fbpx

Iskustvo Materijalnog Tela Veroljuba Naumovića

O odnosu umetnosti i publike, deindividualizaciji, nagrađenim radovima, prosvetnim radom i aktuelnim dešavanjima iz našeg okruženja smo razgovarali sa umetnikom iz Novog Sada, Veroljubom Naumovićem.
Autor/ka Milica Grbić

13. July 2020

Veroljub Naumović je umetnik iz Novog Sada koji se bavi ispitivanjem načina na koje umetnost utiče na posmatrača i istraživanjem procesa recepcije umetničkog rada. Istražuje odnos čoveka sa drugima i sobom, ljudsko stanje i pitanja identiteta. Učestvovao je na više od petnaest grupnih izložbi i autor je dve samostalne izložbe u galerijama Hol i ULUV u Novom Sadu.

Dobitnik je ovogodišnje nagrade konkursa Švajcarske Ambasade za skulpturu iz serije „Iskustvo Materijalnog Tela“. Veroljub je bio saradnik u nastavi Akademije Umetnosti u Novom Sadu gde je studentima pomagao pri tehničkom izvođenju i učestvovao je u njihovom kreativnom razvoju.

Njegovi raniji radovi i aktuelne skulpture su povezani idejom aktivne recepcije umetničkog rada koju istražuje već nekoliko godina. Trenutno se okreće tradicionalnijem odnosu ka umetničkom delu kao objektu, istovremeno negujući savremeni umetnički izraz i materijale.

Radovi iz serije Deindividualizacija

Osetna je promena u oblikovnosti, izrazu tvog rada od perioda interaktivnih skulptura i sadašnjih nagrađenih radova. Da li je po tebi ta promena snažna ili predstavlja tvoj put?

Veroljub: Ideje o učešću publike i njihovoj aktivnoj recepciji rada sam isprobao pomoću serije objekata od gline koje su stiskom šake oblikovali posetioci. Osetna je promena od tih radova i mog sadašnjeg stvaralaštva pošto sam želeo da se vratim tradicionalnijem pristupu vajarstvu koji se može zamisliti kao vizija vajara koji radi na svom objektu i potom ga predstavlja publici. Lekcije usvojene iz deindividualizacije se i dalje prožimaju i predstavljaju osnovu mojih sadašnjih radova koji su nagrađeni na konkursu Švajcarske ambasade.

Ideje učešća publike i njihove recepcije, o kojima sam razmišljao već izvesno vreme, sam želeo da isprobam na drugačijem objektu. Odbacio sam savremene strategije izvođenja umetničkog rada  i vratio sam se tradiciji, samostalno stvarajući jedan umetnički objekat. Istovremeno, u mom radu je primetna savremena estetika i materijali. Želim da angažujem publiku, stvorim aktivnu percepciju bez direktne, dodirne interakcije.

Iskustvo Materijalnog Tela, nagrađena skulptura

Relacija tradicionalno i savremeno (suprotnosti) je interesantna obzirom na prisustvo ljudske figure  i betona u tvojim radovima.

Moj pristup je krajnje apstraktan iako se, između ostalog, bavim figuralnim radom. Rad sa ljudskim telom poseduje simboliku zato što naš mozak prepoznaje volumene i oblike. Telo je organsko, nežno, slobodno dok je beton geometrizovan i težak. Spajanje dve suprotnosti može da izazove ličan odnos posmatrača sa radom, pri čemu ja nisam neko ko nameće čitanje rada već želim da se odnos rada i posmatrača stvori postepeno i neometano. Skulptura u sebi poseduje mnogo više od jedne određene stvari koju sam ja možda hteo da prikažem..

Devojka u betonu je pognula glavu. Da li je ona anonima, i na koji način razmišljaš o identitetu?

Serijom radova perioda deindividualizacije sam postavio fokus na interakciju i šake kao medijum kroz koji se vrši interakcija sa delom. Za mene je važan odnos sa okruženjem kroz dodir pošto smatram da šakama oblikujemo i istražujemo svet oko nas. Šake su za mene važnije nego lice kao pokazatelj identiteta. Lice je potencirano u savremenom društvu.

Detalj- Iskustvo Materijalnog Tela

Da li se potenciranjem određenih estetika vrši pritisak na savremene umetnike u kreativnom ali i komercijalnom aspektu stvaralaštva?

Danas je u umetnosti primetan primat intelektualizma koji se zasniva na konceptu i pravdanju dela. Nastaje podela umetnosti i publike pošto se ljudi pitaju da li je ono što se nalazi u galeriji zaista umetnost. Kada dođeš do teksta, umetnost staje zato što ne učestvuješ, ne postojiš u prostoru, već si postao deo nametnutog narativa kritičara ili kustosa. Mislim da je mnogo bitnije da svako stvara lični dojam, umetnosti. Ali isto tako, insistiranje na tumačenju dela kako ga je umetnik zamislio je takođe pogrešno. U kreiranju autorske grupne izložbe je sasvim u redu da kustos selektuje određene umetnike i njihovim radovima unese novo značenje.

