Ivana Todorović: Dobar kadar nastaje iz srca

Kratki dokumentarni film Ivane Todorović „A Harlem mother“ objavljen na kanalu The New York Times-a. Sa njom razgovaramo o ovom, ali i ostalim njenim filmovima.
Autor/ka Snežana Pajkić

20. April 2020

Intervju sa rediteljkom Ivanom Todorović

Kratki dokumentarni film Ivane Todorović „A Harlem mother“ se od nedavno nalazi na kanalu The New York Times-a. Reč je o njenom završnom radu na katedri Documentary Media „The New Shool“ univerziteta u Njujorku, gde ju je odvela upravo ljubav prema kameri. Iako je prošla decenija od premijere, tematika kojom se film bavi i dalje je aktuelna – oružano nasilje na ulicama Harlema ne jenjava. Džin, majku ubijenog Latrona, Ivana je upoznala slučajno. Istražujući Njujork vožnjom metroom, naletela je na članove Demokratske stranke i krenula da posećuje njihove sastanke. Tamo se susrela sa Džin. Ivana je i svoj prvi film snimila sasvim slučajno, u Beogradu. Na Mirovnim studijama zainteresovala se za život Romske dece u nehigijenskim naseljima i poželela je da taj problem dokumentuje. Sama činjenica da je tu istu decu sretala dok prose na ulici, ali ih nije zaista videla, kod nje je stvorila potrebu da i druge ljudske priče učini vidljivim celom svetu. U ovom intervjuu sa Ivanom razgovaramo o ličnim iskustvima tokom snimanja ovih, ali i ostalih njenih filmova, tehnici „snimanja srcem“, ali i životima glavnih aktera dokumentaraca koje je snimala, onda kada su se kamere ugasile.

Film „A Harlem mother“  je prvi put prikazan 2010. godine. Kako sada, sa decenijskom vremenskom distancom, posmatraš ovaj film i samo iskustvo snimanja istog?

Kada sam upoznala majku Džin i čula njenu priču, znala sam da želim da napravim film o njoj i njenog borbi. Sićušna žena me je oduševila svojom snagom, sa kojom je uspela da nakon par godina od smrti  svog sina,  napravi organizaciju koja se borbi protiv oružanog nasilja mladih i spašava živote druge  dece. Tokom snimanja filma se desilo nekoliko ubistava mladih i  uvidela sam  veličinu problema oružanog nasilja mladih u Njujorku. Džin mi je dala dokumentarni film koji je njen sin Latron pravio na istu temu. Kada sam pogledala film, osećala sam da pravim omaž kolegi dokumentaristi i njegovom talentu koji, nažalost, nije imao vremena da se razvije Želela sam da kroz ovaj film ispričam tragičnu i inspirativnu priču iz perspektive majke i sina.  Film nosi univerzalnu emociju bola roditelja sa kojim  publika moze da se identifikuje, kao i sa snagom koja je proistekla iz tog bola.

Verujem da smo uspeli da napravimo film koji nosi tu emociju i da se sa njom i danas mnogi identifikuju. Nažalost, i sada  mnogo roditelja gubi svoju decu u oružanom nasilju u Americi ali i svuda u svetu.

Kako je izgledao taj period u kome si provodila vreme sa Džin?

A Harlem Mother”, kratki dokumentarni film je moj završni rad na katedri Documentary Media na The New Shool” univerziteta u Njujorku. Džin sam slučajno upoznala u Harlemu i odmah poželela da ispričam njenu priču i pomognem  filmom u njenoj borbi. Brzo smo se sprijateljile i pratili smo je u svim njenim aktivnostima narednih osam meseci snimanja filma.  Ja sam snimala i režirala film, a moj kolega, David Guiterrez Camps je snimao zvuk. Snimanje filma je bilo teško i naporno. Moj kolega i ja smo često plakali tokom snimanja sa Džin ili roditeljima čije priče smo slušali. Fizički je takođe bilo naporno, jer sam živela na sat vremena metrom od Harlema i na svako snimanje sam nosila 10 kila opreme i tehnike. Ali sa svakog snimanja sam se vraćala kući zadovoljna jer sam znala da radimo iskreno i da je važno. Po završetku filma koji je montirala Tijana Petrović, Džin je gostovala na svim festivalskim  prikazivanjima filma u Njujorku i na taj način dobila priliku da razgovara sa publikom o temi oružanog nasilja mladih. Film joj je otvorio vrata da gostuje u školama, univerzitetima i kulturnim centrima.

