fbpx

Ivan Petrović: Život od muzike? Pa, evo, živ sam!

Ivan Petrović: Život od muzike? Pa, evo, živ sam!

Ja iskreno nisam to hteo, mislio sam - to je samo ova decenija, malo ću se baviti rock’n’roll-om. Sve vreme mislim da je privremeno, a u stvari znam - to je zauvek.

Sada već davnih dvehiljaditih godina, Ivan Petrović sa svojim bendom Volvox ulazi na sedmi sprat zgrade BIGZ-a uveren da je konačno pronašao svoj dom. Volvoxi zauzimaju svoje mesto u najpoznatijoj gradskoj štampariji, a Ivan dobija želju da njihovu muziku zabeleži za sledeća pokolenja. Album ipak, nikad nije snimio, ali je kroz iskustva sa drugima polako počeo da uči šta je to producentski posao. Prvi mentor koji je imao hrabrosti da ga uzme pod svoje skute je bio, sada nažalost pokojni, Ljubiša Buba Opačić, koji ga u svom studiju podučuva prvim pravim producentskim koracima. Danas, na mestu gde je hvatao fore od starijih, sedi Ivan okružen monitorima i opremom i osluškuje za koliko je milisekundi bubnjar omašio doboš. Iza njega ne stoji Buba, ali se nalazi bina koja je podignuta u njegovu čast. U Bubin nekadašnji studio, a današnji Ivanov, dolaze svi bitniji muzičari naše scene. Studio P3, ili kako bi ga nazvali momci iz benda Škrtice - Klinika kod Petrovića, mesto je kome možemo zahvaliti što i dalje sa radija čujemo po neki novi bend ili novi hit starog.

Koji kvalitet je potreban današnjem muzičkom producentu? Da li je to apsolutni sluh?

-Ja nemam apsolutni sluh, ponekad falširam, ali znam kada falširam. Ono što mene možda odvaja od ostalih je što ljudi sa mnom mogu da se osećaju opušteno u momentima stvaranja. S druge strane, posedujem jednu vrstu fanatizma u procesu miksanja. Kada jednom odlučim da uđem u miks, to znači da jedino to za mene postoji i tako mogu danima i mesecima dok ne dođem do savršenstva. Za muziku je potrebno vreme i samo vreme, ali naravno bitno je da i pesma bude dobra.

U studio su ti dolazili razni bendovi. Da li možeš da prepoznaš koja pesma ima potencijal? Šta je to što jednu pesmu čini posebnom?

-Mogu, pravim razlike, ali naravno ne govorim to sem u slučaju albuma kada otvoreno predlažem koja stvar može da bude singl, to jest, da nosi sve ostale. Što se tiče izdvajanja, ono što najviše dolazi do izražaja je tekst. Pesama ima raznih, ali nema hita bez catchy teksta koji ti se ureže u mozak. Mada, u tom tekstu je bolje da imaš nešto da kažeš...

Koliko današnji bendovi imaju šta da kažu? Možeš li da napraviš razliku između pređašnjeg vremena i ovog danas? Ima li sličnosti?

-Meni lično sve ove prethodne godine izgledaju isto, ali što se tiče upoređivanja, stariji bendovi i dalje imaju više da kažu od mlađih. Ove najmlađe još uvek pokušavam da razumem, da ispratim njihov fazon. Kao - šta oni imaju da kažu? Oni su otišli u apstrakciju, pred sobom imaju celu istoriju rock’n’roll-a i muzike uopšte i skontali su da je sve već prevaziđeno. Mlađi definitivno traže svoj prostor.

Svi se žale da ima malo mladih bendova. Šta je to što fali mladim bendovima? Da li je to duh ili kreativnost?

