Iskustvo: Posao 0.0

Nemam posao i ne tražim ga jer ga uvek ima. Sad odmaram, ima još vremena. Možda školu da završim, toliko stvari, ne mogu da dočekam. Četvrtak je kao i svaki drugi dan.
Autor/ka Igor Grahovac

4. February 2021

           Okratela frotirska pidžama je natopljena znojem. Majka me budi i kaže da operem zube. Imam treći krajnik koji truli pa se ujutru to oseti. Kaže da treba to da operišem. Lep je dan, idem napolje, da gledam koze. Žive tu u jednom dvorištu preko puta. Mi živimo na trećem spratu zgrade. Imamo francusku terasu na kojoj gugutke prave gnezda u korpi za štipaljke. Golubove ne volimo jer su prljavi i otimaju vrapcima hranu. Ja jedem kao vrabac sada ali će to biti bolje nakon operacije, ješću samo sladoled čitave nedelje.

            Provlačim ruku kroz okruglinu ograde. Ponekad i uđem unutra i svi su tu. Vole me i čuvaju, brat ponajviše. Jedna od njih je Belana, posebno radoznala koza, zbog čega će otići jer će joj postati tesno. Provući će se kroz neku šaru ograde ili je čak preskočiti. Otići će u planinu i naleteti na vuka. Ja još uvek nisam bio ni na kakvoj planini, ali sam baš danas bio do reke da napunim pištolj na vodu. Mali je to pištolj, ne treba mu reka da se napuni, ali ne bih nešto da oštetim. Od vode mrlje ostaju i otisci prstiju po staklu i drvetu. Zato je najbolje da ništa ne pipaš, samo gledaj. Ako pucaš, pucaj u reku, tako da niko ne primeti. U plićaku vidim male ribice, obične i ružne. Imaću dve slične sledeće godine. Igraću se sa njima za svoj rođendan, dok niko ne bude gledao. Progutao sam nešto sitno što će me ugušiti. Preživeo sam, ali ribice nicu.

            Pošto otisaka ima uvek brišemo ih rakijom. Mama uklanja ukrase, a ja prašinu, deo po deo, odozgo na dole, gore lete čestice u zraku sunca. Uvek gledam i pitam se dokle te seobe. Onda usisavamo, a možda i to prvo, jer postoji redosled ali nikad ne znam koji je. Ja sednem nekad na usisivač i pravim se da je voz, pa me malo voze, tek koliko može zbog dužine kabla ili je to možda ipak zbog veličine stana. Klečeći glancamo pod dok ne zamiriše čisto.

           Pedeset para za vrednog radnika. Plata je simbolična, ali važna je namera. Svoje kovanice ne znam gde čuvam ali znam da su u prvoj fioci milijarde iz godine kada sam se rodio. Milioni ljudi bili su milijarderi i to nije vredelo ni pet para. Mi ih tu čuvamo za slučaj da nešto opet vrede, kao što milion vredi poneka stara para. Pa biće i ova stara jednog dana, misli se mama, možda ona i ne bude živa njeno je da to sačuva. Ja ove svoje neću čuvati, kupiću Kapri kad ih bude bilo dovoljno ili će joj zatrebati nešto sitno pa ću joj vratiti.

           Male stvari čine život. Tata mi krišom daje ukrase da se njima igram. Slomim jednog zmaja slučajno. Mama kaže da je to namerno. Da nisam ja kriv, da je tata kriv. Da se ništa ne dešava slučajno ako paziš. Večeras brat pazi na mene. Obuo sam mamine papuče da vidim kako je, smešno je. Trčao sam, skakao i pao. Po povratku mojih o koncu vise rasprave i ko je kriv? – Klizav parket, kaže lekar dok me šije.

           Posao bez posla mi praviš, kaže majka dok čisti nešto za mnom ili ovako inače kad se nešto desi. Više ne radim kućne poslove, sada crtam i ne mogu da stanem do kasno u noć. Sećam se da mi kažu da je ovako bilo. Prestaću da crtam. Radiću, ići ću na planinu, čistiću kuću, neću se operisati. Frikom neće biti svačiji, golubovi hoće, hraniću ih par puta. Trošiću pare, čuvaću ljude ili… Ješću ribu i kozji sir – posao bez posla.

Moj prvi posao. Nekada 1990-ih, Kruševac. Prethodno iskustvo: nezapamćeno

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Preporučeni tekstovi

Iskustvo: Posao 0.3

Iskustvo: Posao 0.3

Anketar. Prvi dan posla. Septembar 2011, Ćićevac. Prethodno iskustvo: četiri uspešno
urađene ankete