Dok si radila na filmu „A Harlem mother“ u Americi, zatekla te je vest o smrti Bojana, momka o kome si takođe radila dokumentarac pod nazivom „Rapresent“. Koliko je teško „izolovati se“ od priča na kojima radiš ili se to uopšte i ne trudiš, s obzirom na to da prvo provodiš dosta vremena sa osobama čiju priču želiš da preneseš, a kasnije proslavljate i praznike i u svakodnevnom ste kontaktu?

Bojanova smrt me je jako pogodila jer sam njega zavolela kao mlađeg brata. Taj udarac sam  lično primila. To se desilo u vreme kada smo završili montažu i postprodukciju filma A Harlem Mother”.  Džin  mi je mnogo pomogla u nošenju sa bolom  i vodila me kroz taj bol prvih par meseci.

Sa svakom osobom  o kojoj sam pravila film sam se zbližila kao sa članom porodice. Mislim da je  drugačije nemoguće  praviti intimne dokumentarne filmove. Ovakvi odnosi nose i  lepe,  a ponekad i tužne i teške trenutke.

Izvor: Nebojša Petrović

Nakon Bojanove smrti, od jedne socijalne radnice ste čuli da prihvatilište za decu beskućnike njima toleriše konzumiranje nedozvoljenih supstanci, kako bi od raznih fondova dobijali novac za prevenciju narkomanije. Imaš li informaciju da li se neko time bavio kasnije?

Da, nakon Bojanove smrti  se pojavila žena koja je radila u Vasi Stajiću, popravnom domu u kom je Bojan bio, i koja je ispričala  da su predavači i direktor te škole dozvoljavali konzumiranje narkotika zbog para iz fondova koje su uzimali za prevenciju narkomanije. Ja sam u tom trenutku bila u Njujorku i znala da čim se vratim u Beograd, moraću da je nađem. Kada smo se videle, ona mi je demantovala celu priču. Meni je emotivno sve to teško palo, tako da nisam nastavila dalje da se bavim time.

Kada pričaš o svojim filmovima, nikada ne pominješ tehnike snimanja, tj. kažeš kako koristiš „tehniku srca“. Kako ta tehnika funkcioniše u praksi?

To je tehnika snimanja koju sam naučila u francuskoj radionici dokumentarnog filma Ateliers Varan”.  Ako ja koja držim kameru i pričam priču, ne osetim to što vidim dok snimam, treba da isključim kameru, jer ni publika ne može da oseti ništa. Zato se snima iz srca, iz osećaja. Sve ostalo je tehnika rada, korišćenje opreme i tehnike snimanja. Ovu tehniku primenjujem i kada radim sa snimateljima, glavni parametar svakog kadra je da ima emociju.

Da li je sada kovanica „video street fighter“ jasnija ljudima, ili se i dalje trudiš da je objasniš?

Baš si me nasmejala, iskreno sam i zaboravila na to! To se nažalost izgubilo u brzini posla i jasnoći posla kojim se bavim, te sam sada samo rediteljka socijalno angažovanog filma.

Koliko ti je možda sticaj nesrećnih životnih okolnosti u porodici pomogao da budeš empatičnija i više primećuješ ljude sa margine kojima se niko ne bavi?

Da, sigurno je uticao na mene i približio me osećaju bola kod ljudi. Takođe, mislim da odrastanje u devedesetim, ratu, sankcijama, kasnije bombardovanju  i  potpuno odsutsvo normalnog” života u našoj državi su me učinile empatičnom prema marginalizovanim ljudima.  