- Sad su bili neki novi klinci koji su hteli da snimaju, ali su ipak odustali od tog ulaganja. Ono što im definitivno fali je istrajnost. Pojave se, urade jednu pesmu i nestanu. Nije da nemaju duha, imaju duha, ali prolaznog. To nije rock’n roll duh. Taj duh je takav da ne možeš malo da ga živiš, pa onda malo da ga ne živiš. Ako hoćeš stvarno to da živiš, onda će ti i pesme biti takve i publika će to osetiti. To za tebe sraste, slepi se. Ja iskreno nisam to hteo, mislio sam - to je samo ova decenija, malo ću se baviti rock’n’roll-om. Sve vreme mislim da je privremeno, a u stvari znam - to je zauvek.

Šta je sa starijom ekipom? Da li se oni još uvek drže i doprinose li i dalje sceni kao ranije?

-Na sceni još uvek vladaju isti ljudi. To je u suštini generacijska piramida. Najstariji, Bajaga i Brejkersi su na vrhu piramide. Sledeća generacija se uglavnom raspala, ja iskreno ne znam što, ali neki kažu da je zbog sto evra. Ostao nam je KKN, Obojeni Program, Bjesovi. Dosta od te generacije kada su prošli deset, petneast godina, više jednostavno nisu znali kuda dalje. Ispod toga postoje generacija u koju spadaju Repetitor, Artan Lili i Crvi koji su još uvek živi. I za kraj ostaje ova najmlađa, koja nema šta drugo da očekuje posle svega, sem da se raspadne.

Da li to znači da postoji mogućnost da ako se mladi ne opasulje, rock’n’roll može da izumre, a samim tim i tvoj studio?

-Nije da se to nije dešavalo ranije. Pogledajte samo slučaj u filmu Sound City. Nirvana, Rage Against The Machine i mnogi drugi bili su deo Sound City studija. I onda kada je prošao nalet tih bendova, jednostavno se nisu pojavili novi klinci i studio više nije imao para za kiriju. To može da se desi i u ovom slučaju, sa mojim prostorom, ali se iskreno nadam da neće, jer rock kao takav ne može da izumre. Vreme rock’n’roll-a definitivno je bilo od ’60 do ’00, ali on sad menja oblik, postaje osnov kulture, nešto nalik na jazz, a te stubove kulutre ništa ne može da sruši.

Pošto je očigledno da postoji nedostatak inspiracije, koji je tvoj pristup u radu sa mladima? Da li ih podstičeš, tripuješ da istraju?

-Da, ali samo u studiju i takve stvari volim da snimam jer sam ja tu iskusniji. Imam u vidu da to prvo iskustvo što se tiče snimanja mora da prođe što bolje i sa što više snage. Jedino što ne radim, a što ostali producenti vole da rade, ja im se ne mešam puno u posao. Želim da kada dobiju gotov proizvod znaju da su to sami uspeli da urade, da je to njihovo delo i da je to delo takvo da oni imaju razloga da se vrate i urade još jedno. Tužno je to što ljudi ne započnu taj prvi korak, ne prođu ni prvo snimanje zbog averzije prema tome kako će to sve da ispadne. I dan danas mi dolaze ljudi sa gotovim materijalom za snimanje od pre petneast godina. I ja ih onda pitam pa šta ste čekali? Da l’ ste normalni? Odgovor, naravno, ne dobijem.

Da li si u poslednje vreme imao nekih prekretnica gde si se suočio sa samim sobom i svhatio da si na pravom mestu što se tiče tvog posla?

-Najbolje moje iskustvo, gde sam dosta naučio i kao snimatelj i mix inžinjer je saradnja sa Nikolom Vranjkovićem. Ne bi naravno mene ništa odvuklo od posla i da nije bilo toga, ali stvarno je čast raditi na produkcijskim stvarima sa takvim čovekom, jer je on za mene najbolji. To je jednostavno bio moj doktorat, drugačije ne bih mogao to da objasnim.

Kako je biti vlasnik rock’n’roll studija? Kod tebe u prostoru vlada domaćinska atmosfera i svako može da dođe da te poseti i da popije piće za šankom. To samo po sebi nosi breme okruženja ljudima kojima baš i ne možeš da kažeš ne, čak i kada bi to poželeo. Da li ti je ikad došlo da odustaneš?