Da li onda umetnički rad postaje roba kojoj različiti kustosi ili trgovci u zavisnosti od potreba, publike i profita mogu da stvore drugačije značenje i na taj način od umetničkog rada stvore deo   mašinerije kapitalizma?

Rad je svakako deo mašinerije. Zapravo, najvažniji aspekt umetničkog rada je adaptivnost na različite kontekste. Ta mogućnost izdvaja velika dela iz istorije umetnosti od ostalih.Dela koja su sposobna da u različitim kontekstima nose poruku, koja je možda promenjena, ali i dalje relevantna za posmatrača. Važno je insistirati na odnosu posetioca i umetničkog dela, iako rad pravim prvenstveno za sebe. Posmatrač umetnosti može da bude i sam umetnik- Kada završim skulpturu i nakon nekog vremena je pogledam, u tom trenutku ja postajem posmatrač. Naravno da ne treba praviti rad prema ukusima publike, već je važno da ono što stvarate obogaćuje život nekoga koga posmatra što ne znači da budi samo prijatne emocije, već postaje svojevrsna stimulacija za razmišljanje. Iste stvari pokreću ljude na različite načine.

Umetnost kao stimulacija za razmišljanje

Bio si saradnik u nastavi na odseku vajarstva na fakultetu u Novom Sadu. Kako su aktivnosti sa studentima uticale na tebe i tvoje stvaralaštvo?

Zajedno sa kolegama sam pomagao studentima u svakom aspektu procesa stvaranja radova- pokazujemo im tehnike pri čemu ja insistiram na racionalizaciji izrade. Mlađi saradnici su više uključeni u tehničke aspekte nastanka umetničkog rada, dok pretežno sa profesorima studenti razgovaraju o motivima i  kreativnom razvoju. Smatram da prosvetni rad pozitivno utiče na autorski rad. Trudim se da podstaknem nekoga ko je na početku karijere i da na taj način mladim umetnicima proces obrazovanja i školovanja ostane u lepom sećanju.

Kombinacija silikona koji se često koristi u filmskoj industriji i betona

Učestvovao si u nastajanju dela scenografije za film. Možeš li da opišeš to iskustvo iz oblasti primenjene umetnosti ?

Upoznao sam umetnika Branislava Crvenkovića kada sam otišao kod njega da se raspitam o karakteristikama određenih materijala, nakon čega me je pozvao da radimo zajedno. Za potrebe filma smo napravili leševe koji bi trebalo da budu postavljeni na sneg, zbog čega nije bilo moguće da to izvedu živi glumci. Rad iz oblasti primenjene umetnosti mi je omogućio novac i samim tim mogućnost da radim ono što zaista želim. Važno je da umetnik nije izolovan sa mecenom koji mu omogućava aristokratski život već je bitno da se suoči sa surovom realnošću i okruženjem. Pored toga, moguće je naučiti dosta toga, vežbati za dalji rad i formirati iskustvo koje je za mene bilo dragoceno. Postoji stigma ka primenjenoj umetnosti koja po meni nije ispravna.

Veroljub Naumović

Trenutno smo svedoci protesta čija se jačina menja iz dana u dan. Deluje kao da ljudi postepeno gube snagu. Kako to tumačiš?

Problem vremena u kome živimo je to što smo stalno u trci i pod tenzijom, što je posledica poznog kapitalizma. Čovek mora da bira između slobode i borbe za bolje sutra. Ljudi koji imaju stalno zaposlenje ne mogu da izađu sa posla kako bi putovali i protestvovali. Ovakvi režimi i računaju na finansijski pritisak koji ograničava čoveka. Ako ne želimo isto ovo što nam se dešava sad i za dvadeset godina smatram da bi trebalo da razmišljamo o negativnim aspektima poslaničke demokratije, koja je blisko povezana sa deindividualizacijom kojom se bavim, i insistiranjem na pojedincu ili posmatraču kao osnovi umetnosti.

Poslanička demokratija je problematična pošto postavlja posrednike na mesto nekoga ko odlučuje o nama, istovremeno nam pružajući prividnu slobodu glasanja. Takav princip se kopira i u kulturi gde se insistira na mistifikovanju umetnika kao individualca- genija. Ličnost prodaje umetnost umesto samog rada, zbog čega ja nikada ne potpisujem radove, iako nose moje ime. Smatram da bi trebalo da budemo odgovorni za sopstveni odnos prema umetnosti, a ne da zavisimo od autoriteta i njihovog teksta. Savremeno društvo se zasniva na transakciji, gde svako želi da pruži manje a dobije više. Smatram da bi trebalo da formiramo društvo koje se gradi na subjektu koji nije kapitalistički.

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *