Ivana Zečević: Šansa će te naći ako dovoljno veruješ

O glumi kao pozivu, pripremi za uloge i savršeno zamišljenom danu

17. May 2021

Iako mlada, glumica Ivana Zečević privukla je pažnju javnosti kada se, kao studentkinja, pojavila u spotu Bojane Vunturišević za pesmu Noćni program. Zapazili su je i ljudi iz serije Grupa i dodelili joj ulogu Petre, problematične tinejdžerke koja se našla u lošem društvu. Ivana se istakla i u Kalkanskim krugovima, glumeći srčanu i plahovitu Mionu, devojku koja je hrabro otkrivala tajne misterioznog Zabrana. Sa njom smo razgovarali o trenutku kada je shvatila da je gluma poziv kojem želi da se posveti, a sa nama je podelila iskustvo i savete koje je čula od poznatih glumačkih faca. Otkrila nam je i koju muziku voli da sluša, kao i kako za nju izgleda jedan savršen dan.

Kako je tekao tvoj proces sazrevanja kroz školovanje i aktivnosti, poput pohađanja muzičke škole i časova glume?

Ivana Zečević: Od početka nisam bila nešto dobar đak, nije me interesovala škola kao škola. Od prvog razreda osnovne sam bila zvrk po prirodi. Sve sam završavala uredno, kako se mora. U srednjoj je bilo kreative i zabave, pošto sam išla u muzičku gimnaziju. Završila sam muzičku produkciju, koja je povezana sa radom u studiju. Ta muzička produkcija je bila previše zatvorena za mene. Radila sam kao mikroman, i to je momenat gde izađeš na scenu, ali se vratiš ponovo u džep scene. Tad sam shvatila da više imam potrebu da budem na bini, tako da to sve nije baš odgovaralo mojoj prirodi, pa sam svu tu energiju koja je bila prisutna pokušala da usmerim. Upisala sam se na glumu, u studio glume „Maska“. Tamo smo nakon svakog polugodišta imali predstavu, mada tada nisam dovoljno ozbiljno shvatala glumu. Završila sam srednju i htela da upišem FDU – to mi je bila prva želja. Konkurisala sam dva puta. Za to vreme sam radila kao konobar-šanker, kako bi se dešavalo nešto, da ne pauziram skroz. Nisam uspela, pa sam 2016. upisala Akademiju umetnosti gde sam se pronašla. I opet glumu nedovoljno ozbiljno shvatila kao poziv, pa sam kroz učenje, kroz shvatanje glume kao takve, krenula ozbiljnije njome da se bavim.

Čini mi se da se vidi taj uspon – od početaka u spotovima Bojane Vunturišević i kod Kendija, pa do većih stvari posle, poput serija Grupa i Kalkanskih krugova. Kada si počela ozbiljnije da shvataš da time želiš da se baviš, tada su i drugi to krenuli da gledaju drugačije.

Pa, da, kao odgovor. Hvatala sam šanse, kakve god bile. Naravno ne po svaku cenu. Ali tu su bili spotovi ili kratki studentski filmovi. Smatram da je deo glumačkog posla imati dosta kontakata, upoznavati se, pojavljivati se. Prosto – da te neko zapazi kako bi mogao da te angažuje. Tvoj talenat ljudi moraju da vide. Ta društvenost je jako važna. Važno je i da mi, koji smo na početku, pažljivo biramo, jer možeš da se zezneš sa jednim projektom, što je dovoljno da te ljudi smeste u neki koš kome ti, možda, ne pripadaš. Savet svim ljudima koji su na početku, kao što sam i ja – birajte šta radite.

Kako se tebi, kao mladoj glumici, čini taj omladinski glumački svet – kako se snalazite, da li se i kako međusobno nadopunjujete?

Meni su najbliži ljudi moji prijatelji sa klase, Pavle je isto u svetu glume, kao i njegova ekipa. Važno je da guraš svoje, ali i da tebe guraju i podstiču. Dosta je tu pritiska kad neki projekat krene, ali mislim da je važno da mladi ljudi ostanu što prirodniji, da što svesnije i laganije idu kroz to. Volela bih da se mi, mladi, međusobno čuvamo, da se što više savetujemo, idemo jedni drugima na predstave, gledamo se i podržavamo.

Imala si priliku da sarađuješ sa poznatim glumačkim imenima – Brankom Katić, Žarkom Lauševićem, Vojinom Ćetkovićem… Negde je podrazumevano da vi mlađi učite od njih, ali da li su oni otvoreni i trude se da nešto pokupe od vas mlađih?

Kod nas mlađih je činjenica da imamo manje iskustva, ali uopšte ne treba da znači mi mladi ili neki mladi nisu postigli nešto što je stvarno fascinantno sa 19, 20 godina. Postoje razni primeri iz mog okruženja gde čovek ili žena sa dvadesetak godina postignu sve i svašta, ali kad je reč o iskustvu, to je kilometraža koja se postiže godinama. Starije kolege, sigurna sam, sa nama prožive nešto novo, jer je gluma takva da imati 80 ili 20 godina svejedno znači da prolaziš kroz nešto novo sa svakim novim scenariom. Ja sam se uglavnom fokusirala da učim od starijih, ali isto toliko sam naučila i od mlađih. Mlađe kolege su podrška na nivou jačeg razumevanja. Svi smo u tome novi i oduševljeni, a kad su neke tenzične situacije u pitanju, tad su mi dosta pomogli.

Da li postoji neki najkorisniji savet ili trik koji si pokupila od nekih kolega?

Pamtim dosta tehničkih stvari koje su jako važne za film. Kamera je matematika, prvo je bitno da skapiraš kakav je objektiv, svetlost, pa u odnosu na krupni kadar, širi. To je je doslovno zanat. Što se tiče glume, Žarko mi je dosta pomogao i naučio me kako sve glumac može da razmišlja – u smislu proširenja pogleda na glumu, na tekst. Branka mi je pomogla što se tiče sigurnosti. To je bio ovakav savet: „Kakva god da si, moraš da nađeš svoju sigurnost i svoje JA. Ali stvarno sam čula pregršt nekih saveta koje ću zaista pamtiti. Jer, kolege te oblikuju, pogotovo kad se susrećeš sa onima koje si kao klinac gledao na televiziji. Gradiš se i stalno se menjaš. Uopšte ne verujem da smo mi u nekom stilu kao – nađem svoje JA i to je to. Stvari oko nas se menjaju, pa tako i mi.

Do sad si glumila Petru u Grupi, Mionu u Kalkanskim krugovima, Belu Pavlović u Aleksandru od Jugoslavije. One su dosta različiti likovi, između ostalog Petra i Miona su izmišljene, ali bi mogle biti bilo ko, a Bela je istorijska ličnost. Kako kod tebe teče proces pripreme lika?

Potpuno je drugačiji proces kod sva tri lika. Nemam tačne i osmišljenje odredbe kako i šta, jer i dalje učim. Za Petru smo imali hiljade proba i uglavnom su mi davali neke smernice, a tražila sam i crpela inspiraciju najviše iz okruženja. Za Belu sam išla istraživački, upravo zato što je bila istorijska ličnost. Da je bila duža uloga, verovatno bih imala još veći pritisak. Kod Mione smo, kako smo je gradili kao lika, došli do toga da ona liči na Velibora kog glumi Laušević. Onda sam kroz njegov lik tražila Mionu, tako da je sve to uzajamno povezano.

Ivana Zečević u seriji Kalkanski krugovi

Jesi li imala neka iskustva da te ljudi ne gledaju kao Ivanu, nego kroz neke likove koje si igrala?

