do 2 ujutru što nikome nije smetalo i opstao sam jer sam radio za džabe. Da sam imao platu od makar i 200 dinara, ja bih bio na nekom spisku, vidite ovaj prima 200 dinara i onda bi me izbacili. Ali pošto sam radio za džabe u tom noćnom terminu, niko me nije dirao i opstao sam nekako slučajno, mislim, više nego što je neko sad kao sedeo i mislio, jao što ovaj super emisiju radi, ostavite ga. Gorica Nešović koja je jedno vreme bila urednica Radija mislim da nije ni znala da ja postojim, nisam ni upoznao ženu. Ja nisam zanimao nikoga. Ali se ispostavilo da gomila drugih slušalaca sluša taj termin i kako je vreme išlo bilo ih je sve više. I pravo da ti kažem danas mi na Mixcloudu emisiju presluša između 1500 i 2000 ljudi. Meni je to neverovatno, da takvu muziku u ovoj zemlji presluša tako mnogo ljudi. Mene to čini mnogo srećnim. Ali mislim da je to rezultat samo toga što je mnogo godina prošlo i što to radim konstantno. Milion puta sam bio u fazonu jebote ne mogu više ovo, ali neki deo mene je uvek bio u fazonu ma ‘ajde bre šta ti je to voliš, jedino znaš to u životu i da radiš. I onda nisam odustajao i na kraju se ispostavilo da to ima smisla. I generalo treba se ložiti na nešto, ako nešto mnogo voliš, jebeš i godine i pare koje ne dobijaš, ako te čini srećnim da to radiš, radi! Ako ti to oduzima svo vreme ovog sveta i ne možeš ničim drugim da se baviš, to je problem. Ali mislim da možeš uvek da to smestiš u nekih sat dva, da ti ne oduzme previše vremena i mislim da je to ključ zašto Gistro i dalje postoji i opstaje.

Kako si doživeo prelazak sa radija na internet?

-Kada sam počeo da radim 2005. godine emisija je išla uživo jedno godinu dana, a onda sam 2006. godine počeo da snimam unapred, odloženo. Dakle, napravim spisak pesama koje će da idu u toj epizodi, tačno znam pre i posle koje pesme ću ja da se uključim i šta ću da kažem, odem u radio, uđem u studio, imam papir, ispričam šta imam, tonac sklopi to i onda to ide u program. Meni je to bila velika promena, sa snimanja uživo na odloženo, to jest’ na taj način. Ali sam se navikao i onda kada sam prešao na internet meni je bilo drugačije samo to što nisam bio u B92 nego u studiju kod Duleta Bauka. Sa te strane prelazak na internet mi nije bila promena, jedino sam bio u fazonu jebote pa sad me neće slušati toliko ljudi jer nisam na radiju, ali se ispostavilo da me preko Mixclouda mnogo više ljudi sluša od kad nema radija. Tako da sa te strane meni nije bila tolika promena, već sam imao frku kako će proći, a prošlo je i više nego dobro.

A onda je nastao i RadioAparat.

-Da, meni je neverovatno da tako nešto u Srbiji postoji. Možda zato što sam mator i to, ali mene iznenađuju lepe stvari. Nešto što je ružno, to nekako očekuješ. Ali kad je nešto lepo i to traje, baš je vau. RadioAparat iskače iz svega, čovek koji ga je osnovao je arhitekta i on je bukvalno to iz ljubavi uradio, loži se na muziku, kulturu i umetnost i bio je u fazonu ’ajmo da krenemo da radimo nešto i pozvao je mene i Cecu Đolović. Ceca je manje više okupila celu ekipu. Meni je neverovatno da u Srbiji 2018. godine to postoji. Takva radio stanica, sa takvom muzikom, bez ikakvog ograničenja, baš mi je to ludilo. Tu imam emisiju GistroPedia jednom nedeljno gde dovodim razne goste i pričamo na temu, izaberemo muzičara. To mnogo volim jer svake nedelje učim gomilu stvari o nečemu o čemu sam mislio da znam mnogo. I upoznajem neke divne ljude koje nikad nisam imao priliku da upoznam, a cenim ih zbog ovoga ili onoga. Krajem juna idem da živim u Ameriku i s jedne strane se radujem i jedva čekam, ali sa druge strane mi je malo žao što je to baš ovaj momenat kada postoji RadioAparat, jer je to moj dream job, mnogo mi je lepo tamo, ali ćemo da nađemo način da napravimo most između Amerike i RadioAparata.

Nastavak razgovora sa Skočom čitajte uskoro u Intervjuu sa Skočom, vol. 2 u ponedeljak!

 

Marina Zec