Iskustvo: Posao 2.1

Account manager with English, intervju za posao. Decembar, 2020. Prethodno iskustvo: nemam
Piše: Igor Grahovac

30. December 2020

Sve je transparento, dosta ljudi cirkuliše kroz to staklo i napokon me neko pušta unutra. Pošto primećujem da sam jedini sa maskom skidam je da ne bih uvredio nekog, da ne pomisle da to tako treba. Pet i pet je, kažem da sam došao na razgovor za posao. Devojka za pultom pita koja pozicija, a ja odgovaram da ne znam jer, prijavio sam se za još 60 istih u roku od dva dana, a sve se zovu različito dok ne kreneš da čitaš i praviš se iznova kao da ima razlike, kao da shvataš šta se baš tu od tebe traži, a zapravo se samo traži i nigde nema tebe. Zbog čega se predstavljam, valjda će to nešto značiti u toj njenoj bazi, pa da krenemo ispočetka. Kaže account manager, kasniš, sedi, sad će Teodora.

Već vidim kako je dužina mog kaputa prevelika jer ovde su trepavice dugačke, a kaputi kratki. Jer tako je to sada moderno, prozirno, i toplo belo svetlo, kao kod kuće, samo dovoljno jako da se sve vidi, da se neka greška ne podvuče. Trepćem tako od hladnoće koja se još spira, iako još ukočen i zaglušen, gledam u tu jelku, možda i prvu koju vidim ove godine. Kako neko otvori vrata tako iscuri deo veselja koje kroz smeh šišti kao da im svima neko isto crevo kroz glavu strujii. Mladi su svi, ima i arapa i crnaca i ne znam kako se ovo politički korektno kaže, možda ovako, ali nije ni važno jer nemam ovde neke zadnje misli nego mi je i drago mislim se mora da je neka proslava, došli su ovi sa Malte pa eto da se svi malo opuste, podruže, teška je bila godina. Ide maca oko tebe i ne smeta mi neka ide, pazim se ja, pa ne bi bio prvi put da neko voli nešto drugo, pa imam i ja u sebi deo koji to voli čisto iz pripadnosti iz poštovanja svih ovih koji su u to pali, svih nas koji smo ovde, i koji u to padamo jer nekome je ona kraljica, ta lepa Jelena, a kraljeve biraju mnogi i to se zove demokratija.

Pokušavam da snimim jelku da pošaljem devojci, obradovaće se, mislim, što je ovde tako udobno, još i veselo. Ona me je dopratila do ovde, krenuo sam da reagujem stomakom, pa me još i čeka za povratak. Sakrila se od hladnoće, nadam se, u neki supermarket pošto ništa drugo ne radi. A ja ću valjda krenuti da radim pa ćemo i mi imati jelku, pa ću i ja vitez biti jer i ona je. Čestitka će kasniti, jer nisam još ni snimio standardnih petnaest sekundi, pošto nailazi Teodora. Nespretno odlažem telefon, rukujemo se, dlan mi je hladan i znojav, ali je njen osmeh nepokolebljiv. Maca je ona prava, neko bi rekao, trepavice i nokti dugi, ali tu je krst, već spreman u dekolteu, da ne bude da je kum pogrešio.

Prelazimo u susednu salu, odmah iza pulta, cela je providna, sedamo francuski. Pita otkud ja tu među njima, pošto imam umetničku pozadinu. Ja objašnjavam kako slabo verujem u umetnost, posebno ovih dana, i kako bih voleo da se pružim i drugim strukturama. Jer ja brzo učim, mislim uredan sam, vredan i odgovoran, samo da znam da to nečemu vredi. Ona se slaže, kaže kako i njima treba neko ko ima jasan cilj, jer kod njih se uz to brzo napreduje, i nema veze ništa drugo ako imam volje. Ja se slažem i spreman sam samo da još vidim za šta. Kaže da je u pitanju berza, odnosno platforma za berzu, kaže kako mi nudimo ljudima mogućnost da brzo profitiraju. Mada ja to već negde i znam onoliko koliko svako otprilike i zna pa o tome pričamo na engleskom, provere radi. Bolje tako, poverenja radi, da ne bi bilo tu nekih iznenađenja. Jer i meni samom je poverenje najvažnije kažem, samo mi je to i važno, da se na poslu osećam ugodno kao kod kuće, da mogu da pitam kada nešto ne znam i da neko za to ima strpljenja, samo da budemo tim, jer i ja u timove verujem. I koga briga što ide maca oko tebe kada je i moj kaput predug. Pa nisam ovde u timu sličnih sebi i samo treba da ubedim Teodoru i sebe da, bez obzira na razlike, ja tu pripadam. I kaže ona lepo ne da klijenta ubedim već argumentima pokažem, ja joj odgovaram kako smo eto i tu slični, jer poznata mi je i ta dijalektika i majeutika pomalo, mada njoj to nazivam studijama filozofije. Toliko se oko svega slažemo i sve jasno je, pa i ta crna žuč što sa dlanova na belom stolu cakli se nije ništa nego moje prevremeno uzbuđenje. Brzo brišem svoj znoj rukavom crnog flisa u nadi da sve ostane čisto. Ona kaže kako je kod njih tako svakog dana, kako ovo nije nikakav presedan, kako su svi što cirkulišu kroz ta jedina neprovidna vrata, mladi entuzijasti, niko stariji od trideset, puni dobre energije i vedrog duha grizu mogućnost koja im se pruža. Ja se smeškam sve dok ne omekšam. Pošto smo pričali već skoro pola sata, Teodora pita kako mi sve to izgleda, odgovaram kako je sve super samo se eto malo loše osećam danas, razboleo se od onih melema mislim se, i trebalo mi je neko vreme da se otkravim pošto duva nekakv hladan vetar. Ona odgovara kako kod njih nema zime. U sebi zaključujem da će je za mene ipak još neko vreme biti. Umesto snimka jelke imam fotografiju patosa.

Preporučeni tekstovi

Mala preterivanja: Šta ima?

Mala preterivanja: Šta ima?

Postoji nekoliko situacija u kojima bih da isparim ili da se već nekako dezintegrišem iz prostora ili trenutka. Kada dobijem, ili, pak, postavim pitanje šta ima.

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Prijavi se na Oblakoderov Newsletter i na kraju svakog meseca na mejl ti šaljemo pregled najupečatljivijih tekstova iz prethodnog meseca, informacije o aktuelnim događajima i razgovore sa aktivnim glasovima, mladima koji menjaju društvo!

Uspešno ste se prijavili!