-Kako nije? Skoro svaki dan. Ali opet sam tu, vraćam se u studio, za njega i te ljude sam vezan. To nazivam studio life. Ponekad ostanem tu da spavam, ovde spremam hranu. Borim se za kiriju, borim se za prostor. I eto da se vratim na Vranjkovića, on ima običaj da kaže: Svi su pobegli, ti si ostao! Umetnici tako žive. U ateljeu žive slikari i vajari, a u studiju žive muzičari i producenti. To je normalna stvar. Srećom sviram koncerte i po Srbiji i po inostrasnstvu, putujem sa drugim bendovima kad im radim ton, pa me to malo odvuče od studija.

Koliko ti je teško da uskladiš uloge? Jedan dan sviraš, drugi dan radiš ton, treći već snimaš nekome pesmu. Da li te to nekad umori?

-Uopšte mi nije teško, uživam u tome. Probudim se i kažem sebi, aha, danas idemo u Zagreb, super. Isto mi je da l’ ću tog dana snimati nešto, ići negde ili će samo neko imati probu. Mada to i nije nezavidna pozicija, čovek bi pomislio da je to neograničena sloboda. Kad razmisliš ko si, šta si i čime se baviš, taj segment karijere je čudan. Imam sada zakazane termine, a možda ih sutra ne bude. Možda ne bude ni BIGZ-a za šest meseci i sve nas izbace na ulicu. Ali opet ko u Srbiji zna šta će biti za šest meseci? Prema tome, nisam ja nešto drugačiji od ostalih.

Spomenuo si BIGZ. Šta za tebe znači ta zgrade i njen sedmi sprat, a šta za scenu uopšte?

-Ja sam ovde došao baš davno i odmah mi se dopalo jer smo se do tada vukli po nekim skloništima. Uzeo sam prostor vrlo brzo i odmah mi je sinula ideja o kompilaciji pesama bendova koji sviraju u BIGZ-u, koju sam posle i napravio. Imao sam osećaj da će odavde da izađe nešto jako, jer je svaka prostorija na spratu bila popunjena i iza svakih vrata se čula različita muzika. Toga je i bilo i biće po svetu, ali kod nas toga nema nigde drugde. Eto, to je značaj ovog sprata.

Zvuči utopijski. Da li to znači da svi putevi alternativnog benda vode kroz BIGZ?

-Prošlo je to vreme utopije nažalost. Mnogi su prošli, svirali, a da ne ostave svoje tragove. Moramo samo odvojiti i napraviti neku definiciju. BIGZ nije scena, već gomila prostorija u kojima se vežba i stiče iskustvo. Danas, bendovi stavljaju u lične karte da su oni bend iz BIGZ-a. To, kao, označava pedigre. Ali, tačno je da se pravila rock’n’roll-a uče upravo ovde. Ovde možeš da sretneš mnoge poznate muzičare na hodniku, čak i da vežbaš u istoj prostoriji kao i oni. To klincima mnogo znači.

Poznata je situacija da je BIGZ pred prodajom to jest da hoće da isele bendove iz prostorija. Koliko teško muzičarima i vlasnicima studija pada ta neizvesnost?

-U ovakvom mestu to je nešto najteže i najgore. Pre dvanaest godina kada sam došao ovde, rekli su mi da mogu da mi daju ugovor samo na dva meseca, jer će BIGZ da se proda i neće više biti prostora za studio. I na svakih godinu dve, javlja se novi kupac. Najnoviji u toj koloni je ovaj hotel pored što su otvorili, oni su kao zainteresovani da ga kupe, ali kao, napraviće ustupak muzičarima tako što će nas sve staviti u podrum, neće nas izbaciti iz zgrade.

Šta bi ti uradio u slučaju da taj dan konačno dođe i da stvarno morate da se iselite? Da li bi pružio neki otpor?