Prvi film na kome si radila bio je „Svakodnevica Romske dece iz Bloka 71“. Koliko ti je značilo, kao nekome ko je završio Etnologiju i Antropologiju, da već prvi film koji snimiš dobije brojne nagrade?

Mnogo  mi je značilo stvaranje tog  filma, kao prvo iskustvo dokumentarizma i istraživačkog rada. Sam uspeh filma, mi je otvorio vrata u svet  internacionalnih festivala, kao i  upoznavanje novih  kolega  i putovanja. Potpuno sam se očarala  filmom  i osetila da je to ono što želim da radim do kraja svog života.

Izvor: Nebojša Petrović

Da li si uspela da na neki način poboljšaš živote ljudima o kojima si radila dokumentarce?

Jesam, malo poboljšanje je svako osetio i zato se smatram srećnom umetnicom. Deca iz bloka 71 i dalje  dobijaju humanitarnu pomoć i paketiće za Novu godinu, i 12 godina nakon završetka filma. Bojan je dobio pare za život koje smo dobili kao podršku filma od Sekretarijata Grada Beograda i mesto u animacijskom timu tadašnjeg AFC-a, Džin je putovala sa filmom i otvarala dijalog sa mladima o oružanom nasilju, Goca o kojoj sam pravila film Ja kada sam bila klinac, bila sam klinka” je putovala po festivalima i pričala sa publikom o položaju transvestita, bila je na  premijeri filma na festivalu u Berlinu, Sarajevu, Prizrenu, otvorila je Prajd  2013…

Izvor: Nebojša Petrović

Na onlajn platformama, tačnije platformi Vimeo, nalaze se samo filmovi „Rapresent“ i „A Harlem mother“. Da li znači da ostali: „Svakodnevica Roma“, „Makiš“, „Kad sam bio klinac, bila sam klinka“, „Ademovo ostrvo“ i „Kada sam kod kuće“ nastavljaju festivalski život, kada prođe trenutna situacija izazvana koronom?

Da, filmovi Ademovo Ostrvo” i kratki igrani film Kada sam kod kuće” putuju po festivalima i dalje, uskoro ćemo objaviti lepe vesti gde će se sve prikazati. Zbog novonastale situacije to ce biti online festivali. Takođe i film „Ja kada sam bila klinac, bila sam klinka“ i dalje putuje po festivalima, mada taj film ne bi ni mogao da bude online zbg bezbednosti karaktera. Film Rapresent” sam objavila za online gledanje odmah nakon Bojanove smrti.

Kada možemo očekivati filmove „Žene Narodnog Fronta“ i „Azil“?

Dokumentarni film Azil”  koji smo snimali u azilu za konje u Lapovu se nalazi u postprodukciji. Dokumentrani  film  „Žene Narodnog Fronta” koji smo snimali u bolnici Narodni Front se nalazi u fazi montaže. Za premijere oba filma ćemo videti kada, kako i gde ce se odigrati.

Primetila si da se mladima u Srbiji niko ne bavi. Zbog čega misliš da je tako i da li to nekako može da se promeni?

Živimo u društvu koje se ne bavi svojim građanima. Nažalost, to je deo sistema. Zbog toga je nasilje medju mladima veliko, veliki broj ljudi odlazi iz zemlje…Mislim da na promeni rade razne umetničke grupe ljudi koji pokušavaju mladima da daju izlaz, kroz film, kroz pozorište, kroz muziku. I to je jedina svetla tačka koju imamo.

Ako uopšte možeš da planiraš budućnost, da li ima više izgleda da ćeš otići iz Srbije ili da ćeš ostati u njoj?

Trenutno je jako teško da se planira budućnost s obrizom da su svi poslovi otkazani i ne zna se kada će se opet sve pokrenuti. Ja živim od predavanja dokumentarnog filma, koje inače radim više van zemlje nego kod nas. Nažalost, za mene u Srbiji  nema posla. Moji filmovi na kojima trenutno radim su vezani za naše podneblje, tako da sam za sada tu.

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *