fbpx

Izložba Hard Pressed: Pritisak u očima mladih umetnika

Posetili smo izložbu Hard Pressed u Kultunom centru Magacin i razgovarali sa njenim autorima
Autor/ka Mila Miljković

15. July 2020

Izložba mladih umetnika pod nazivom „Hard Pressed“ otvorena je u četvrtak 9. jula, u Kulturnom centru Magacin: MKM (Magacin Kraljevića Marka) i biće izložena nedelju dana (do četvrtka, sedamnaestog jula). Za posetioce je otvorena svakog dana u periodu od 10 do 17 časova. Sa ciljem smanjenja rizika, svečano otvaranje nije održano i posetioci se mole da poštuju bezbednosne mere, zarad svačije bezbednosti.

Tema pritiska ujedinila je autore da na osnovu sopstvenih iskustava ispituju motiv koji je njihova svakodnevnica – kako u ambiciji da se bave umetnošću, tako i u drugim aspektima života. Uobličavanjem pritiska, oni ukazuju na različite društvene i lične tegobe koje isti prouzrokuje. Kao rezultat toga, radovi se bave vrlo različitim temama (problem nacionalnosti i nacionalnog identiteta, feminizam i rodne uloge, kapitalizam, usamljenost, impulsivnost, odnos prema sebi ali i sama potreba za stvaranjem u današnjem svetu).  

Od kartonske skulpture Tita, eksponata u vidu kose koja je pretrpela svašta (te je i sama žrtva pritiska), stilizovanih portreta, preko video igrice o noćoj rutini jednog huligana ili pak, projekcije na kojoj devojka sebi šmirgla kolena dok u pozadini ide Ceca, ova izložba pruža uvid u misli mladih umetnika i načine na koji oni percipiraju probleme stvaranja pod pritiskom.

Hard Pressed nastao je kao ideja da se napravi izložba koja se bavi temom pritiska, koji može biti različitih priroda, iz različitih perspektiva. Dosta smo razmišljali o održavanju izložbe u ovakvoj situaciji, i onda smo naknadno dodali dva rada koja se bave trenutnim pritiskom koji doživljavamo u državi. Posledice pritiska ovakvog okruženja imaju za cilj da stvore nove pojmove i otvore put za stvaranje umetnosti koja nije ni udobna ni prijatna – već neophodna.”,navodi umetnica Anastasija Pavić

Sama izložba sačinjena je od radova jedanaest umetnika (većinski trenutnih i diplomiranih studenata različitih umetničkih fakulteta), čiji se umetnički izraz nalazi u domenu različitih medija – sa ciljem prozvodnje sopstvenog narativa i promocije vrednosti na kojima su zasnovali svoje radove.

Razgovarali smo sa umetnicima (Marko Obradović, Vanja Žunić, Vukadin Filipović, Anastasija Pavić, Pavle Banović, Pavle Mijuca, Ilija Dinčić, Sandro Kulačin i Vasilije Vujović) o njihovim radovima i vezama sa pritiskom, uslovima pod kojima su stvarali i opštoj koncepciji same izložbe.

Kako bi opisao/la koncept svog rada?

Pavle Mijuca:  U svom radu The Night Routine odlučio sam da ispitujem kulturni identitet i arhetipske osobine huligana kao društvene skupine. Zanimanje za pojam javnog i privatnog me je nateralo na razmišljanje o tome kako huligani funkcionišu izvan javnog prostora – to jest izvan medijskog opsega koji nam ograničava uvid u to kako ova društvena grupa funkcioniše. Postavljajući upotrebu kozmeričkih proizvoda kao centralnu tezu video igrice, dovodim u pitanje estetske vrednosti i prakse koje ne priliče uobičajenim obrascima ponašanja huligana. Samim tim, u svom radu ispitujem rodne stereotipe i stigmatizaciju društvenog konstrukta kao takvog.

The Night Routine, Pavle MIjuca

Vukadin Filipović: Izloženi rad zove se Spomenik 2.0, i nastao je pre dve godine. Sam spomenik je bio javna intervencija u Užicu na trgu Partizana gde je nekada stajao spomenik Josipa Broza koji je sklonjen 1991. Podgili smo kartonsku verziju dvadeset i sedam godina kasnije, na mestu nekadašnjeg originala. Rad je dobio medijsku pažnju, te ima sopstvenu dokumentaciju i nastavio je nekako da živi sam za sebe, a njegovi ostaci (glava i ruke), zajedno sa insertima iz medija su izloženi u Magacinu.