-Iskreno ne bih. Otpor u kojem mi ležimo dole na tramvajskim šinama i ne damo ljudima da prođu bio bi od male koristi. Ja sam pokušavao da napravim udruženje građana Manekeni BIGZ-a. Zvuči kao sprdnja, ali naša misija je bila da se borimo protiv zatvaranja i da u slučaju sudnjeg dana BIGZ-a, mi zahtevamo od grada neki prostor gde bismo mogli da se premestimo jer nas je stvarno mnogo. U Amesterdamu recimo, celu scenu non stop šetaju i izbacuju sa mesta na mesto u roku od mesec dana. Međutim mene to nervira, umetnik ne treba da je nomad, nama treba mesto gde se osećamo kao kod kuće.

Pored producentskog posla, muzički si vrlo aktivan. Možeš li nam reći nešto više o tome?

-Ja sam došao u BIGZ sa samo jednim bendom. Nakon toga, imao sam momente u kojima sviram i sa sedam bendova odjednom. Upoznao sam razne ljude i ulazio u različite priče, ali nikad nisam iz njih izlazio, tako da se broj bendova često povećavao. Ljudi su osećali da sam im potreban baš ja u bendu, jer sam posvećen tome i slobodan sam. Najbolje sam se osećao u bendovima u kojima su pravi muzičari koji mogu da stvaraju bez granica.

Kolika je cena toga biti muzičar? Uvek ostaje ono čuveno pitanje, da li od muzike može da se živi?

-Pa, evo, živ sam! I to živ i zdrav, imam lovu za šta mi treba, a imam i ljude ako mi zatreba nešto više. Jedino što ne stignem da odvojim pare sa strane, ali valjda će i to doći vremenom. Možda je najveća cena bavljenja ovim poslom upravo vreme koje prolazi. Kao muzičar daš mnogo duše na razne strane, a ne stigneš da se posvetiš sebi. Znači, cena se ne meri uvek u lovi.

Gde si danas u muzici, što se tiče sviranja? U kojim bendovima možemo da te čujemo?

-Sa Vox Populi sviram već deset godina, to je anarhopank sa tradicijom od preko dvadeset godina. U grupi Sharks Snakes & Planes sviram gitaru, sad smo manje aktivni, ali još uvek se držimo. Sa bendom Remedy, koji je najnoviji projekat, sviram već skoro dve godine. Snimili smo album koji je trenutno u procesu miksanja. Prvi nastup smo imali kao predgrupa braće Kavalera, bilo je to vatreno krštenje u svakom smislu.

Što se tiče grupe Remedy kao tvog poslednjeg projekta možeš li nam nešto više reći o tom bendu? Kako je raditi muziku sa čuvenim Kojotom?

-Kojot je tu napravio prave, zrele stvari, apsolutni rock. Super smo se skontali kao trojka, postali smo baš dobri drugari. Verovatno ćemo sačekati sledeću sezonu. Recimo da ćemo na proleće izbaciti album. Što se tiče Kojota, on je pre svega dobar čovek.  Poseduje ogromnu dušu, zato i ima puno fanova, koji se kače na njegov osmeh i talenat i veliku energiju koju im prenosi. On je doneo riffove za Remedy, ali ni jednog trenutka se nije mešao u ostatak posla, u vidu toga šta ćemo mi tu da napravimo. Tako da je sa njim milina raditi, on je jedan od trojice u bendu, ravnopravni član. On je frontmen i autor, ali nikad se ne postavlja kao šef. Ne osećam da nešto može da se desi da nas razdvoji. Našli smo se.

S obzirom da pesme izvodite na engleskom, da li možeš da nam kažeš koliko je širi i veći poduhvat da osvojite publiku van regiona?

-Kojot je jedan od retkih koji je pevao svuda po Jugi i punio sale. Čak je na poslednjem nastupu rekao: „Šta sad, pa neka današnja deca bolje znaju engleski nego srpski“. Ako imaš poruku na engleskom ona može mnogo dalje da ode u svet nego poruka na srpskom. Zato je on danas poznat i u Poljskoj i Holandiji. Mada sa druge strane, to je i teret sa kojim moraš da se nosiš jer upireš prstom u mnogo širu publiku.

Mihajlo Andric