Nisam se susrela sa fanatizmom, u smislu da te ljudi toliko dugo gledaju da se povežu sa tobom i da imaju osećaj da te znaju privatno. Ali, na primer, bila sam na planinarenju pre neki dan i bilo je reakcija kao – Miona, to si ti! Ne smeta mi to, stvarno su lepe stvari kad dobiješ tu vrstu feedback-a, jer zbog publike mi i jesmo aktivni i na nogama. Za sad nisam imala neprijatnih iskustava. Bilo je i nekih komentara ljudi da im je Miona previše arogantna, ali to je okej. Kada vide razliku između mene lično i nekih likova koje sam igrala, bude pohvalno, jer to znači da sam iskočila iz sebe – što i jeste glavni zadatak.

Da li postoji nešto što ne bi prihvatila na profesionalnom planu, kada govorimo o predlozima saradnje?

Prvo mi padaju na pamet projekti koji te uzmu za sebe na godinu dana. To je stvar izbora, ali ne znam da li bih mogla da se obavežem na nešto što bi me držalo, da ne mogu ništa drugo da radim. Pada mi na pamet možda neka besmislena golotinja, nešto što nije opravdano. To su neke zeznute stvari kojih bih se ja čuvala koliko mogu. Moraš da kalkulišeš kad se radi o ulogama. Ja sam pre Grupe mislila: „Moram da prihvatim svaki ponuđen projekat, zato što će pomisliti da sam arogantna“. Ali, zapravo, nije tako, ljudi cene kad biraš projekat i kad pametno ulaziš u nešto. To je savet svim mladim ljudima, kao što su mene savetovali, da moraš da biraš. Gluma nije nešto što će pobeći. Mislim da će te šansa naći ako dovoljno veruješ. Ja sam uvek bila strpljiva, ne znam kako, ali baš sam se uvek čuvala, razmišljala i postupala pametno uz savet roditelja i Pavla. Mora čovek da stoji iza svega što je uradio kako bi bio ponosan na sebe i bio čistog obraza.

Ispričaj nam kako bi, na primer, izgledao neki tvoj savršen dan?

U ovom trenutku, prvo što mi pada na pamet je neka bašta, puna povrća i voća sa svim mojim životinjama na okupu. Sunce, porodica, Pavle. To mi je neka idilica, da se pobegne iz grada na neki lepši vazduh. Ja sam zavisna od Beograda, ne bih mogla bez njega mesec dana, ali ume da bude naporan i u tom smislu moj savršen dan bi izgledao ovako. Ili potpuna suprotnost – da radim neki sjajan projekat sa sjajnim ljudima, da se ceo dan snima i radi. Tako da, imamo dve krajnosti: ili dobar posao ili sjajan odmor.

Šta ovih dana slušaš, gledaš, čitaš?

Uvek me inspirišu Oskari, tako da sam gledala Sound of Metal i The Father. Gledala sam i Donnie Darko isto. Slušam uglavnom staru muziku, nikako da nađem nešto novo. Ali nešto novije što sam otkrila je Muha. Žena živi u Sarajevu, koliko sam shvatila, studira… Napravila je EP na koji svi mogu da se ugledaju – u smislu svestranosti. Povezala je kvalitet i nešto što je moderno. Govori španski, francuski, srpski (bosanski), engleski. Potpuno me oduševila! More je nekvalitetne muzike, bez autentičnosti, a ona mi je baš privukla pažnju.

Kad je reč o budućim planovima, gde ćemo moći da te gledamo u skorije vreme?

Diplomska predstava „Disko svinje“ je u pripremi, ali okolnosti su otežane, u smislu virusa i prostora. Što se tiče predstave, u pitanju je duo drama koja obuhvata zabavu i komediju i, na neki načn, za mene lično – i tragediju. Drama je o životnom i seksualnom sazrevanju dvoje mladih ljudi. Mislim da će mladi moći dosta da se poistovete. Biće dobre muzike, potrudićemo se da svaka pesma koju uvedemo bude skladna. Aleksandar Marković, koji je na rediteljskim nogama, režira, a nas dvoje smo i dalje, pogotovo ja lično, sa pozorištem na Vi, tako da se nadam da će ovo biti korak koji će da me osnaži.

Fotografije: Marija Dimitrijević

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Preporučeni tekstovi