Spomenik 2.0, Vukadin Filipović

Pavle Banović:  Moj rad (I got an erection when I saw the American flag on the moon) je nastao tokom razmene u Ljubljani prilikom koje sam krenuo da razmišljam o pojmu nacionalnosti. Uslovi života tamo naveli su me na preispitivanje nacionalnog identiteta, nacionalnih obeležja… Pokušao sam, u stvari, da problematizujem pitanja koja se vezuju za određene nacije.

I got an erection when I saw the American flag on the moon, Pavle Banović

Šta nastojiš da prikažeš svojim eksponatom?

Anastasija Pavić: Moji radovi se bave procesuiranjem sopstvenog seksualnog i emotivnog doživljaja, koji su oblikovani medijskom slikom koja polazi od percepcije muških fantazija. To sve ide iz osećaja da sam ceo život subliminalno trenirana da oblikujem svoj identitet prema tome, tako da sam u konstantnom raskolu u kojem pokušavam da zaključim da li sam ja ja, ili mi je to nametnuto. Video performans pod imenom Ako treba da ogulim kolena, da ti priznam kolko sam te volela, iz Cecine pesme Ja ću prva, sam interpretirala doslovno – shvatila sam ga tako što sam tu akciju izvršila na sebi. Apropriacijom muške perspektive pokušavam da izražavam svoje iskustvo kao žena.

Ako treba da ogulim kolena, da ti priznam kolko sam te volela, Anastasija Pavić

Sandro Kulačin: U svom radu Dickcoin bavio sam se simbolikom koja je napravljena kao veza novca i sreće. Istraživanjem odnosa između ta dva došao sam do zaključka da više ne kupujemo zadovoljstvo novcem – već da je sam novac postao zadovoljstvo. Tražio sam simbol kojim bih mogao to dobro da prezentujem, tako da bude savremeni simbol zlatnog teleta.

Dickcoin, Sandro Kulačin

Vasilije Vujović: Odlučio sam da izložim ideju o načinu na koji mi percipiramo umetnost putem društvenih mreža. Čitao sam negde da je prosek zadržavanja pažnje na slici jedna i po sekunda, ili tako nešto bolesno u suštini – pa sam se zapitao zašto ne bismo skratili to na desetinu sekunde i pustili tako. U video projekciju sam ubacio svoje digitalne slike, motive sa Interneta i slike sa protesta i napravio prateću muziku koja je podjednako histerična kao i sam vizuelni rad. Što duže neko gleda to je nepodnošljivije za posmatranje i povezuje se sa pritiskom putem uslova u kojima je rad napravljen.

Na koji način si percipirao/la pritisak?

Vanja Žunić: Rad Kosa je u suštini intervencija na mojoj sopstvenoj kosi koju sam isekla i koristila kao medij. Deo koji tumači pritisak jeste aspekt autodestruktivnosti i odnosa prema sebi. Sama intervencija u vidu vršenja pritiska na tu kosu jeste način na koji sam ja nju oštetila u trenutku kada ona više nije bila deo mene, čim je stvorena distanca.

Kosa, Vanja Žunić

Ilija Dinčić: Cilj rada bio je da što bukvalnije pristupim temi. U video-radu opredelio sam se za vršenje pritiska na green-screen platno (koristeći se raznim predmetima) čija funkcija treba da stvori iluziju smirenih oblaka i suprotan osećaj od pritiska. Rad izložen u galeriji sastoji se iz video rada, ali i platna izbačenog u prostor kako bih na ovaj način povezao iluziju sa dokazom (realnošću), ali i stvorio konekciju između video rada i slike.

Marko Obradović: Moj eksponat se sastoji iz tri slike, ja sam jedini izložio tradicionalni medij. U pitanju su ženski portreti gde su one su u nekim konfrontacionim situacijama same subjekti. One su podložne spoljnom pritisku i time se deformiše i njihov fizički i psihički karakter. Takođe, nekako odaju utisak ranjivosti i položaja žrtve ali istovremeno odišu i agresivnošću i napadom. Zanimljivo mi je kako se pod pritiskom obrisala granica napadača i žrtve u samim subjekima.

Fotografije: Luka Knežević – Strika

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *