Iskustvo: Posao 2.3

Account manager with English, treći dan obuke. Decembar, 2020. Prethodno iskustvo: prva dva dana obuke
Piše: Igor Grahovac

14. January 2021

11:05

Ne prepoznajem Dorćol, imam još 15 minuta za pauzu ali nemam ni duvan ni keš. Ni razdaljine mi nisu jasne, a obično se snalazim dobro u prostoru. Sve je nekako srednjoškolski, samo više kao u filmu, kada srednjoškolce glume očigledno stariji ali nikom ne smeta jer tako sve to bude više seksi. Odlučujem da najmanje koraka imam ukoliko odem samo do obližnjeg restorana u kom sam do nedavno radio. Tamo je sada meni najbliskiji kolega, takoreći prijatelj, on će taman imati duvana, a i sat vremena je pre otvaranja pa mu neću smetati. Zovem ga i naručujem mu kaficu, motam cigaretu, ne pričamo puno jer sam ja u polurastrojstvu, ali prija mi poznato lice. Završavam cigaretu i trkom se vraćam.

11:21

Kasnim minut. I to je dobro s obzirom kako sam ovo izakcijao. Kroz sva vrata propuštaju me drugi što imaju tu vrpcu oko vrata pa sam miran jer očigledno minut ovde i jeste to – samo minut. Kako se približavam svom stolu presreću me čak dva tim lidera i govore kako to više ne sme da se događa kako moram da sam na svom mestu barem pet minuta ranije. Shvatam da su dve pauze od dvadeset ipak duplo kraće u praksi. Izvinjavam se i potvrđujem da se to više neće dogoditi.

11:25

Svi su na svojim mestima. Momak za mojim stolom mi kaže brate ti si reditelj, ja sam hteo da upišem režiju. Osmehujem se i kažem pa kao da to sam studirao, kaže on sigurno si gledao Vuk sa Volstrita, e pa ovde ti je sve tako samo bez seksa i droge. Vikanje menadžera me spasava odgovora. Osvrćem se oko sebe, poprilično izgleda kao da ima i seksa i droge mada, mislim se, samo izgleda. Jer nije da ja ne znam kako to izgleda i koliko ume da ne izgleda. Simulacija između dvoje odabranih zagreva arenu. Saspens raste kao da je pretpremijera a ne repriza. I onda stvarno kreće, muzika opet, jezici se mešaju, ovi oslobođeni kabla šetaju pa i na mini koš još gađaju, da pokažu kako su vešti, mada svi su pa nikog ni ne zanima, svako na svoj način. Pradrama, samo hor, bez glumaca. Za mene još uvek samo proba pošto mi novi slušamo kako to rade stari, naprežemo se da pažljivo čujemo svaki scenario,  razumemo kako sve razgovori teku i koji je pravac te vodilje. Jer za početak zato smo tu, da oslušnemo taj engleski u razvoju stanovnika zemalja u razvoju, da im ponudimo prečicu, da im pokažemo kako to radi prvi svet – prototip uspeha. Jer ovo je London, talkie-walkie building. Kad to čujem malo se spotaknem. A nije prvi put. Prethodnog dana je jedna od menadžerki rekla to što možda budete videli da neko piše za našu platformu, to su samo nezadovoljni i besposleni. Zadovoljan čovek ćuti i nema ni vremena da se bavi tim glupostima. Pravio sam se da to nisam ni čuo, zbog čega nisam ni pisao o tome, ali sada mi odzvanja. I bojim se ako se spotaknem još koji put, povrediću se pa ću šepati, možda i gips nositi. Imao sam tako jednog cimera koji se tako na brzaka uselio nešto u naš stan preko oglasa, imao je toliko neverovatnu priču o svemu bez depozita i kriije. Prošlo je nedelju dana, ali on je već godinama imao cev u nozi, povreda iz legije stranaca, trebalo je da ide na snimanja i nekakve vežbe, a plata kasni pošto je konzul za kog radi trenutno prezauzet, ali stiže, pa diplomatski je to posao zaboga. Druga nedelja, toliko je loše, za depozit i kiriju odavno nije važno, više je sada kako ćemo se prehraniti, kako roditeljima reći, da ovaj doktor na specijalizaciji, vozač švedskog konzula, bivši legionar, ima ozbiljnih zdravstvenih problema, da je čovek u nevolji kome se mora pomoći. Gipsanom nogom po kući šeta mada više nikog nije briga, jer ispraznili smo frižider a i mačka nam je u životnoj opasnosti pa i to sada košta i kako sve to platiti kada plata kasni, to su već međunarodni odnosi – proces bez krivca. Prošlo je kao flash, trajalo je tri nedelje aftera bez kraja i bez jave samo san. Koš daje jedan od ovih bežičnih i ja sebi po drugi put u životu kažem da čovek kada želi da slaže priča nešto obično.

Preporučeni tekstovi

Mala preterivanja: Šta ima?

Mala preterivanja: Šta ima?

Postoji nekoliko situacija u kojima bih da isparim ili da se već nekako dezintegrišem iz prostora ili trenutka. Kada dobijem, ili, pak, postavim pitanje šta ima.

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Prijavi se na Oblakoderov Newsletter i na kraju svakog meseca na mejl ti šaljemo pregled najupečatljivijih tekstova iz prethodnog meseca, informacije o aktuelnim događajima i razgovore sa aktivnim glasovima, mladima koji menjaju društvo!

Uspešno ste se prijavili!